Etar i kabl u Srbiji:
Gužva na ekranu

Medijska realnost trenutno podrazumeva više od sto televizija, kompleksan proces digitalizacije, medijski uglavnom nepismenu publiku, drastično sasečene prihode od oglašavanja, osiromašenu i urušenu novinarsku profesiju. Umesto sadržaja koji bi gledaoce informisali, edukovali i na inteligentan način zabavili, tri nove televizije za sada nude samo jasne političke interese, reciklirane serije, nostalgiju i popularne voditelje. Kad se u sve to uključe diskutabilni vlasnički interesi i postupci, čini se da nam TV Nova, TV N1 i Kanal 3 ne donose ništa što već nismo videli

Logika kaže da se, u slučaju ekonomske krize, mediji gase. Ista logika takođe kaže da postoji ograničen broj medija po glavi stanovnika.

Pošto u zemlji Srbiji logika poslovično ne važi, domaće medijsko nebo – inače prebukirano sa približno 1200 registrovanih glasila, od čega više od sto televizija – ovih dana postaje bogatije za čak tri nove televizije. Kanal 3, najavljen kao naslednik počivšeg Trećeg kanala, emitovaće program u regionu Beograda, informativni N1 reklamira se kao regionalna verzija CNN-a, dok TV Nova (iako se još čeka na rezultate konkursa za dodelu frekvencija sa nacionalnim pokrivanjem) pravi koktele povodom početka emitovanja i dovodi "Sulejmana" lično, kao ilustraciju svega što će gledateljstvu uskoro ponuditi.

Pošto su građani Srbije evropski rekorderi po broju sati provedenih pred ekranima, a po broju televizija verovatno smo na vrhu globalne top-liste, postavlja se pitanje zašto su nam potrebna još tri nova kanala. Kako će oni preživeti, kad i postojeći mediji jedva drže glavu iznad vode? Ima li u tome ikakvog smisla i neke nama nepoznate, unutrašnje, logike?

RAČUNICA: Pođimo od ekonomije. Pad marketinških prihoda ovdašnjih medija, koji traje od 2009, zaustavljen je prošle godine zbog izbora: tržište medijskog oglašavanja tada je vredelo 172 miliona evra, od čega je na televizijsko oglašavanje otišlo 97 miliona ili 56 odsto. Prema procenama Nielsen Media Researcha, već u 2013. to tržište smanjeno je za dvadesetak miliona evra, te je od ukupno 150-160 miliona, u televizijske kuće otišlo 85-90 miliona evra. Inače umanjen marketinški kolač sada će morati da bude raspoređen na još više gladnih usta, dok odgovor na pitanje šta motiviše vlasnike da ulaze u toliko rizičan posao ostaje u domenu teorije: nijedan vlasnik, ma koliko bogat i željan medijskog uticaja, sigurno neće ulagati milione u nešto što će mu na duže staze doneti samo značajne gubitke.

Tu, međutim, dolazimo do specifičnosti svake od televizija koje ćemo tek gledati. Kanal N1 regionalni je partner CNN-a i program će emitovati iz Beograda, Zagreba i Sarajeva, kao i "iz lokalnih centara smeštenih po gradovima celog regiona, a program će moći da prati više od 15 miliona gledalaca u tri zemlje". Zvanično, vlasnik ovog kanala je United Group – medijska grupacija koja obuhvata glavne kablovske operatore u jugoistočnoj Evropi (između ostalih SBB i satelitsku platformu Total TV), gde funkciju višeg savetnika obavlja ni manje ni više nego Kameron Manter, bivši američki ambasador u Srbiji. N1, dakle, nije CNN, ali mu je politička agenda sigurno bliska s tom američkom korporacijom. Kad se ima u vidu da regionalna ispostava Al Džazire svakodnevno stiče kredibilitet u konkurenciji informativnih kanala, logično je da se neko blizak Beloj kući dosetio da je vreme za ulazak na tržište bivše Jugoslavije – bez obzira na eventualne finansijske gubitke.

