Intervju – Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka:
Dajte Vučiću da čita Vilhelma Rajha

"Ovo naše vreme je vreme Gazda Riste i familije Živke ministarke. Ali: šta da se radi sa tim podatkom? Pa da se ide u pozorište dok ga još ima, dok ga ne zatvore, da se šire vidici i hrani duša delima naših umetnika, a ne, kako Vučić poručuje građanima, da promene svest tako što će naučiti da poštuju novac. Žao mi je što Vučiću neko od njegovih intelektualnih udvorica ne donese na čitanje Vilhelma Rajha ili Bukovskog, ili Tarika Alija, Markuzea – ko zna šta bi nam onda poručio u kom pravcu da se menjamo. Stvarno je horor kad političar narodu poruči da menja svest. Ako nam političari, njihovi mediji i psiho-gurui kroje predstavu o stvarnosti i čoveku u jednoj dimenziji, umetnost i pozorište su najdivniji način da sve to dovedemo u sumnju i shvatimo da čovek nije jednodimenzionalan, da nije samo politička životinja već nešto mnogo šire"

Predstave Naši sinovi po tekstu Vojislava M. Jovanovića Maramboa i Gospođa ministarka dve su nove premijere Tatjane Mandić Rigonat. Prva je premijerno izvedena prošle nedelje u Narodnom pozorištu, a druga 8. oktobra, na Nušićev rođendan, u Pozorištu "Boško Buha". Razgovaramo o temama koje iniciraju ove dve predstave. Pored njih, na beogradskom repertoaru su i predstave Tatjane Mandić Rigonat Zli dusi, Seksualne neuroze naših roditelja – obe u Narodnom pozorištu, i Čekaj me na nebu, ljubavi moja u Madlenianumu, dok se u Rijeci igra Dabogda te majka rodila, predstava koja je na poslednjem Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci dobila nagradu publike, i za koju je Tatjana Mandić Rigonat nagrađena za dramatizaciju istoimenog romana Vedrane Rudan.

"VREME": Naši sinovi su napisani 1907. godine, a Gospođa ministarka je prvi put igrana 1923. godine. Oba teksta su literarni dokumenti o životu u tadašnjoj Srbiji koji odgovaraju i sadašnjem vremenu, i koji nas podsećaju da od vremena njihovog nastanka i nismo napredovali. Šta da se radi sa tim podatkom?

TATJANA MANDIĆ RIGONAT: I Nušić i Marambo su snažno osećali vreme u kom su živeli, ali na potpuno različit način su pisali o njemu. Nušić, komediografski pre svega, svojim oštrim satiričnim perom raspaljuje po Srbiji i nije čudo što ga je crkva anatemisala, kritika nikad volela a publika obožavala, a Marambo piše socijalnu dramu Naši sinovi. Njihovi i umetnički postupci i životne sudbine su različiti, a Srbija zajednička. Vanvremeno u njihovom delu ih i čini umetnicima, a ne istoričarima: ta njihova Srbija koja ih je inspirisala i koja iz njihovog dela živo izranja i danas. Te podudarnosti su me i navele da radeći Ministarku kažem: "Volela bih da Nušić prestane da bude naš savremenik i da kosmička prašina zatrpa njegove likove." Ali njegove likove ne da nije prekrila prašina, nego su kao one biljke što su izrasle posle radijacije u Černobilu, porasle i umnožile se do grotesknih razmera pa nam se danas smeju i kroje ovu zemlju po svom ukusu i potrebama. Udružili su se sa likovima iz drama Duška Kovačevića, Gogolja i Sterije, pa uživaju u "demokratskom kolu" koje viju i po medijima i u vladi i u upravnim odborima... Smešni su, ali nisu bezazleni.

