Ekonomija u postizbornom periodu:
Kakve su reforme potrebne Srbiji

Stručnjaci o nužnim potezima nove vlade: makroekonomska stabilnost, "Radulovićevi" zakoni i finansijska disciplina

"Osnovni razlog za izbore jeste nedovoljna brzina sprovođenja reformi", izjavila je Zorana Mihajlović, potpredsednica SNS-a, 25. januara, samo dan nakon što je ministar privrede Saša Radulović dao ostavku zbog, kako je rekao onemogućavanja bilo kakvih reformi, uz označavanje Aleksandra Vučića kao glavnog krivca za blokiranje potrebnih promena. Na pitanje šta je nužno da uradi sledeća vlada, sagovornici "Vremena" – Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, Milojko Arsić i Ljubomir Madžar, profesori Ekonomskog fakulteta u Beogradu, i Mališa Đukić, profesor Beogradske bankarske akademije – saglasni su u tri stvari: da je makroekonomska stabilnost osnova za bilo kakve reforme, da su predlozi Saše Radulovića minimum koji naredna vlada mora da sprovede, te da se neizostavno mora poboljšati finansijska disciplina.

Vladimir Gligorov: Ne bih se kladio na novu vladu

Pitanje makroekonomske stabilnosti nije neposredno reformsko pitanje, ali je pretpostavka za bilo šta drugo, posebno ako se Vlada bude oslanjala na MMF. To je prvi korak i to bi u ovom trenutku moglo da znači i rebalans budžeta i promenu čitave fiskalne strategije – doduše, to ne bi bilo novo jer se, manje-više, to radi svake godine.

Sledeći korak su reforme, odnosno šta da se uradi da bi se ubrzao rast, jer je inače sve ovo neodrživo. Tu se javljaju sve one dileme oko predloga koje je imao Saša Radulović, a alternativnih trenutno nema. Znači, alternativa tome je da se ništa ne radi, a ono što je on predlagao je prvi paket, ili minimum koji treba uraditi. Ako se bude razgovaralo sa MMF-om, čini mi se da će oni više nego Saša Radulović insistirati na Zakonu o radu.

Sledeće su mere vezane za subvencije i gubitke, dakle, ne samo za firme u restrukturiranju nego i za Srbijagas, i Železnicu, i Železaru, i sve što se subvencioniše mimo svega toga. Ako se to ne uradi, po mom mišljenju ne može se videti nikakav izlaz. To će i MMF reći. To je ogromna oblast koju je Radulović pokušao da uradi, od toga se odustalo. Sad je rešavanje preduzeća u restrukturiranju pomereno na kraj godine, ali se nije ni započelo, prema tome to uopšte nije moguće završiti tako brzo. Reč je o finansijskoj konsolidaciji, uz Zakon o stečaju, antimonopolsku regulativu, nenaplativa potraživanja i čitav odnos sa bankama – biće potrebna i reforma zakonodavstva koje je vezano za korporativne dugove. Sve to je radio Radulović. Mislim da najveći broj njih ništa od toga nije ni razumeo, a kad nešto ne razumete, bolje je da onda sve ostavite po strani, i to su oni i uradili.

Onda dolaze na dnevni red sve stvari vezane za evropske integracije, pre svega javne nabavke, na koje se veoma mnogo troši, tu je korupcija najveća, i ta poglavlja, vezana za vladavinu prava, prva se otvaraju. Nisu samo pare važne nego i procedura – primera radi, uzmimo sve ovo što se planira kao privatizacija, ili kao privatno ulaganje, a koje ne ide na tender, ili nije izloženo konkurenciji – samo zbog toga je sve to sporno, a potom i zato što stvara određene javne obaveze, neposredne ili posredne, i to onda potpada pod problem državne pomoći. Da li vi prodajete grad ili gradite grad na vodi, u suštini to je isto, i trebalo bi da bude pod konkurentnim uslovima.