Nešto su diskutabilniji razlozi pokretanja TV Nove. Iako nisu prošli na avgustovskom konkursu za dodelu frekvencija sa nacionalnom pokrivenošću, čelnici ove kuće vratili su se u meč, i to na velika vrata: ne samo da su opet konkurisali, već taj konkurs tretiraju kao "gotovu stvar", što po svemu sudeći i jeste (videti okvir). Ali, šta je njihova ideja? Mnogo veći igrači od njih odavno su propali ili ubrzano propadaju, a kablovska televizija je pogubno uticala na koncept "nacionalnog pokrivanja". Uprkos tome, Darko Broćić, izvršni direktor AGB Nielsen Media Researcha, upravo ovoj televiziji daje nešto veće šanse za uspeh – u razgovoru za "Vreme", on ističe da 40 odsto građana Srbije i dalje nema ni kablovsku, ni satelitsku televiziju, ni IPTV, i da je to veliko tržište za nacionalne televizije. S druge strane, izgleda da tu postoji problem tehničke prirode o kojem možemo samo da spekulišemo. Upućeni izvor "Vremena", koji je želeo da ostane neimenovan, tvrdi da je TV Nova dobila restlove predajničke mreže televizije Avala, koje čine mahom slabije emiterske kote. U pitanju je "mreža slabijih frekvencija, miksovana mreža, kojom može da se pokrije maksimalno 40 odsto teritorije". Ostatak je, kako ističe, već zauzet – što od strane

postojećih emitera, što rezervisan za potrebe digitalizacije. Vlasnici su skoro sasvim sigurno informisani o tome, ali misle unapred: kakvu god frekvenciju dobili, oni su automatski uključeni u digitalni multipleks, tj. sistem digitalnog emitovanja u kojem još ima mesta za nove kanale, ali će ulazak za nove emitere biti znatno kompleksniji nego za one koji se tu po automatizmu nađu. U prevodu, TV Nova aktuelnim ulaskom na tržište sebi pravi prostor za buduća digitalna vremena.

Što se tiče televizije Kanal 3, teško je čak i spekulisati o razlozima njenog pokretanja. Region Beograda je i do sada važio za "crnu rupu" u kojoj su, zbog razvijene kablovske mreže, propadali svi koji su nameravali da postanu nova gradska televizija.

"I Nova, i Kanal 3 zapravo čekaju da ih kupi neki veliki baja koji će se pojaviti sa strane. Oni ulažu, računajući na inicijalne gubitke, ali i na dugoročnu zaradu. To vam je kao sponzoruša koja očekuje da se uda za fudbalera, ali prethodno mora da zaduži četiri generacije, ugrađujući silikonske sise", kaže jedan sagovornik "Vremena". Tezu o prodaji osnovanom smatra i Darko Broćić: "Nismo mi tako malo tržište. Bilo je ovde već zainteresovanih velikih kuća, mislim pre svega na RTL i Antenu Plus. Veće smo tržište od bilo kog u regiji, pak čak i u marketinškom smislu."

FILOVANJE BUDŽETA: Za razliku od vlasnika, čija je motivacija još diskutabilna, interes države koja šakom i kapom deli frekvencije jasan je kao dan. "Preko svog satelita, Republičke radiodifuzne agencije, država realizuje princip da mediji služe punjenju budžeta. Što više medija dobije dozvolu za emitovanje, to će više novca biti plaćeno svake godine. Svaki dalji interes za poboljšanje i razvoj medijskog sektora tu prestaje. Ako pritom država još i preceni vrednost dozvole, u budžet se sliva više novaca za pokrivanje manijakalne potrošnje države koja traje više od dve decenije i u permanentnom je konfliktu sa javnim i razvojnim interesom", kaže za "Vreme" nezavisni medijski konsultant Goran Cetinić. "Relativno malo ljudi zna da RRA od medija koji su gotovo svi na rubu egzistencije, nepotrebno naplaćuje više cene. I svake godine, umesto da smanji oporezivanje medija, planira koliko će viškova uplatiti u državni budžet, što je licemerje u suprotnosti sa osnovnim budžetskim principom da poreskog obveznika ne treba oporezivati više nego što on može da plati. Država koja vidi samo svoj kratkoročni interes, to ne može da shvati. Jer, kao što je poznato, država u srpskoj praksi podrazumeva isključivo stranke i koalicije na vlasti, pa se svakim izborima, ili u proseku svakih nekoliko godina, formira nova država gladna budžetskog novca".

Na problem prevelikog broja dozvola za emitovanje medijski eksperti upozoravaju već godinama, tim pre što Savet Evrope preporučuje da svaka država ima jedan javni servis i još dve komercijalne televizije. Kada je na jednoj javnoj raspravi pitao zašto se ne poštuje ta preporuka, Darku Broćiću su predstavnici RRA objasnili da u postojećim uslovima oni ne bi hteli da presuđuju, već da prepuste tržištu da bude sudija. U godinama koje su sledile, pokazalo se da je na tržištu, uprkos svemu, preživela većina – jedan od glavnih razloga verovatno je činjenica da se na ovom području inače mnogo gleda televizija, kao zabava koja košta daleko manje od bioskopa, pozorišta ili knjige, a pritom ne zahteva ni preterani mentalni angažman.