I Nušićeva i Maramboova Srbija danas je ona u kojoj se razvija klasno društvo i u kojoj se sudaraju pseudotradicionalni kič kodovi sa modernim izazovima vremena. To je zemlja velikih socijalnih nepravdi, kulta ličnosti, ulizištva, slabih institucija, neobrazovanosti, birokratije. Marambo piše socijalnu dramu u naturalističkom maniru kao krik za istinom. Fotografski hvata karaktere, društvene miljee, palanački duh, topose ondašnjeg Beograda, Čuburu i Savamalu. Čubura je van rejona varoškog, bez struje i vodovoda. Po njoj gacaju kokoši i svinje, naseljavaju je oni koji nisu imali puno novca jer je zemljište bilo jeftino. Tu je Marambo smestio pukovnika Ostoju sa sinovima i ćerkama i ženom Hristinom, brkatom matronom. Ostoja je ruski đak školovan u Peterburgu kojem beda sedi na vratu. Savamalu naseljavaju bogati trgovci. Tu živi gospođa Lena sa ćerkom udavačom i deverom Gazda Ristom koji kaže: "Ne more svak bit obuven, neko mora gladovat i trpjet. Kad bi cio svijet nosio u džep ove moje gazdinske ključe ko bi radio?" Gazda Rista je zgrnuo pare tako što je podvaljivao državi, palio je osiguranu kudelju, podvaljivao vojsci. Na prevari, pljački, zgrće se bogatstvo. Ovo naše vreme je vreme Gazda Riste i familije Živke ministarke. Ali: šta da se radi sa tim podatkom? Pa da se ide u pozorište dok ga još ima, dok ga ne zatvore, da se šire vidici i hrani duša delima naših umetnika a ne kako Vučić poručuje građanima da promene svest tako što će naučiti da poštuju novac. Žao mi je što Vučiću neko od njegovih intelektualnih udvorica ne donese na čitanje Vilhelma Rajha ili Bukovskog ili Tarika Alija, Markuzea – ko zna šta bi nam onda poručio u kom pravcu da se menjamo. Stvarno je horor kad političar narodu poruči da menja svest. Ako nam političari, njihovi mediji i psiho gurui kroje predstavu o stvarnosti i čoveku u jednoj dimenziji, umetnost i pozorište su najdivniji način da sve to dovedemo u sumnju i shvatimo da čovek nije jednodimenzionalan, da nije samo politička životinja već nešto mnogo šire.

Možda je baš ta osobina pozorišta, mogućnost da ponudi ljudima sumnju, razlog zašto se odskora u Beogradu godišnje proizvede desetak predstava?

Danas cenzura deluje preko ukidanja novca za produkciju i održavanje repertoara. Sa repertoara se skidaju predstave, odlične predstave, samo zato što u njima ima puno gostujućih glumaca. To nikad nije bilo. Devedesetih je bilo i po 70 premijera u Beogradu u jednoj sezoni, a to je vreme rata, sankcija, bombardovanja. Ovim neću da kažem da je Milošević voleo pozorište ili imao svest o značaju kulture ili da je bio blagonaklon prema umetnicima. Naprotiv. Njegovo nediranje u kulturu i finansiranje produkcije bilo je u službi stvaranja privida normalnosti u nenormalnim zbivanjima. Zatim, nekoliko godina posle 5. oktobra u kulturi je bilo dobro: ulagalo se u programe, institucije, ljude, nije postojala antikulturna propaganda, nije bila u modi lažna priča o tržišnom modelu funkcionisanja kulture koja se sad podmeće ne bi li se država oslobodila misije da u nju ulaže. Država se ponaša kao da današnjem čoveku nije potrebna kultura, ništa osim golog života. Zašto? Zato što su vlastima potrebni robovi, čovek jedne dimenzije srećan ako ne ode na spavanje praznog stomaka, čiju će duhovnu potrebu hraniti crkva i kič. Misleći čovek, onaj koji sumnja, raščlanjuje, oseća van propagandnih kanona i matrica, nije potreban ni poželjan. Novom vremenu koje se stvara na naše oči potrebne su šljokice, crna hronika, čovek sputan strahom i zebnjom za opstanak.

Da se vratimo predstavama. Koji je zajednički imenitelj našeg i Maramboovog i Nušićevog i vremena?