Sve ovo u načelu može da uradi bilo koja vlada za šest meseci. Ne nužno da sprovede, ali da uspostavi zakonski okvir. S obzirom na to da bi ova vlada sada trebalo da ima veliku podršku, i ako je tačna premisa da oni traže tu podršku da bi sve to sproveli, onda, ako zaista dobiju toliku podršku, onda imaju i mandat da to urade. E sad, da li oni lično to mogu, zato što to podrazumeva da se u velikoj meri distanciraju od svega što su dosad radili, od svih mogućih veza, što finansijskih, što političkih i drugih, to ne znam. Ako bih se kladio da li će sve to da urade, ja bih se kladio protiv, da ne izgubim pare. Objektivno, ako dobiju toliki broj glasova koji očekuju, ne vidim šta bi im stajalo na putu, ako bi to stvarno hteli da urade.

Milojko Arsić: I stezanje kaiša i stimulansi privredi

Jedan od prioriteta jeste da se fiskalni deficit u ovoj godini dodatno smanji u odnosu na planiranih 7,1 odsto BDP-a. U tom smislu, potpuno su neadekvatni, pa i neodgovorni predlozi koji dolaze uglavnom od Dinkića, da nije opravdano dodatno stezanje kaiša. Fiskalni deficit mora da se smanji, i bilo bi važno da se smanji još ove godine, a istovremeno da se donesu planovi koji bi obezbedili da se nastavak smanjivanja fiskalnog deficita obezbedi i u narednim godinama. To znači da se usvoji penzijska reforma, planovi za racionalizaciju broja zaposlenih u javnom sektoru, i druge mere koje bi obezbedile da fiskalni deficit relativno brzo opada – to je dosta važno, kako bi se izbegla kriza javnog duga. To je segment koji ne može da se izbegne. Međutim, i u okviru tako smanjenog fiskalnog deficita, mislim da je potrebno da se obezbede određena sredstva za podsticaje privredi zbog dosta velike tekuće krizu koja obuhvata i relativno velika privatna preduzeća. Indikator pogoršanja finansijskih performansi privrede jeste visok realan pad kreditne aktivnosti tokom prošle godine.

Kada je reč o reformama u privredi, mislim da bi trebalo usvojiti predloge zakona koje je predložio Radulović, možda ne u svim detaljima, ali glavni pravac treba da bude ono što je sadržano u njegovim predlozima. Međutim, to sigurno nije dovoljno, potrebne su i dodatne reforme u privredi – one su dosta raznovrsne i brojne, a ocene Svetske banke o uslovima poslovanja su neka vrsta vodiča u kom pravcu bi trebalo ići – sve ono u čemu smo loše plasirani treba popraviti. Takođe, važna je i reforma javnog sektora, koja, osim penzijske reforme, podrazumeva i delatnosti koje su ključne u javnom sektoru, a to su zdravstvo i obrazovanje.

Ključ za rešavanje problema nezaposlenosti je povećanje investicija, i sve reforme koje imaju za cilj da se unapredi privredni ambijent imale bi povoljan uticaj na rešavanje problema nezaposlenosti. To uključuje i reforme koje je Radulović naveo, kao i reforme tržišta rada, koje su važne, ali ne i najvažnije. Postoje i neke druge opcije – da se pokrenu neki sektorski stimulansi, u onim delatnostima koje su posebno snažno pogođene krizom, kao što je građevinarstvo. Tu mislim, recimo, na program masovne izgradnje stanova, koji bi po cenama bili dostupni srednjoj klasi: 500–600 evra po kvadratu u unutrašnjosti, a u Beogradu možda 100–200 evra više, pri čemu bi država dala besplatno zemljište i minimalno naplatila troškove uređenja. Sa stanovišta cene, izgradnja naselja "Stepa Stepanović" nije dobar primer, jer tu vojska prodaje zemlju po tržišnim cenama, to podiže ukupnu cenu, koja je onda visoka i nije dostupna porodicama koje imaju zbirne dohotke od 80 do 100 hiljada dinara.