Domaće televizije uglavnom su i formatirane u skladu s tim – bez preteranih ambicija da edukuju ili na pravi način informišu gledaoce. "Svi nacionalni kanali su prilično jednoobrazni i sa sličnom ponudom. Primetno je da nedostaju ozbiljni programi, kanali sa pretežnim sadržajem iz kulture, obrazovanja, ekonomije, informatike, novih medija, programi koji bi isticali neke pozitivnije vrednosti, odnosno uspostavljali neki novi vrednosni sistem u društvu, kaže za "Vreme" predsednik ANEM-a Milorad Tadić. "Mislim da je greška napravljena u samom startu, kada je podeljeno previše licenci bez vođenja računa o raznovrsnosti programa koji bi pokrili najširi spektar onoga što je važno za građane, a ne samo za vlasnike kanala koji su u večitoj trci za novcem. Takođe, napravljen je veliki propust u kontroli i praćenju onoga na šta su se mediji obavezali u svojim programskim elaboratima. To nije poštovano, prolazilo je bez sankcija ili sa stidljivim izricanjem opomena emiterima".

Na ovaj problem ukazuje i Goran Cetinić, istučići da se prilikom odobravanja dozvola za emitovanje u normalnim državama propisuju programski, tehnički, tehnološki, kadrovski, finansijski i drugi kriterijumi koje tražilac dozvole mora da ispunjava. "Ako dobije dozvolu, regulatorno telo kontroliše da li dobitnik dozvole emituje onakav program za kakav je dobio dozvolu. U Srbiji, forma je slična, ali u praksi vlada sabornost, a mediji propadaju ekonomski i profesionalno, moralno zavisni kao prosjaci od onih koji im udeljuju sredstva za preživljavanje."

SEDAM TV DANA: Uprkos enormnom broju televizija, programski gledano, i dalje ima mesta za nove, s tim što ti novi nikako ne bi smeli da budu nalik već postojećim. U tom smislu, biće zanimljivo pratiti šta će to tek pristigli igrači ponuditi već izmučenom gledateljstvu. Za sada, N1 besomučno reklamira Jugoslava Ćosića kao jednu od svojih uzdanica, Nova paradira s turskim serijama i kupuje popularne voditelje, dok Kanal 3 udara na tanke žice nostalgije i navodnu potrebu gradske publike za urbanom televizijom. U ovom trenutku, sve to – da se ne lažemo – izgleda kao nešto mnogo puta viđeno. "Nema više potrebe za kanalima kakvi su postojeći, jer je neukus toliko uzeo maha, da to postaje nepodnošljivo. Postoji potreba za novim sadržajima, ali sve to zavisi od toga kakve vrednosti želimo da ističemo kao društvo, u kom pravcu imamo nameru da se reformišemo, sa kojim kriterijumima, kakva treba da nam bude politika, svejedno ko je na vlasti", ističe Milorad Tadić. On pominje primer ARTE kanala, koji su Francuska i Nemačka osnovale kao kanal za uspostavljanje komunikacije i približavanje dve zemlje koje su vekovima ratovale. "Doduše, to je kanal koji se izdržava iz fondova, ali tako je sa svim medijima koji treba da ponude neki nekomercijalizovani sadržaj. Tako nešto bi moglo da se napravi i u Srbiji, ali da zahvati i bivše jugoslovenske prostore. Sve naše kulture su veoma bliske, međusobno se razumemo i takav kanal bi imao veliki značaj pacifikacije negativnih emocija. Naravno, teško da bi takav kanal bio profitabilan. Dobar model je i Euronews, čiji program sadrži dosta politike, kulture, nauke i koji donosi vesti bez nacionalnih i političkih pristrasnosti."

U ovom trenutku, međutim, sve zvuči kao spisak lepih želja. Realnost je mnogo tužnija i podrazumeva više od sto televizija, kompleksan proces digitalizacije, medijski uglavnom nepismenu publiku, drastično sasečene prihode od oglašavanja, osiromašenu i urušenu novinarsku profesiju. Umesto sadržaja koji bi gledaoce informisali, edukovali i na inteligentan način zabavili, nove televizije za sada nude samo jasne političke interese, reciklirane serije, nostalgiju i već godinama poznata TV lica.

No, videćemo. U zemlji čuda, čuda su uvek moguća.

Tamara Skrozza