Kad je pozorište u pitanju i kad radimo klasiku, uvek se pita – a kakve to veze ima sa nama danas. Kao da je pozorište tviter koji odašilje kratke poruke. Ali, evo, reći ću kakve to veze ima sa nama. O klasama sam već govorila, to je najuočljivija paralela, jedino što buržoazija sad živi na Čuburi, a ne u Savamali. Ali Mali pijac iz pesme koji je "potopila Sava, a dragog zabolela glava", u Vučićevim planovima za spas Srbije opet će biti mesto novca, sa Gazda Ristom i gospođom Lenom koja kaže "za moje novce koje dajem ja neću da imam pelivanski zetovi". To pelivanski znači komedijaški ili umetnički. Ona neće zeta koji piše pesme, za nju su umetnici belosvetske sakalude koje imaju tamo neke fantazije u glavi. Vučić kaže to isto kad zahteva poštovanje prema novcu koji će biti uložen u Beograd na vodi, i neće da čuje današnje "pelivane" koji pitaju ko će da projektuje Beograd na vodi? Hoće li biti međunarodni konkurs za arhitektonska rešenja? Kakva će estetika tu da se promoviše? Jer šta lepota ima da traži u priči o ulaganju novca. Novac je lep! Ko daje pare pitaće se i za lepotu! I tačka. I svi treba da stanemo mirno i da ćutimo uz duboko poštovanje prema tim ogromnim falusoidnim oblakoderima koji treba da zaparaju nebo nad Beogradom, i šoping molovima kao svetim mestima obožavanja novca, da se pomolimo za oprost greha što sumnjamo u to da onaj ko ima novac treba da radi šta god hoće.

Ali, da ne banalizujem, da se vratim predstavama. Marambo počinje Naše sinove kad kod pukovnika svrati Simica sa molbom koju su u kafani kod "Crvenog petla" sastavili građani koji traže od opštine da se "Šumarska ulica nazove imenom Kneza Aksentija iz bijela sela Šuvajića koji ne požali ni da život svoj položi za otadžbinu a kojeg je prestonica pijemonta srpskog, Beograd, zaboravila". A pukovnik kaže: "Ko ti sve nema ulicu u ovom ćoravom Beogradu. Zaslužan je to čovek, brajko moj." To je priča o preimenovanju ulica koja se kači na našu savremenu priču o brisanju naziva ulica sa imenima heroja antifašističke borbe s namerom da se zaborave i svi koji su u njoj učestvovali. To je nepoštovanje čoveka, njegovog dela, to je zapravo nepoštovanje tradicije. Ismeva se junački čin, idealizam. Danas se, isto kao i u vreme Maramboa i Nušića, stvaraju mitovi kako se živelo u monarhistička vremena, kakva je bila društvena i politička stvarnost, što sve nema blage veze sa onim kako su to opisivali pisci tog vremena. Mi ne umemo da definišemo šta nam je tradicija i na koju tradiciju se oslanjamo. Pa nije naša tradicija samo Sveti Sava, naša tradicija su i repertoarska pozorišta koja postoje 60 godina, i filmska produkcija, naš odnos prema tradiciji je i naš odnos prema Savremenom i Narodnom muzeju. Naš odnos prema tradiciji je ulica Kneza Mihaila sa patikarnicama, bankama i lilijima. U tome se najbolje vidi naša tranzicija. Tranzicija od čega ka čemu? Ponašamo se prema vremenu socijalizma, kada smo najdostojanstvenije živeli a to sada želimo da zaboravimo i da vidimo samo mane tog vremena kojih je zaista bilo, kao da ga nismo ni živeli – tolika je potreba da se ono zakopa pod zemlju. To sećanje mora da se obesmisli, da bi se ukinuo san i razmišljanje da je moguće i nešto drugo, da postoji alternativa kapitalizmu, recimo demokratski socijalizam.

I sam pisac Naših sinova, Vladislav M. Jovanović Marambo, dokaz je o našoj zaboravnosti...

Poznat je u pozorišnim krugovima, ali šire ne. Da pitate bilo kog od tih kojima su puna usta tradicije, ne bi znao ko je Marambo. Marambo je bio erudita renesansnih razmera, književnost je studirao u Lozani, Ženevi, Londonu. Osim što je pisao drame, pisao je i pozorišnu kritiku, prevodio je, bio bibliofil, fotograf. On je otkupio trake od snimatelja filma Krunisanje kralja Petra Prvog, popisao sve što je odneto iz naših arhiva 1941. godine u Beč a što ni do danas nije u celini vraćeno. Pukovnik Ostoja u predstavi kaže: "Nema ti sreće ni napretka jednoj zemlji dok ne nauči poštovati svoje zaslužne građane. Nije nas upropastio ni Garašanin ni Bugarski rat, ni Bontu, nego to, to što ne poštujemo. Pogan svet more, pogan." Kaže i: "Kupiš jare pa mu čuvaš kožu, a čovek, more, baciš ga k’o strvinu na Vladanovac." Vladanovac je groblje. U simboličkom smislu mi zloupotrebljavamo ljude, ne znamo šta pričamo i stvarno ne poznajemo svoju prošlost.

