Intervju – Dušan Strajnić, frontmen grupe Stray Dogg:
Sa one strane ljubavi

"Ovakva muzika je most ka privatnosti, iza nje stojim ja kao čovek od krvi i mesa. Mada se ne poznajem sa slušaocem, on može da oseti da neko stvaran stoji iza nje"

Protekle dve godine i na našem muzičkom polju pojavilo se gorko bilje amerikane, tog neobičnog ne-žanra. Mada ćete svuda naći neku vrstu pokušaja definicije istog kroz nabrajanje njegovih sastavnih delova, odmah vam možemo reći da one nisu tačne: američki folk, kantri, kantautorski rok, post-rok – sve su to delovi slagalice, ali ako trepnete, promaknuće vam suština i nećete ništa shvatiti.

Istorijski, ime se prvi put pojavljuje u angloameričkoj muzičkoj štampi negde u drugoj polovini devedesetih, kao pokušaj da se nekako nazove raznorodna skupina jakih autorskih bendova, koji su bili inspirisani navedenim žanrovima. Ali ono što ova definicija krije jeste jako poetsko strujanje koje ih povezuje i drži na okupu. Zapravo, kad bi se izostavila suštinski važna činjenica da je poezija ono što čini amerikanu mogućom, ne bi se ništa shvatilo. U tom smislu, amerikana je art-rok današnjice, pesnička "beyond 2000" vizija onog što je ostalo od autorskog folka i roka.

Bilo je potrebno dosta vremena, ali na početku 2014. se slobodno može govoriti o uobličenoj amerikana sceni i u našim krajevima kao novom fenomenu, čija je glavna snaga i ime o kome se najviše govori među svim novim ovdašnjim grupama – sastav po imenu Stray Dogg. Njihova dva izdanja, Almost (topla privatna storija o ljubavnoj vezi), te Fire’s Never Wrong (korak dalje ka neispitanim prostorima osećajnog života), ponudila su novu viziju muzike koja se pravi u ovim krajevima, kao sastavnog dela jedne nove opšte, takoreći globalne potrage za emotivnim kompasima i preko potrebnom intimnošću među ljudima. Iza Stray Dogga, kao nesumnjivih lidera, nastupa čitav manji talas predvođen Anom Ćurčin, Ikom, Wooden Ambulance i drugima, te sa očiglednom regionalnom dimenzijom, jer se slična stvar odvija paralelno i u hrvatskim klupskim prostorima.

Verovatno je svemu tome pogodovala stalna povezanost naše muzičke scene sa stranom – čitav niz gostovanja stranih autora koji se mogu nazvati delom Amerikana scene traje ovde već dvadeset godina, zahvaljujući upornosti i posvećenosti par lokalnih promotera, da ne pominjemo pisanje, radijsko emitovanje i pasionirano slušanje iste muzike u užim krugovima. Ako izuzmemo poslovično uporne metalce i pankere, ovako snažnu transatlantsku andergraund vezu nema nijedna ovdašnja subkultura, pa je pojava lokalne amerikana scene jedina intrigantna nova stvar koja se kod nas desila u gitarskoj muzici u poslednje vreme.

Amerikana scena je kod nas, dakle, postojala, i pre nego što su se pojavili naši sastavi koji pripadaju tom pogledu na svet. Kao da su na takvoj podlozi, u jednom trenutku, naprosto, morali da se pojave dobri domaći autori koji zvuče i izgledaju jednako dobro kao strani bendovi. To je jedna od mogućih verzija budućnosti kad je u pitanju naša rokenrol scena, koja neumitno sve više postaje deo globalne, a sve manje mari za lokalne prilike. Sa svojim izuzetno uverljivim engleskim, Stray Dogg su, tako, verovatno najbolji strani bend iz Srbije, ukoliko shvatate ovaj pozitivni paradoks…

"VREME": Šta bi bila tvoja prva ploča, odnosno koji si već nosač zvuka prvi sam nabavio tokom devedesetih?

