Avganistan – Sumrak ženskih prava:
Povratak u pakao

Čak 87 odsto žena je nepismeno, samo 30 odsto devojčica ima pristup školama, žene umiru na porođaju na svakih 30 minuta, skoro 80 odsto žena je primorano na ugovoreni brak, prosečni životni vek žena iznosi 44 godine, 62 odsto žena iskusilo je fizičko i seksualno iživljavanje. A sva je prilika da će ženama u Avganistanu biti još gore

Prošle nedelje u oba doma avganistanskog parlamenta usvojen je zakon koji žrtvama i svedocima porodičnog nasilja zabranjuje da svedoče na sudu. Treba još samo da ga potpiše predsednik Hamid Karzai. Predlog zakona nazvan "Zabrana ispitivanja pojedinca kao svedoka" odnosi se ne samo na žrtve i muške članove porodice, već i na decu, lekare i advokate oštećene strane. Kako većina Avganistanaca živi u zatvorenom porodičnom krugu, na pomolu je legalizacija nasilja nad ženama koja će svim avganistanskim muževima, očevima i braći dati odrešene ruke da "u ime časti", ili tek onako, presuđuju svojim suprugama, ćerkama i sestrama, a da za to ne snose ama baš nikakve posledice. Zakon treba da ućutka sve sadašnje i buduće žrtve porodičnog nasilja i da omogući da prisilni brakovi i prodaja nevesta ostanu van vidokruga sudske i izvršne vlasti.

PRAVO LICE VLASTI: Pre nekoliko godina predsednik Karzai, koji je na vlast došao posle proterivanja talibana, verovatno bi odbio da stavi potpis na takav zakon. Ali danas, dok se broje meseci do odlaska američkih trupa (2015. godine), vlast polako pokazuje svoje pravo lice, a to lice ne gleda sa osmehom na žensku populaciju. Žene u Avganistanu doživele su vrhunac obespravljenosti tokom vladavine talibana (od 1996. do 2001. godine), a sva je prilika da će im se taj pakao ponoviti.

U prilog tome govori da je u poslednjih godinu dana avganistanski parlament blokirao zakon kome je cilj bio obustavljanje nasilja nad ženama, dok je ministarstvo pravde u jednom trenutku čak iznelo predlog da se kamenovanje do smrti vrati kao sankcija za preljubnice. Pre pet godina Hamid Karzai je optužen da je hteo da pridobije poverenje muških građana tako što bi se založio da se silovanje u braku ne karakteriše kao krivično delo. Protiv ovog predloga pobunili su se aktivisti organizacije Pomoć za žene i decu Avganistana i predsednik je tada ustuknuo. Tu odluku, međutim, nije doneo iz straha od građanskih nemira, već zbog toga što od pada talibana svet budno motri na zemlju na čijem je čelu i što mnoge međunarodne organizacije troše bogatstvo ne bi li unapredile ljudska prava.

Osnaživanje ženskih prava bio je jedan od ključnih ciljeva nakon pada talibana 2001. godine, žene su se ponadale promenama. Nakon više od jedne decenije napredak jeste napravljen, ali je pitanje koliko je održiv.

Početkom godine šefica komisije za ljudska prava u Avganistanu Sima Samar je upozorila da je nasilje nad ženama dostiglo rekordan nivo u 2013. godini i da je postalo sve brutalnije: sečenje nosa, usta, ušiju, javno silovanje i masovno silovanje. Skoro 87 odsto Avganistanki je pretrpelo neki oblik nasilja, a čak 62 odsto žena je iskusilo kombinaciju fizičkog i seksualnog iživljavanja. Paradoksalno je da su žene u Avganistanu bile emancipovanije i da su uživale veća prava i slobode pre sto godina nego danas.

MONARHIJA, SOVJETI, TALIBANI: Pre više od jednog veka bilo im je dozvoljeno da se razvedu u specifičnim okolnostima, a tokom prve dve decenije XX veka nisu bile obavezne da na ulicu izlaze sa velom na glavi. Emir Abdur Rahman, koji je zaslužan za ovo drugo dostignuće, ubijen je 1919. pošto je prethodno na sebe navukao gnev tradicionalista. To, međutim, nije stalo na put emancipaciji žena. Nekoliko godina nakon Rahmanove smrti njegova snaja Soraja je osnovala prvi ženski magazin u Avganistanu, a neke devojke su počele da odlaze na studije u Evropu.