Da li ste zato u vašoj adaptaciji Naših sinova uveli lik Maramboa?

Sam Marambo je sebe uveo u komad kroz repliku malograđanke, gospođe Lenke iz Savamale: "... kao ona belosvetska sakaluda što perja u džak po Kalimegdan, s krmez mašnu i švapsku cigaru. Šešir mu od slamu a gaće mu spale do zemlju. Krstim se od čuda kad ga vido, gotovo za ludu kuću što lepo reko doktor Ćosa od prošlu nedelju." Ta sakaluda je Marambo, koji je sašio redengot od materijala za džakove i u tome hodao gradom! Dakle, on je u svom izgledu imao nešto od pankera iz sedamdesetih, s tim što se njegova provokativnost na sredinu ne zaustavlja samo na spoljašnjem izgledu, nego je privlačio pažnju celim svojim bićem. Marambo piše Naše sinove između 1905. i 1907. godine u Londonu, on je tada mlad čovek, ima 22, 23 godine, obrazovan je na prestižnim evropskim univerzitetima, u kontaktu je sa najznačajnijim događanjima na polju umetnosti, on je erudita sa širokim obrazovanjem. Želela sam da ne izneverim ni njegovo htenje u vezi ovog komada a ni svoje, znači htela sam da ovom postavkom napravim živo pozorište a ne konvencionalnu priču čije bi jedino dostignuće bilo da na sceni pokaže komad zaboravljenog pisca. Htela sam da njegovim jezikom uzdrmam publiku kao što je on uzdrmao ondašnji Beograd. Zato sam u predstavu uvela njegov lik jer sam želela da i didaskaliju i dijalog tretiram ravnopravno. One nisu tek uputstvo glumcu ili reditelju ili scenografu, već su uzbudljive, brutalne i uskovitlane, one su priče o ljudima, preko njih mi osećamo miris ondašnjeg Beograda i njegovog prostora. Za mene je u ovoj predstavi Marambo demijurg, tvorac iz čije priče se rađa scensko događanje, koji gradi pozorišni jezik od presnih naturalističkih citata materije drame i svog odnosa prema njima. Ja preko njegovog lika u predstavi pojačavam priču o poziciji umetnika i u ondašnjem i u današnjem vremenu. Na neki način pojačavam i priču samog Danila, pesnika pobunjenika.

Danilo se pobuni protiv autoriteta oca. Zašto baš on, zašto ne druga dva sina? Da li zato što je jedino on učen i načitan?

Svi sinovi u drami pružaju otpor roditeljskim očekivanjima u nekom trenutku. Neposlušni su na različite načine. Figura oca u patrijarhalnoj porodici je u krizi još početkom veka. Ima jedna replika: "Svaki čovek tuklo svoj otac s vrljika, samo sakrilo." Danilo je pravnik i pesnik. Kad je u drami neki lik pesnik to je znak, u ovom slučaju za jednu povišenu, drugačiju osećajnost i neprilagođenost. Nama Marambo ne kaže koje pesnike čita Danilo niti koje pesme piše osim da piše himnu za novinarski kongres i da ga hvale mnogo, ali ja sam ga negde osetila kao modernistu. Danilo je neko ko ima potrebu za individualizmom, za ličnom slobodom, a živi u porodici kojoj se beda uvlači pod kožu, i koja ima velika očekivanja od njega. Po tradiciji, trebalo bi da se oženi devojkom iz bogate trgovačke kuće i time socijalno unapredi status svoje porodice. Ali, tako bi izneverio sebe. Jer on oseća gađenje prema ljudima iz Savamale. Potreba da ne izneveri sebe dovodi ga u poziciju tragičnog junaka koji nehtevši, na simboličkom planu, postaje oceubica i odgovoran za bedu porodice.

Tu porodicu spasava drugi sin, Gile, radnik u kragujevačkoj topolivnici, a Danilo bez obzira na svu svoju učenost jedino uspeva da se razboli i još više osiromaši porodicu. Da li treba shvatiti da će spas iz bede doneti radnička klasa a ne intelektualci?