DUŠAN STRAJNIĆ: Prva kaseta koju sam sam nabavio bila je Oasis What’s The Story, Morning Glory. To mi je prvi korak ka rok muzici, i sećam se da je moja majka prebacivala ocu što mi dopušta da slušam takvu muziku, a on je bio u fazonu "neka ga, neka sluša šta god hoće". Moj otac, koji je 1958. godište, napravio je kolekciju od nekoliko stotina što ploča, što kaseta, što kompakt diskova (od kojih većina više ne radi), i uvek je bio tu sa svojim enciklopedijskim znanjem o muzici. I sad do kasno noću krstari internetom u potrazi za novom muzikom, skida je i stalno preslušava – vrlo je eklektičan pritom, pošto ga sve zanima, od ukrajinskog metala do moje muzike.

Mi smo definitvno muzička porodica, sudeći po tome što je CD plejer bio neprekidno uključen u dnevnoj sobi. Ali, ako pogledamo kako je funkcionisala ta muzička pedagogija, jasno je da je tata više slušao rok i razne druge stvari, dok je mama baš volela pop muziku, Eltona Džona, Keta Stivensa i slično, a ja danas nalazim u mojim pesmama ipak nešto više pop elemenata. Moje kretanje ka melodičnoj muzici bilo je pod majčinskim uticajem.

Doduše, od devet pesama sa mog prvog albuma, skoro nijedna nema klasičan refren, sve su oblikovane više po modelu naracije iz rok pesme. Tako da se očev uticaj ipak pojavio, haha. Te dve strane se stalno kose.

Osim melodičnosti, to je druga stalna karakteristika tvoje muzike – uvek se neka priča priča slušaocu.

Pretpostavljam da je to deo moje ljubavi za britansku folk muziku, koja je generalno više bila u tom storytelling fazonu od američke, i meni se to uvek sviđalo. Kod mene je sve opisno i bazira se na emocijama, u tom je evropskom fazonu.

Generalno, ja nikad nisam ni razmatrao mogućnost da se bavim pisanjem, nije mi padalo na pamet…

Pa, čime si se bavio?

Tenisom. Igrao sam profesionalno tenis 15 godina, sve do svoje 22. godine. Uopšte nemam jednu od onih biografija u kojoj bi moglo da stoji kako sam prvu gitaru, ne znam, nabavio sa 15, a prvi bend napravio sa 17 godina… ne, ja sam prvi bend napravio sa 25 godina, a sad imam 27. I bilo me je blam što je tako, ali naprosto sam morao – sve te pesme su nekako izašle iz mene u to vreme, ne ranije. U prvi mah sam pisao i odmah bacao sve što sam napisao. Bilo me je sramota kad sam završio prvu pesmu, ali imao sam potrebu da pišem, sam za sebe, i nisam umeo sa tim da se nosim. Sam sebi sam sve vreme govorio "šta ti to radiš, bre, čoveče, nisi ti, bre, taj lik"…

To mora da je bio buran dijalog.

Bio je potpuno paklen. I onda sam srećom uzeo da sviram, pa je sve to dobilo neki smisao. Ja sam stvarno bio u šoku. Nisam uopšte planirao da se ovim bavim, studirao sam prava, ali se, slučajno ili ne, sve poklopilo. Nisam imao nikakve veze sa bilo kakvom scenom, a prvi put sam krenuo na mikrofon pre dve godine. Odsvirao sam jedan akustičan set u pauzi DJ seta u klubu Žica, za koji me pitala prijateljica koja je puštala muziku to veče, a saznala je za moje pesme, pa me je moje društvo onda odvuklo na nastup na nekoj izložbi i konačno sam se pojavio kao predgrupa China Woman u KC Gradu – sve to u roku od nekoliko meseci i na osnovu četiri snimka koja sam napravio sa skype mikrofonom i okačio na net. Pošto sam tad imao otprilike 15 minuta svojih pesama, pokušao sam da napravim bend, sa kojim ću moći da sviram 45 minuta i tako je to krenulo, i nije stalo.

