Predvečerje Zimskih olimpijskih igara:
Bombaška strana medalje

Međunarodna sportska takmičenja su odavno potencijalna meta terorista. Da su to postale i Zimske olimpijske igre u Sočiju 2014. pokazali su pred Novu godinu bombaški napadi u Volgogradu, pa olimpijska baklja osvetljava socijalnu i etničku dramu ruskog društva, kao i stare i nove korene terorizma

Dve eksplozije su zagremele na volgogradskoj železničkoj stanici u nedelju 29. decembra u 12.45 po moskovskom vremenu i, dan kasnije, u trolejbusu broj 15, kod stanice "Kačinskoe učilišće" nedaleko od pijace u Džeržinskom rejonu Volgograda. Odnele su živote 34 ljudi i ranile 104. Do 3. januara u Volgogradu je bila opšta žalost. I vanredno stanje. Dopunskih 600 vojnika patroliralo je ulicama Volgograda i Saratova. U okviru operacije "Vihor-Antiteror", pokrenute na osnovu naredbe Vladimira Putina da se pojačaju mere bezbednosti u celoj zemlji, unutrašnja vojska privela je oko 700, a zadržala više od 80 ljudi koji nisu imali ispravna dokumenata ili su nezakonito nosili oružje.

"Smertnica", žena-samoubica, "crna udovica" koja je aktivirala bombu snage oko 10 kilograma trotila, identifikovana je kao Oksana Aslanova (26), tabasaranske nacionalnosti (mala etnička grupa koja živi u Dagestanu). U Mačkali u Dagestanu ona je kupila kartu za Moskvu, a bombu aktivirala u Volgogradu koji je za teroriste privlačan cilj zbog simboličnog značenja Staljingrada, možda i zbog toga što je to tamo bilo moguće organizovati s obzirom da putevi s juga vode kroz taj grad u kome ima dosta doseljenika s Kavkaza i zbog toga što su teroristički napadi radi onemogućavanja Zimskih olimpijskih igara usmereni na gradove širom Rusije, u kojima je atmosfera opuštenija nego na Kavkazu.

Oksana Aslanova je rođena 16. juna 1987. u Turkmenistanu i kasnije se preselila u grad Derbent u severnokavkaskoj Republici Dagestan gde je studirala na Pedagoškom univerzitetu. Bila je udata za Mansura Velibekova, čečenskog radikala kog ruski bezbednjaci svrstavaju u takozvanu južnu bandu koja je uništena 2008. Nakon njegove smrti Oksana je postala takozvana "šerijatska žena" vođe bande Hasana Abdulajeva, mada neki izvori govore da je bila udata i za teroristu Israpila Validžanova, poznatog pod imenom Amir Hasan, koji je eliminisan 18. marta 2011. blizu dagestanskog sela Taškapur. Ruski mediji, oslanjajući se na policijske izvore, pišu da o njoj nije bilo vesti od marta 2012, na osnovu čega se zaključuje da je kao "crna udovica" bila na obuci za bombaše samoubice.

RUSKI BIN LADEN: Prema studiji "Nivo bezbednost i rizici tokom Olimpijade 2014. u Sočiju", koju su pripremili eksperti moskovskog Centra za političke informacije, glavnu opasnost predstavlja "Emirat Kavkaz", pod rukovodstvom Dokua Umarova, teroristička organizacija koja aktivno sarađuje sa Al Kaidom. U julu ove godine Umarov je izjavio da će s božjom pomoći uspeti da sruši ZOI 2014. u Sočiju, za koje je rekao da se organizuju na "kostima naših predaka". Ukinuo je moratorijum na terorističke napade na teritoriji Rusije.