Gile je otišao u Kragujevačku topolivnicu zato što nije hteo da uči školu. Poslali su ga tamo na prevaspitavanje, u nadi da će radeći da se opameti i da će postati novi čovek. Njegova majka u afektu kaže: "Blagoslovena šloserska pesnica, pa neka lema neka istera bube iz glave." U ono vreme biti radnik i raditi u topolivnici značilo je i nadu. Tadašnji Gile na kraju u kuću donosi novac, i počinje da vodi brigu o drugima, o porodici, da deli sa braćom i sestrama. Danilo se razboleva zbog osećaja krivice, jer sve što činimo povlači lanac posledica koji se ne tiču samo nas nego i drugih. Njegova sudbina postavlja jedno od pitanja ove predstave: kako se izboriti za svoju individualnu vatru a ne sagoreti u njoj i ne zapaliti sve oko sebe, šta je sloboda a šta je samovolja. A boljitak mogu doneti samo oni koji su spremni da dele sa drugima, koji nisu sebično zagledani u sebe. Dobar primer je glumački ansambl: ko igra sa partnerom i za partnera, a kome je partner prepreka. Najbolje predstave nastaju iz žara partnerske igre.

Poslednje reči predstave su "trulo vreme", stih iz Disove pesme...

Da, nije mi bilo dovoljno da završim predstavu tamo gde je pisac završio dramu, scenom u kojoj porodica jede vruć hleb i kobasice i pije pivo, hranu koju joj je Gile obezbedio. U Maramboovom vremenu takav kraj je bio optimističan. Radnik je zaradio da može da prehrani i sebe i babu i braću i sestre. Radnik je bio i nosilac budućih promena koje će se desiti u društvu. Internacionala, crveni manifest, proleteri svih zemalja ujedinite se, pesma Abraševića, sve je to živo početkom 20. veka. Čitajući Maramboa, odjednom se pojavio Dis. Dis takođe piše o trulom vremenu, ni njemu nije dano da ima zemlju bez ubogih ljudi. Osećaj za trulež vremena, bedu, spojio ih je u meni. Uvek kad režiram, naravno da upisujem celu sebe, svoj trenutak u kojem živim i osećanje sveta. Ja ne mogu bestrasno da radim, ne mogu samo razumom da raščlanjujem dramu. Imam potrebu da je radim celim bićem, inače ne bih radila. Bila mi je bitna katarza: "Maskiran porok, razvrat i neznanje, / Sa visine bluda dopiru mi teme / Za jedno suvereno raspadanje / Ja danas imam jedno / Trulo vreme."

Premijere Gospođe ministarke i Naših sinova deli tri meseca iako su obe predstave i zahtevne i velike.

Sa Muškom ministarkom, kako predstavu sad zovu, desilo se čudo: sa koliko ljubavi smo mi nju radili u besparici sa minijaturnim budžetom, sa koliko ludila, i strasti i želje i inspiracije da obuhvatimo današnje vreme i pljusnemo iz sebe sav očaj i kroz smeh ga pobedimo na trenutak. To je politički vodvilj, travestija zato što sam htela da izoštrim priču koju mi je ponudilo današnje vreme: kako lako menjano pozicije. Zarad vlasti, koja je velika strast, menjaju se imidži lako kao haljine. Na spavanje odu šovinisti pa se probude kosmopolite: kaži šta treba, šta se nosi, sve ću da budem samo da budem vlast. Vlastohleplje nema pol, ono je porok. Živka je arhetip. Goran Jevtić je igra kao problem, kao deformaciju svesti, želju, sa neverovatnom lakoćom i nadahnućem. Mi predstavom nismo želeli da uperimo prst u određenog čoveka već u problem. Naši političari ne znaju da su njihovi karakteri i ciljevi i motivi i strasti opevani davno. Da nisu novi, nego stari znanci iz komedija i tragedija. Sceni u predstavi kad Živka kači luk ko bisere oko vrata, kadi celu sobu i ukućane i sebe ne bi li joj muž postao ministar, gleda u karte i ljubi Bibliju, peva Bože pravde, publika se uvek smeje, prepoznaje to miksanje svega i svačega kako bi se postigao cilj. Smeju se od prvog minuta predstave, sve dok ne krikne "Ne dam vlast. Ne dam", kad priču zavrnemo. Ministarka je još bila vruća u meni kad su počele probe Naših sinova. Energije tih predstava su totalno različite. Ali radeći ih, ja sam izbacila iz sebe ogorčenost zbog svega što živimo i što nam se stalno vraća kao nekakva kob.

Sonja Ćirić