Najviše mi je pomogla moja tadašnja devojka, koja je i sad u bendu, Ana Janković, ona svira violinu, dovela je još svojih prijateljica. Mi smo se zabavljali baš dugo, i delom sam zbog nje počeo da se bavim muzikom – pomogla mi je da se snađem sa instrumentima, kao i da uspem da se izrazim. Uvek sam voleo da slušam muziku, pa mi je bilo uzbudljivo da znam nekog ko svira muziku, a tek pomisao da je neko pravi… Morao sam bar da pokušam to da uradim. I tako se okupio bend.

Prvi album je bio posebno iskustvo.

Te prve pesme su bile kratke, minut i dvadeset sekundi, nešto potpuno drugačije od onog što ću uskoro početi da beležim kao pesme za treći album, koji završavam ove godine. Ali pisanje teksta pesama i muzike mi je uvek išlo zajedno, kao jedna celina.

Na kom jeziku?

Prvobitne svoje pesme sam pisao na srpskom, a kad sam počeo da pravim muziku, pisanje tekstova za muziku – ja to tako zovem – nekako mi je prirodno išlo na engleskom. Tekstove za muziku nisam drugačije mogao ni da zamislim, nisam tako planirao, ali takvu muziku slušam, takve tekstove slušam sa njom, pa mi je bilo prirodno da pišem na engleskom.

Nije lako opisati ni na srpskom sva ta stanja, osećanja i odnose među ljudima – kako ti to uspevaš na engleskom?

Engleski mi je neka vrsta zaklona. Kao ventil za osećanja. Mene je na početku bilo dovoljno sramota od toga što pokušavam da kažem – a da je bilo na srpskom, još više bi mi bilo neprijatno. Te pesme su i na engleskom užasno lične, pišem baš o vrlo konkretnim trenucima u mom životu – nisu to neka moja poetična razmišljanja o životu, nego zabeleške o stvarnim dešavanjima. Naime, ja po tri meseca ništa ne napišem, a onda se skupi nekako, pa za nedelju dana napišem dosta toga. Onda je užasno lako pisati, samo to što mi se desi stavim na papir, i gotovo. Ali treba prvo da se desi.

To može da se primeti, postoji nešto proživljeno, stvarnosno u tvojim pesmama, što odmah zaokuplja pažnju, kao opis nečeg što se desilo, pomalo dnevnički.

Upravo tako, dnevnički. Prvi tekstovi su mi bili apstraktniji nego sad, pošto sam pokušavao da pišem malo maglovito i u asocijacijama o stvarnim događajima, tako da možda samo ja i još jedna osoba znamo o čemu je reč. Sad sam već mnogo više prihvatio sebe kao nekog ko piše pesme, pa su mi i tekstovi konkretniji opisi životnih situacija, ali se i sad pitam da li je ok sve to podeliti sa drugima.

Što je ogromno civilizacijsko pitanje ovog trenutka, jer te društvene mreže danas prosto uvlače u to da stalno deliš intimne momente sa velikim brojem ljudi. Granica privatnog i javnog danas je vrlo maglovita, i tvoj pesnički izraz jasno opisuje tu upitanost da li se reklo previše i suzdržavanje da se ipak ne kaže previše, a da se ipak bude jasan u govoru o svojim osećanjima.

Ovakva muzika bi trebalo da bude most ka pravoj, ličnoj privatnosti, iza koje stojim ja kao čovek od krvi i mesa. Mada se ne poznajem sa slušaocem, on može da oseti da neko stvaran stoji iza nje. Meni je muzika dovoljna – sad kad sam počeo da upoznajem lično neke od ljudi čiju muziku jako volim, doživeo sam šok, kad sam shvatio do koje mere su i oni ljudi od krvi i mesa, kao što je slučaj sa Devendrom Banhartom, koji mi je gostovao na drugom albumu. To mi je bilo potpuno zastrašujuće otkriće kako stvarno postoji taj čovek, koji je inače u stanju da iznese na videlo takve zastrašujuće bolne uvide iz neke svoje unutrašnjosti, a sa kojima ja i mnogi drugi ljudi mogu da se tako jako identifikuju… i onda on prošeta ovuda na dve noge. A ima i problem, boli ga glava ili kičma, pa mu mi pomažemo.

