Muzej hleba u Pećincima:
Pogled u tradiciju

Prvo je bio samo slikar što na platnima beleži etnografiju, onda je počeo sam da skuplja zaboravljene predmete, alate i mašine, onda je u pauzi putovanja bio graditelj, sada je ostao sve to, ali dodao još jednu funkciju: kustos Muzeja hleba

Od kad ga znam, a znamo se više od tri decenije, bio je vazda u pokretu. Nesvrtljiv na jednom mestu, mada se svuda uvek vraćao.

Jednom nedeljno, i leti i zimi, i po kijametu, i paklu kad se gume puše, sedao je za volan, samo da bi s prijateljima u "Smederevu" pio vino, "slušao vetar i pijanino". Jedne godine uzjahao je bicikl, pa sa slikom "Jeremija na biciklijadi" došao do Beograda

Od slikanja je napravio dinamičnu disciplinu: obišao hiljade kilometara u ladi nivi; dospeo i do poslednje zabiti ove naše Srbijice; eto samo da bi na platnima ovekovečio nacionalno blago što nestaje. "Ja nisam nikakav nadrealista, nisam ni naivac. Ja sam jednostavno etno-slikar!"

Zidanje kuće za njega nije bio zadatak; činilo se tako samo kad je u Pećincima napravio najveću kulu, toliku da s vrha može pogledom da se okruži ceo Srem; to je proces koji neprestano traje. Gotovo sam siguran da ako vas put tamo nanese prvo ćete se sudariti s mešalicom i pripremljenim građevinskim materijalom.

Ako ga slučajno sretnete, bićete u dilemi ko je taj čovek: dugačka kosa odaje vremešnost hipi generacije, brada umetnika, odelo težaka, ruke građevinca.

Jeremija.

Čovek koji je na svom imanju napravio prvi privatni muzej u koji svraćaju autobusi s učiteljicama i mališanima koji bi da nešto saznaju. Sve što je platnima zaradio, uložio je u neverovatnu zbirku mašina i alata za setvu, žetvu, mlevenje i pečenje. Od gipsa je pravio verne replike obrednih hlebova. Nisam ni pojma imao koliko ih je.

Nisam ni znao da on ne putuje samo da bi na platnima nešto ovekovečio, on je prilježno skupljao etnografske predmete, oruđa, mašine. Početkom devedesetih kolekciju je predstavio javnosti. Tako je rođen muzej.

Dakle, došlo je vreme da se odmori, uživa u blagodetima onoga što je napravio. To može da pomisli samo neko ko ga ne poznaje. Muzej je postajao sve veći, zbirka sve obimnija. Sada ima oko dve hiljade eksponata, izloženih na 1200 kvadratnih metara u tri celine: geografska, arheološka i likovna.

Etnografska: zbirka oruđa za obradu zemlje, transportnih sredstava, predmeta za preradu pšenice i kukuruza, predmeta za mešenje i pečenje hleba, predmeta za pripremanje hrane, naravno već pomenuta zbirka obrednih hlebova.

Arheološka: praistorijska i antička zbirka. U praistorijskoj je zbirka oruđa za obradu zemlje, žrvnjeva i posuda za čuvanje žita. Antičku zbirku čine oruđa za obradu zemlje iz rimskog doba.

U likovnoj zbirci nalaze se slike i crteži slikara Jeremije.

U okviru muzejskog kompleksa je furuna za pečenje hleba, ognjište i crkva posvećena hlebu.

Zbog njegovog uticaja na koncepciju muzejske postavke kao i praktičnog angažovanja na realizaciji kroz celokupan muzejski kompleks provlači se ideja o Muzeju kao o još jednom Jeremijinom umetničkom delu. Kao što su prvo nastale slike sa ikonama i obrednim hlebovima, onda gipsane replike, što je sve preraslo u muzej. To jeste Jeremijino umetničko delo.

Ovaj muzej, po mnogo čemu jedinstven, od osnivanja privlači pažnju najšire publike. Zamišljen kao mesto bez ograničenja, poput ateljea, otvoreno za svakoga, mesto gde možemo da slušamo druge, ali i da razgovaramo i međusobno i sa samim umetnikom; tu praksu uspeva da zadrži do danas. Doživljavajući muzej kao mesto gde je svako dobro došao, bez obzira na sredinu iz koje potiče, bez obzira na svoju kulturu i stepen obrazovanja, Jeremija pokušava da ostvari svoju viziju o muzeju kao o jedinstvenom mestu jedne sredine. Jer, kako kaže, "muzej je kao živi organizam koji se stalno menja, usavršava, preoblikuje i obnavlja, koga čine predmeti ali i ljudi – kako oni koji rade u njemu tako i oni koji ga posećuju. Iako drugačiji, Muzej hleba na svoj specifičan način informiše ljude o značaju sopstvenog nasleđa i o muzejskoj delatnosti uopšte, što je i njegova misija."

Izloženi predmeti pričaju priču o hlebu i načinu na koji se on dobijao u Srbiji nekada, o njegovom značaju i simbolici ali i o ljudima, običajima, načinu života u prošlosti. Predmete je moguće direktno dodirnuti a određen broj eksponata postavljen je tako da se njihovo funkcionisanje može demonstrirati. Kroz demonstracije, predmetima se, bar na trenutak, vraća njihova nekadašnja funkcija a posetiocima se, uz zaglušujući zvuk ručne vršalice, krunjača i žrvnja koji melje, nudi autentičan doživljaj.

U Muzeju postoji biblioteka sa knjigama, katalozima i časopisima, ostala neknjižna građa. U okviru muzejske biblioteke poseban segment čini Biblioteka sv. Jevrosima sa zbirkom kuvara. Izdavačka delatnost nije bez značaja: štampaju se vodiči, katalozi, posebna izdanja i, naravno, reprodukcije Jeremijinih slika.

E, sad kad se to dvoje poveže, ima li ičega logičnijeg do da jedna knjiga recepata za razne vrste hlebova bude ilustrovana njegovim slikama. Na kraju, uverio nas da smo još po nečemu jedinstveni na svetu. Imamo Muzej hleba. Zato ne čudi da malo-malo pa na raznim televizijama čujem kako su autobusi puni đaka, na ekskurzijama upoznavanja naše lepe otadžbine došli i u Pećince. Jeremija je tako od ovog mestašca poznatog samo Sremcima, napravio turistički centar. Samo Jeremiji hvala što nam dozvoljava da zavirimo u tradiciju. Uprkos svemu.

Mika Dajmak