Jumaran Hamadi Ikant Doka, u ruskoj verziji Doka (Doku) Hamatovič Umarov, (Abu Usman), novi "ruski Bin Laden", koji je rođen 13. aprila 1964. u Čečeniji, a diplomirao građevinarstvo na Institutu za naftu u Groznom, jedan je od lidera oružanih formacija na severnom Kavkazu, učesnik u borbama protiv ruske vojske u kojima je i ranjavan, izgubio dva brata i oca, šef bezbednosti kod nekadašnjeg predsednika Čečenije Mashadova, smenjen zbog reketiranja i otmica, poslednji je predsednik samoproglašene Čečenske Republike Ičkerije (2006–2007). Od oktobra 2007. on je emir virtuelne države "Kavkaski emirat", koji je rusko tužilaštvo proglasilo za terorističku organizaciju. Preko video-poruka prihvatio je odgovornost za niz terorističkih akata: za eksploziju u vozu "Nevski ekspres" (27. novembar 2009), eksploziju u moskovskom metrou (29. mart 2010), za eksploziju na aerodromu "Domodedovo" (24. januar 2011)...

PAVEL IZ VOLŽSKA: Bezbednjaci su objavili i ime pretpostavljenog drugog bombaša-samoubice u Volgogradu: Ansar Ar-Rusi, koji se do prelaska u islam zvao Pavel Pečenkin iz Volžska. Od Pavelovog oca uzeti su uzorci za DNK analizu koja još nije završena.

Pominjanje mesta Pavelovog rođenja neke ruske komentatore asocira na to da okolnosti u kojima se regrutuju teroristi ne čine samo etničke i religiozne napetosti na Kavkazu, već i decenijska tranziciona kriza.

Grad Volžsk (54.000 stanovnika) bio je osnovan 1940. specijalno za radnike fabrike celuloze, Marijskog celulozno-bumažnog kombinata. U toku Otadžbinskog rata u tu autonomnu republiku Mari El na Volgi bio je premešten Rjzanski avijacioni zavod, a na front je otišla trećina stanovnika, 6000 ljudi. Posle rata grad se razvijao. U godinama raspada Sovjetskog Saveza mnoga gradska preduzeća su bankrotirala. Grandiozni projekti su obustavljeni. Mesecima nisu isplaćivane plate i vladao je tranzicioni haos.

Kod Pavela Pečenkina, koji je pre prelaska u islam radio kao bolničar u hitnoj pomoći, roditelji su primetili promene: prestao je da se spori s njima, da upotrebljava alkohol, zainteresovao se za sport i počeo da ide u džamiju, da bi početkom 2013. nestao iz kuće, Rusi kažu "ušel v les", otišao u šumu.

Postao je član takozvane bujnakske bande, koja deluje u mešovitoj sredini (Avari, Kumiki, Darginci, Rusi) na granici Dagestana i Čečenije (u jednoj eksploziji automobila bombe tamo je stradalo 56 ruskih vojnika). Roditelji su se nekoliko puta obratili sinu pomoću video-poruka i putovali u 1500 kilometara udaljeni Dagestan da bi ga uz pomoć lokalnih žitelja vratili kući. Postigli su samo to da Pečenkin objavi video-poruku u kojoj saopštava da je razočaran reakcijom roditelja i da ne namerava da se vraća, pošto je na kraju našao istinsku veru.

Po pisanju provladinog moskovskog lista "Izvestija", na teritoriji Dagestana ima bar još osam "ruskih vahabita" i potencijalnih samoubica. List citira bezbednjake koji kažu da se u novije vreme relativno često pojavljuju teroristi "slovenskog izgleda", pošto se oni lakše snalaze u velikim gradovima i izazivaju manje podozrenja.

List podseća da je i prethodni teroristički akt u Volgogradu (21. oktobra) izveo "ruski vahabit" Dmitrij Sokolov, koji je takođe pripadao "bujnakskom džamaatu", koji se smatra najaktivnijim u Dagestanu. Na čelu tog džaamata je Aleksej Pašincev, rodom iz Nagorno-Belgorodske oblasti. List pominje i Aminat Kurbanovu, koja je pre nego što je prihvatila islam bila poznata kao Ala Saprikina. Prošlog leta ona je digla sebe u vazduh u kući duhovnog lidera šeiha Afandija, ubivši osim njega još šestoricu ljudi.