Druga teškoća, koju uvek pokreće ovakva vrsta poverljivosti kroz muziku, meni se uvek javlja posle nastupa – naravno da znam zašto se bavim time, ali sam toliko iscrpljen od tog davanja sebe nepoznatim ljudima i to javno, da minutima ne mogu ni sa kim da pričam, dok se malo ne smirim. U normalnom životu jako retko razgovaram o svojim osećanjima ili problemima, a onda napravim pesmu pa je podelim sa svima, odnosno snimim dva albuma pa svima ispričam sve o tome kako sam se osećao u poslednje tri godine. Dodatan horor je kad shvatiš da ti pevaš sve to, a oni te baš i ne prate, nego pričaju nešto…

Ko su neki savremenici koji te inspirišu? Džef Bakli se čini kao očigledan primer… Da li se osećaš kao deo svetske scene kojoj žanrovski pripadaš?

Nesrećno otišli Džef Bakli svakako. Kad se skupimo na probi, uvek sviramo njegove pesme, jer je on jedini autor kog podjednako voli svaki član mog šestočlanog benda. Devendra Banhart je svakako lider celog pokreta neo folka, a on mi gostuje na ploči. Meni je, recimo, trenutno jako simpatičan, ovaj momak Zoo Kid, koji je tek počeo nešto da kači po Webu. Konačno, ima tu i dobrih savremenih rok bendova, kao što su The Strokes, Black Keys, the White Stripes, sve sami sastavi sa jakom melodijskom linijom, a koje volim da slušam. U najnovije vreme, postoji i čitav niz tih pop-folk sastava, kao što su Lumineers, što jasno pokazuje koliko je muzika negde oko 2005. postala previše elektronska, do te mere da to malo nije imalo smisla, pa je moralo da počne i nešto drugo da se dešava. Mi smo deo tog zbivanja, i verovatno smo imali sreće i ovoliko uspeha zato što smo se pojavili sa pravim izrazom u pravom trenutku. Što se tiče mog sastava, mi uživo zvučimo tvrđe i rokerskije nego što bi se to reklo na osnovu snimaka, pa to uvek iznenadi one koji prvi put dođu.

Konačno, oba tvoja albuma su od početka svima bila besplatno dostupna na internetu. Verovatno je taj novitet u direktnom i intimnom komuniciranju sa fanovima, potcrtao intimnost tvoje muzike, stvarajući jedno posebno zajedništvo.

Verujem da jeste. U svakom slučaju, ja nikad ne bih drugačije ni razmišljao u ovom vremenu, nego da ponudim svoju muziku besplatno svakom ko želi da obrati pažnju na nju. Ta dostupnost nikad nije postojala ranije i to treba iskoristiti na najbolji način. Stvarno ne razumem ljude koji samo umeju da ponude svoju muziku na prodaju. Onda se muzika ne dešava.

Na kraju, moram da primetim da, za razliku od većine muzičara, ti imaš jednu neobičnu samoorganizacionu svest, koju koristiš i da pomogneš drugim umetnicima sa iste scene. Promovišeš uvek još nekog i često zajedno nastupaš sa svakim ko ti je blizak. Tako kreiraš scenu, odnosno kontekst u kome tvoj rad dobija na dubini.

Svaki uspeh je uspeh svakog od nas. Meni je super ako neko od nas uspe da ima mnogo ljudi na koncertu, to bi značilo da će ih i na mom koncertu biti više. Meni se uvek činilo da je najpametnije da pravim neku vrstu savezništva sa svima koji razumeju čime se bavimo. Tako da sam uvek pomagao svima da urade ono što oni žele.

Dragan Ambrozić