Tokom dvadesetih godina konflikti između plemenskih vođa i reformatora postaju sve oštriji. Kap je prelila čašu kada je 1924. vlast zabranila kupovinu mlade, omogućila ženama da same biraju muževe, donju granicu za stupanje žene u brak pomerila na 18 godina i ukinula poligamiju. Tradicionalisti su izgubili strpljenje i primorali kralja Amanulaha da ukine reforme. Veo je ponovo postao obavezan, ženama je zabranjeno da krate kosu, a škole za devojčice su zatvorene.

Tri decenije kasnije, kada je Avganistan postao blizak Sovjetskom Savezu žene opet dobijaju šansu. Ponovo su mogle da biraju hoće li nositi veo i bile su podsticane da rade van kuće. Kada su šezdesetih godina počele socijalne reforme, mnoge Avganistanke su otišle na studije u SSSR, a 1964. dobile su pravo da glasaju i da uđu u parlament.

Sedamdesetih mnoge žene počinju da nose zapadnjačku odeću (kratke suknje i pantalone), da rade u preduzećima i kao predstavnice vlasti. Ukidanje monarhije 1973. donelo je revolucionarni program koji je podrazumevao i emancipaciju žena, a šest godina kasnije, na katolički Božić, SSSR je izvršio invaziju na Avganistan.

Iako su narednu deceniju obeležili nasilje i razaranje, Avganistanke su baš tada dostigle istorijski vrhunac uživanja i demonstriranja svojih prava: čak 50 odsto učitelja, studenata i javnih službenika i gotovo 40 odsto lekara činile su žene. Onda je 1989. SSSR otišao, zemlju je zahvatio haos i prve su stradale žene. Tri godine kasnije počeo je građanski rat, žene su proterane iz državne službe, a dve godine kasnije na ulici su se mogle videti samo odevene u burku.

Talibani su tokom svoje petogodišnje vladavine zabranili filmove, ples, muziku, aplauz tokom sportskih dešavanja, puštanje zmajeva, brijanje brade, televiziju, kačenje slika po zidovima, satelitske antene, šah, alkohol, bilo šta napravljeno od ljudske kose, lak za nokte, lutke, fotografije bilo kog živog stvora... Ženama nije dozvoljeno da se cenjkaju sa prodavcima, da pričaju ili da se rukuju sa muškarcima koji im nisu bliski rođaci, da se pojavljuju na balkonima, na radiju ili na bilo kakvim javnim okupljanjima, da se smeju glasno ili da hodaju u visokim potpeticama (jer "žena mora biti nečujna"), da koriste parfeme ili nose garderobu u jarkim bojama čak ni ispod burke. Zabranjeno im je da ih pregleda muški doktor iako je tek malom broju žena bilo dozvoljeno da rade kao lekari. Išlo se dotle da je 1998. naređeno da se zatamne prozori kako prolaznici sa ulice ne bi mogli da vide žene u njihovim domovima. Svaka koja bi se oglušila o ova pravila bila bi kažnjena bičevanjem, batinama i verbalnim uvredama. Bičevane su čak i ako bi se u javnosti pojavile nepokrivenih članaka.

KORAK NAPRED, DVA UNAZAD: Otkako je 2001. godine Karzai na vlasti stvari su se popravile – ustavom je 25 mesta u parlamentu rezervisano za žene, pristup obrazovanju se poboljšao i mnoge sada mogu da rade i van kuće. Barem u Kabulu. U unutrašnjosti i dalje važe uglavnom nepisana pravila.

Otud i ne čudi poražavajući rezultat koji kaže da je čak 87 žena danas nepismeno, a da samo 30 odsto devojčica ima pristup školama, da žene umiru na porođaju na svakih 30 minuta, da je skoro 80 žena primorano na ugovoreni brak i da je prosečan životni vek žena 44 godine.

Čak i sada, kada nisu nevidljive za svet, šanse za dostojanstven život su im sve manje. Ukoliko Karzai potpiše sporan predlog zakona, preljuba, osmeh, ili postavljanje video-klipa na Jutjub (videti okvir) ne moraju nužno biti razlozi zbog kojih će morati da strahuju od odmazde članova svoje porodice. Dovoljno je da ih, na primer, zaboli glava ili da im zagori ručak. Ostalo zavisi od praga tolerancije muškaraca sa kojima žive. Šta se dogodi u kući, ostaće u kući.

Jasmina Lazić