U subotu 4. januara u Moskvi su ispitivani i rođaci Askera Samedova za koga se na osnovu posmrtnih ostataka pretpostavlja da je saučesnik napada na volgogradskoj železničkog stanici i Magomeda Isajeva, za koga se sumnja da je učesnik napada u trolejbusu broj 15. Elmira, majka Samedova, koja na severu Moskve živi u građanskom braku s Danijelom Nezarovim, izjavljuje istražiteljima da ništa ne zna o prebivalištu sina jer on se od svoje druge godine nalazi kod rođaka u Dagestanu. Istražni organi pak saopštavaju o saznanjima da je ona neposredno pre bombaških napada u Volgogradu bila povezana sa sinom i moguće znala o pripremama diverzije – kod nje je nađeno 8 mobilnih telefona, 6 sim-kartica, laptop i lične fotografije.

ČETIRI KLASTERA PRETNJI: Eksperti izdvajaju nekoliko "klastera rizika" tokom Olimpijade u Sočiju:

Prvi – blizina Sočija i Severnog Kavkaza i Abhazije stvara nekoliko potencijalnih opasnosti od terorista. "U prvom redu to su borci iz republika Severnog Kavkaza. Tamo se u međuvremenu primećuje i priliv znatnog broja izbeglica iz Sirije, koje se ne uklapaju uvek u etno-nacionalni kontekst regiona. Na teritoriji uz granicu s Gruzijom registrovana su lica koja imaju podršku "Emirata Kavkaz", a rizik od toga da se teroristi do Sočija provuku kroz Abhaziju je visok, kad se ima u vidu rasprostranjenost korupcije.

Po ruskim ekspertima, drugi faktor je slabljenje pozicija vojske NATO-a u Avganistanu, što takođe povećava rizik od infiltracije terorističkih grupa na teritoriju Rusije. Moguć je i priliv terorista s mora kroz Tursku ili preko granice s Gruzijom (preko Pankiskog ušćela). Za slučaj "morskog scenarija" angažovane su Crnomorska flota i vojska ruskog Južnog okruga.

Treći faktor rizika – izvođači radova na olimpijskim objektima, s obzirom na to da emisari "Emirata Kavkaz" kontaktiraju s olimpijskim građevinskim organizacijama, a i predstavnicima korumpiranih klanova u severnokavkaskim republikama, koji su meta reketa od strane terorista, mada se i sami koriste njihovim uslugama kada im je to u interesu. U Dagestanu su federalne vlasti pojačale mere za neutralizaciju korumpiranih činovnika, na koje se sumnja da imaju veze s teroristima ili da imaju učešće u kriminalnim istorijama. Ne tako davno bio je uhapšen Said Amirov, gradonačelnik Mahačkale, dagestanskog grada od 500.000 stanovnika zahvaćenog uticajem islamističkih pobunjenika.

FSB, MI6, FBI...: Po podacima potpredsednika Severnokavkaskog federalnog okruga Aleksandra Hloponina, oko 10 odsto svih sredstava koja dolaze za finansiranje terorista stiže iz inostranstva, a najveći deo ide iz Gruzije, Turske i Saudi Arabije. To su resursi arapskih, turskih i gruzijskih sponzora, resursi terorističkih grupa "Emirata Kavkaz" dislociranih na teritoriju Sirije, kao i materijalna i tehnička pomoć organizacija kao što su Al Kaida i Hizb-ut-Tahrir.

Ruski mediji špekulišu o pozadini dveju poseta Moskvi šefa obaveštajne službe Saudi Arabije princa Jakobija Bandara bin Sultana, sugerišući da je ovaj ispitivao teren da ruskom rukovodstvu ponudi kompromis o sirijskom problemu: u zamenu za kremaljsko otkazivanje podrške Asadu, princ Jakobi je navodno bio spreman da dâ garancije radi zaštite Olimpijade u Sočiju od terorističkih napada.