Ljubomir Madžar: Radulović je sve rekao

Nema tu nikakve enigme, kada je reč o reformama, Saša Radulović je sve popisao i ostavio kao amanet koji nije mogao da ostvari. To je stvar očigledna i poznata. Ono na čemu bih ja naročito insistirao je uvođenje reda u finansijskoj disciplini, da ne bude toliko nelikvidnosti, da ne bude teže naplatiti nego proizvesti i isporučiti. Finansijski red znači da privredni subjekti budu naterani da respektuju svoje finansijske obaveze – kad primi robu, kad se izvrši usluga, da se to u roku plati, a ko ne plati, da bude jasno i njegovom poveriocu i njemu samom šta mu sleduje. Država to nije radila, a to je jedan od njenih najvažnijih zadataka. I sama država je najveći dužnik, ona je protagonista toga nereda, jer se u javnosti još uvek vrti ona brojka od milijardu evra koje država duguje i ne podmiruje. Zaista, malo je utopijski očekivati da red zavede neko ko je činilac najvećeg finansijskog nereda. Kada je o subvencijama reč, mislim da je bio dobar potez što je Radulović krenuo da ih ukida, jer su se naša privreda i celo društvo pretvorili u jednu veliku redistributivnu mašineriju. Ljudi se više trude kako da ćape već postojeći dohodak koji je proizveo neko drugi nego da sami zasuču rukave i da se late posla. To je kod nas jako uzelo maha, i svako društvo to mora odvesti u propast, pa nije ni čudo što je i naše društvo na putu propasti zbog takvog aranžmana.

Mališa Đukić: Bez mnogo manevarskog prostora

Stabilizacija makroekonomskih prilika podrazumeva dalje rešavanje problema budžetskog deficita i javnog duga, kako na kratak tako i na srednji rok, što dalje povlači poteze u smeru strukturnih reformi i fiskalne konsolidacije. Preduzeća u restrukturiranju su krupna stavka budžeta i u apsolutnom i u relativnom iznosu, i generišu deficit, odnosno stvaraju potrebu za zaduživanjem. Način rešavanja tog problema je izuzetno kompleksan, i mora se rešavati slučaj po slučaj, od firme do firme, u zavisnosti od situacije u kojoj se firma nalazi. Znam za neke firme koja imaju sasvim solidna potraživanja i potencijalno one mogu u relativno kratkom periodu finansijski da stanu na noge. Nije slučajno što je traženo od tih kompanija da dostave lične karte, zbog boljeg uvida u njihovo finansijsko stanje, da bi se onda na bazi toga, od slučaja do slučaja, dao predlog rešenja.

Kada je reč o prihodnoj strani budžeta, najizdašniji poreski prihodi poput PDV-a, akciza, poreza na dohodak građana, u velikoj meri zavise od privredne aktivnosti – svih faza prometa, kupovne moći i poslovanja kompanija. Tu ne postoji veliki manevarski prostor u smislu povećanja nekih poreskih stopa da bi na taj način nadoknadili pad poreskih prihoda, čak suprotno, to bi moglo da dâ još lošije rezultate. Alternativa je proširenje poreske osnovice, odnosno suzbijanje sive ekonomije i oporezivanje onih koji treba da budu poreski obveznici, a nisu registrovani u sistemu, jer ne posluju u legalnim tokovima. S tim u vezi, treba povećati poresku disciplinu, bez koje ne možete finansirati budžet u meri i na način koji prati i zahteva dinamika trošenja tih sredstava. Na srednji rok je od posebnog značaja reforma penzionog sistema, kao preduslov za postepeno rasterećenje budžeta, odnosno smanjenja budžetskih transfera organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, poput PIO fonda, koje ne prikupljaju dovoljno doprinosa, već se ta razlika pokriva iz budžeta. Strukturne reforme, poput reforme penzionog sistema, nepopularne su, a ni tu nema mnogo manevarskog prostora, postepeno se mora povećavati starosna granica i ženama i muškarcima, ali i promeniti način na koji povećavate penzije. Ako usporite rast ove komponente, tako da on bude manji od rasta privrede, onda je to relativno rasterećenje koje ukazuje na stabilizaciju prilika, time i budžeta.

Radmilo Marković