Lisica i ždral Karijerni karijerist Kad dopadoh bolesničke postelje usled virusa, naučno opisanog u "Vremenu" br. 1206, pročitah da je svetlo dana ugledala knjiga Bore Jovića, prkosnog, neću reći svađalačkog, ali ipak naprasitog naslova "Zašto bih ćutao"

piše: Ljubomir Živkov

Neću pomorandže, neću čaj, hoću istinite priče iz pera čoveka koga nadomak Kalenića pijace ponekad vidim kako sa povrćem u najlon kesi, ravnodušan prema desetinama kafića, ide pravo kući; predsednik je isti kao i ja, nema ceger, ono što kupi nosi u kesi, u nju posle stavlja smeće i tako zatvara ekološki lanac, baš kao i ja.

Autora pamtim po nenadmašnim izvrdancijama da na pitanje razborito i iskreno odgovori, takav ostade dotore u mome sećanju koje je takođe pod sumnjom najvećma zbog mojih predrasuda te zbog negovane odbojnosti naspram sviju koje moja duša grubo, ama istrajno vodi kao slobince, iako će neke od njih Sloba pustiti niz vodu jednog lepog dana): "Gospodine predsedniče, je li u četvrtak bila održana sednica Predsedništva kao što je bilo najavljeno?", a pitani će: "Predsedništvo SFRJ je kolektivni organ sastavljen od izabranih predstavnika svih federalnih jedinica..." – "Dobro, znamo to, ali jeste li sazvali sednicu, jeste li imali kvorum, ili moraju doći svi, je li napokon bilo sednice ili nije?" – "Sednicu Predsedništva saziva predsednik Predsedništva, dužan je da članove obavesti četrdeset osam sati unapred, a ako je ugrožena bezbednost SFRJ, njen teritorijalni integritet ili ustavni poredak, ustanite molim vas kad govorim o Ustavu, sednica se može sazvati i u kraćem roku..." – "Pa dobro, sazvali ste je, jesu li došli pripadnici drugih veroispovesti i članovi iz drugih jezičkih područja, i šta ste odlučili..." – "Ustav predviđa da Predsedništvo zaseda u punom sastavu i sjaju, tačno je određen krug odluka koje se donose konsenzusom, a koje kvalifikovanom većinom..." Novinar pre ili kasnije kolabira, pobednik samo proveri kamenostamenim, čeličnosivim pogledom da je nasrtljivac dobio šta zaslužuje: vrtoglavicu, nevericu, zgranuće i nemoćni bes.

Tako ja pamtim i knjižim mog predsednika – zvaću ga tako, tako rade i u državama mnogo kulturnijim od naše, jednom predsednik, uvek predsednik – kad, u knjizi ništa od pobrojanog: naoborot. Sušta, suštastvena istinoljubivost, prijazna prostodušnost (biće od mene knj. kritičar, a?), detinja, bezmalo detinjasta jasnoća prepričavanja, uh, samo zato što i sam živim od pisane reči da ne postanem preblag prema ovome autoru?

Delo su izdale "Večernje novosti", koje mogu da žive i od novih izdanja i dopunjenih ispovesti Žarka Lauševića, ali koje proudly predstavljaju i prodaju štivo iz pera nekoga ko je bio i ostao na strani zakona, a to je bez sumnje naš predsednik, možda i prvi doktor nauka koji je bio na našem čelu (sve do pojave dr Vojislava K.).

Predgovora se latio lakoper Vitezović Milovan koji je još jedared zablistao u ogledalu svoje uhodane rečitosti ("Memoari su čovek u ogledalu sopstvenog vremena", ču li ovo besmrtni Gistave, pa malo dalje: "ogleda se u sećanju i vidi sebe među drugima, ali se njima posvećuje više nego sebi...); u poslednjoj rečenici predgovora Vitezović jemči, a može se reći i jamči, da se Borislav Jović snašao u književnosti. Baš tako: snašao. Razmerno promućurno i beskrajno ambiciozno seljače isto se tako bilo snašlo u privredi, partiji, diplomatiji i na čelu države. Snašlo se kao državnik. Jemac autorove snalažljivosti i snađenosti progovorio je u zagradi i o svome slučaju, kaže da se sam on "jednom nije snašao u politici", vam vidnee, g. Vitezoviću, meni je taj trenutak vaše naivnosti ili prevelike vaše vere u čovekovu dobrotu promakao; ako ushtedoste kazati da ste jednom bili pogrešili, neka vam je mene što se tiče halal, nego da se bacimo mi na ono od čega se živi, na književni prikaz.

Delo počinje ranim detinjstvom – svečanim presecanjem pupčane autorove vrpce koje beše obavljeno dedinom sikirom, blagodareći potonjoj prinova je umakla sepsi koja po selima nije nikad spavala – hronologija je majka redosleda, nije li i Tolstoj opisao sebe najpre kao maloga feudalca?

Bebama ženskog pola pupčana vrpca u predsednikovom zavičaju beše presecana makazama za striženje ovaca, često zarđalim, doklen je dečacima bila namenjena sekira koja se usled svakodnevne potrebe za ogrevom i koljem za vinograd belasala sjajnom, pravilno i nedavno pokovanom oštricom.

Detstvo Bore Jovića jakože i detstvo Bore Ćosića obiluje smrtnim opasnostima kojima je budući predsednik SFRJ svaki put umakao, što ga je navelo da filozofira: eto, da je bio devojčica, ko zna bismo li imali prvu ženu predsednika (tenkove bi na Terazije izveo neko posve drugi), ili bi sepsa samozatajno u batočinskome srezu udarila još jednu recku; da u Lepenici nije bilo usamljene, samonikle vrbe, da mu brat nije bio grlat i da komšija nije imao brzog, takoreći trkačkog konja, maleni Bora bi u opevanoj reci ostao dugoročnije bez kiseonika, kao što je uveliko bio ostao bez svesti koja će se docnije razvijati u duhu dijalektičkog materijali-zma, uh, ovo moraće da ima nastavak, gde će beskompromisni borac za istinu biti prognan u Rim za ambasadora, ali i gde će ga, što usled pastelnih boja njegove kose i očiju, što usled ličnog telohraniteljskog te šoferskog nemara na benzinskoj pumpi u mislim Hrvatskoj zaboraviti njegov rođeni vozač.