Situaciju usložnjava nejasan odnos s pograničnim zemljama: rukovodstvo Gruzije, prema ruskim medijima, u poslednje vreme ispoljava namere za saradnju, mada je prethodni predsednik Mihail Sakašvili činio dosta toga zbog čega je Rusija s velikom sumnjom osmatrala rusko-gruzijsku granicu. Izvestan napor ulaže i Turska, na čiju teritoriju šire uticaj "Emirat Kavkaz" i druge organizacije za koje se pretpostavlja da žele da osujete Olimpijske igre.

Na osiguranje bezbednosti Igara u Sočiju Rusija troši 57,8 milijardi rubalja, što je približno bezbednosnim rashodima na Olimpijskim igrama u Londonu.

Ruske službe bezbednosti su navodno uspostavile saradnju sa britanskom MI-6, na polju antiterorističke aktivnosti. Američki FBI nudi pomoć, mada agencija Rojters citira anonimnog američkog sagovornika koji kaže da SAD nisu usmerile značajan deo svojih obaveštajnih kapaciteta ka grupama na Kavkazu, pošto teroristi u zemljama kao što su Pakistan i Jemen predstavljaju veću pretnju za američke interese nego kavkaske grupe – uprkos tome što su bombaši na Bostonskom maratonu imali veze u Dagestanu, američki zvaničnici veruju da dagestanske grupe nisu bile deo te zavere.

"Mi imamo zajedničke neprijatelje, ali ne tako mnogo njih", izjavljuje Rik Nelson, bezbednosni zvaničnik iz administracije Buša mlađeg. On kaže da su SAD obezbeđivale ekstenzivniju pomoć, na primer, Grčkoj vladi u obezbeđenju Olimpijskih igara 2004, zato što je ona došla nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. a Grci nisu imali resurse, Rusi imaju jače kapacitete i često odbijaju američke ponude za pomoć...

Da li će tu imati neku ulogu i američka ljutnja zbog azila koji su Rusi dali saradniku NSA Edvardu Snoudenu može se samo nagađati, kao što se u ruskim desnim medijima nagađa da su revolver i bomba F-1 nađeni na volgogradskom vogzalu posle eksplozije možda poruka Kremlju u vezi s davanjem azila za Snoudena.

Faktor rizika je transportna infrastruktura, s obzirom na to da će u Soči 2014, po podacima organizacionog komiteta, doći oko 140.000 stranih gostiju, među kojima 6000 sportista, 350 zvaničnih lica i 2500 članova olimpijskih organizacija.

Uvedena su ozbiljna ograničenja u saobraćaju. Od 7. januara do 21. marta 2014. zabranjen je tranzitni transport na celom auto-putu uz obalu od Džugbe do granice s Abhazijom. Izuzeti su iz ograničenja samo železnički transport, vozila registrovana u Sočiju, transportna sredstva operativnih službi, automobili s akreditacijom...

Po ekspertima, i ta ograničenja nose određeni rizik, ako se naprave velike kolone na putevima, s obzirom na to da je na Severnom Kavkazu u poslednje vreme uvećan broj terorističkih napada uz upotrebu autotransportnih sredstava.

LGBT GOSTI, POMILOVANJA, OLIMPIJSKA ŠMINKA...: Autori analize ukazuju i na to da je u poslednje vreme postao aktualan problem LGBT, i na to da gej-zajednica reaguje naglašeno emocionalno na zakon o zabrani propagande vrednosti LGBT među omladinom, koji je nazvan zakonom protiv istopolne ljubavi. Vladimir Putin, koji je prošle godine naredio zabranu svih demonstracija u Sočiju, popustio je pod pritiskom Međunarodnog olimpijskog komiteta i ukinuo zabranu političkih protesta u vreme Olimpijskih igara u Sočiju. Okupljanja i marševi biće mogući, ali na mestima i rutama koje odobri Ministarstvo unutrašnjih poslova, s čim se MOK navodno složio.

Najavljuje se da će u Soči na otvaranje Igara doći 20 evropskih lidera, da su posetu Sočiju otkazali predsednik Francuske Fransoa Oland i predsednik Nemačke Joahim Gauk, a govorilo se o tome da je pod znakom pitanja i prisustvo kancelarke Angele Merkel – pre nego što je povredila karličnu kost na skijanju u Švajcarskoj.

Putin je pred Novu godinu povukao nekoliko poteza radi bar male relaksacije odnosa sa Zapadom, koji je podržavao njegovu slabu opoziciju i kinjio ga zbog ljudskih i LGBT prava. U petak 20. decembra pomilovao je bivšeg direktora Jukosa i kritičara Kremlja Mihaila Hodorkovskog, nakon što je ovaj proveo deset godina u zatvoru zbog nelegalnog sticanja novca i utaje poreza. Mihail Borisovič Hodorkovski (1963), ruski preduzetnik, nekadašnji član Jeljcinove "semibankarščine" (što u Rusiji asocira na "semibojarščinu" – vladavinu sedam bojara), izdržavao je zatvorsku kaznu od 10 godina i 10 meseci u zatvoru № 7 u Segežu (Karelija). Kad je uhapšen 2003, bio je jedan od najbogatijih ljudi u Rusiji s imovinom od 15 milijardi dolara. Maja 2005. godine sud u Moskvi osudio je Hodorkovskog na devet godina zatvora za malverzacije, uzimanje tuđe imovine (nafte Sibnjefta, koji su držali Berezovski, pa Abramovič, pa država) prevarom i za utaju poreza kompanije Jukos pomoću of-šor šema u vrednosti od 27 milijardi dolara.

Presuda Hodorkovskom je bila duga 662 stranice i čitana je od 16. do 31. maja 2005.

Kompanija Jukos je u međuvremenu bankrotirala. Hodorkovski je 2010. ponovo okrivljen. U drugom predmetu sud je 30. decembra 2010. Hodorkovskog osudio na 14 godina zatvora zbog nelegalnog prisvajanja i legalizacije novca stečenog kriminalom, uz uzimanje u obzir prve kazne.

Taj krivični proces bio je omiljena tema zapadne štampe i predmet sporenja ruskih i međunarodnih faktora – jedni su smatrali da je Hodorkovski pravedno osuđen, a drugi (Amnesti internešenel) da je on zatočenik savesti osuđen u politički motivisanom procesu. Evropski sud za ljudska prava je ocenio da je povređeno njegovo dostojanstvo u toku istražnog i sudskog procesa, ali da se ne mogu dokazati politički motivi za pokretanje krivičnog procesa.

Moskovski sud je Hodorkovskom 20. decembra 2012. skratio kaznu sa 13 na 11 godina, a 29. maja 2013. Vrhovni sud Rusije zaključio da je Hodorkovskom bilo moguće izreći blažu kaznu i skratio mu trajanje zatvora za još dva meseca. U julu 2013. tužilac je, međutim, najavljivao treću tužbu protiv Hodorkovskog za koju je govorio da ima "značajne šanse za uspeh".

Vladimir Putin je 19. decembra 2013. na godišnjoj pres konferenciji u Kremlju najavio da će uskoro biti potpisano rešenje u pomilovanju, potpisao ga je sutradan i Hodorkovski je odmah, oko 12.20 po lokalnom vremenu, napustio zatvorski kamp u gradu Segeža u ruskoj Republici Kareliji. Na izlasku iz zatvora čekala ga je šengenska viza. Da nije bilo ukaza o pomilovanju, Hodorkovski bi izašao iz zatvora 25. avgusta 2014.

Odmah po izlasku iz zatvora napustio je Rusiju i doputovao u Berlin kako bi posetio majku Marinu, koja je lečena u jednoj berlinskoj klinici. Na aerodromu Šenenfild u Berlinu sačekao ga je bivši nemački ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer, koji je dva puta putovao u Moskvu da bi u posredničkoj misiji izdejstvovao puštanje Hodorkovskog iz zatvora.

Putin je pomilovao i Mariju Alehinu i Nadeždu Tolokonikovu iz grupe Pussy Riot koje su osuđene za huliganstvo, nakon što su upale u Crkvu Hrista Spasa u Moskvi i izvele performans tokom kog su pevale podrugljivu pesmu: "Bogorodice spasi Putina!" Odluka o amnestiji za njih obrazložena je time da su one oslobođene kao majke maloletne dece, a ne zbog preispitivanja odluke suda. Sudeći po obrazloženju, amnestija je data povodom 20. godišnjice donošenja Ustava Ruske Federacije, ali ostaje utisak da je to deo ruskog šminkanja pred Igre.

Sam Putin je obilazio olimpijske objekte u Sočiju, do sada najtoplijem mestu u kome su organizovane Zimske igre. S premijerom Medvedovom se malo smučao na stazama Gasproma na Krasnoj poljani uz samu granicu s Abhazijom. Zimski sportovi su u Rusiji po prirodi stvari veoma popularni a to, uz težnju za prestižom, objašnjava veliku posvećenost toj manifestaciji čiji je centar u Sočiju, a čija će se alpska takmičenja, spustovi i skokovi odvijati na 60 kilometara udaljenim i 1760 metara visokim snežnim vrhovima Abigeja na Krasnoj poljani, na Roza Hutoru blizu granice s Abhazijom.

U Sočiju, u dvorani od 40.000 gledalaca u kojoj će Igre biti otvorene i zatvorene, na utakmici hokejaških veterana Putin je s pasioniranim hokejašem predsednikom Belorusije Lukašenkom igrao u timu "crvenih" protiv tima "belih". Pobedili su "bele" sa 8:2. Osim tih promotivnih aktivnosti kojima je Vladimir Putin inače sklon, što je pokazivao kad je leteo vojnim avionom, spasavao tigra ili se batiskafom spuštao u dubine mora, nije zamislivo da se on, skinuvši u Sočiju hokejašku kacigu, nije malo podsećao i svog starog zanata bezbednjaka. Nije reč samo o tome da se ugrožavanje Igara, čiji su plamen podizali u svemirske stanice i spuštali na dno mora, ne dozvoli, već da se projekat od 36 milijardi dolara ne uruši terorističkom akcijom koja se može izvesti sa 200.000 dolara.

Međunarodna sportska takmičenja su odavno potencijalna meta terorista. Kada su 6. septembra 1972. pripadnici "Crnog septembra" otmicom izraelskih sportista na do tada najskupljim Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. naneli udarac nemačkim naporima da izbrišu sećanje na Berlinsku olimpijadu 1936, kancelar Vili Brant je rezignirano rekao: "Vesele igre su prošlost!" Kako je tada izveštavao profesor žurnalistike i promoter sportskog duha Sergije Lukač, Minhen u trijumfu ili iz žalosti nije odustao od namere da obori rekorde u revnosti posetilaca. Na velikom olimpijskom stadionu nakon drame se opet sakupilo 80.000 posetilaca da prisustvuju jedinstvenoj komemoraciji žrtvama, a tog dana uveče, dok je u katedrali pred prominencijama u crnom držana komemoracija "inovernim" žrtvama "u smrti smo svi jednaki", na velikom stadionu 65.000 ljudi je klicalo fudbalerima Mađarske i DR Nemačke za bravure loptom.

"Slava žrtvama, živele igre..." pisao je stari profesor. Tako valjda i sada biva.

Milan Milošević