Intervju – Dušan Bajatović, generalni direktor JP »Srbijagas«:
Južni tok nije ugrožen

"Na mene i Srbijagas od formiranja ove vlade vršen je ogroman pritisak. Ako smetam ja, kao direktor, pa Vlada tu nema nikakav problem. Kako su me postavili, mogu i da me razreše. Godinu i po dana se kreira pritisak prema Srbijagasu, pre svega zato što se ja nisam složio sa modelom restrukturiranja Srbijagasa"

Ukrajinska kriza pokrenula je novi talas špekulacija oko sudbine kontinentalnog gasovoda Južni tok. Dok neki analitičari smatraju da ova kriza konačno utvrđuje potrebu za još jednim gasovodom koji će zaobići nesigurnu Ukrajinu, drugi misle da perspektiva "hladnoratovske konfrontacije" Rusije i Zapada može veoma otežati gradnju Južnog toka, kako zbog mogućih problema kod prikupljanja investicionog kapitala tako i zbog "slabljenja" pregovaračke pozicije Rusije u Briselu, gde ona traži "izuzeće" Južnog toka od odredbi Treće energetske korpe EU (isto ono koje je odobreno Severnom toku). Zbog toga smo o ovim dilemama potražili mišljenje generalnog direktora "Srbijagasa" Dušana Bajatovića, koji o tome na početku razgovora kaže:

"Južni tok nije ugrožen ukrajinskom krizom. Kad pogledate evropske energetske potrebe u budućnosti, s obzirom na to da je proizvodnja nafte i gasa ‘zasićena’ na Severnom moru, shvatićete zašto Velika Britanija sada traži produženje gasovoda Severni tok do svoga tržišta. Ako pritom znate da u projektu Južnog toka učestvuju i zemlje kao što su Nemačka, Francuska i Italija, onda možemo isključiti neki radikalan potez administracije Evropske unije prema ovom projektu u okviru nekih eventualnih pritisaka na Rusiju. Uprkos tome što je administracija EU podložnija pritisku SAD od njenih najmoćnijih država-članica.

Jedina zemlja koja na trasi Južnog toka može da napravi problem, u morskoj zoni, to je Turska, ali ona za to nema interes. Sporazumi Gasproma sa Turskom su potpisani. Ne verujem da će ta zemlja pod bilo kojim pritiskom odustati od onih količina gasa koje je pod povoljnim cenama dobila tim sporazumima.

Treba uza sve to uočiti da Evropa nije uspela ni sa gasovodnim projektom Nabuko, a ni sa Južnim koridorom. Ovde je malo poznato da Rusija kod sebe već ubrzano gradi na hiljade kilometara novih gasovoda koji će prikupljati gas sa gasnih polja i napajati Južni tok. Ta mreža ne sabira samo ruska gasna polja. Gasprom već ima ozbiljne ugovore da pod komercijalnim uslovima (istim koji bi važili i za BP ili Šel, na primer) kupuje gas za Južni tok i od zemalja iz Srednje Azije. Dakle, ona ima transportni sistem od tih zemalja, a gradi i gasovode prema Aziji.

Ruske banke (iza kojih stoje velike ruske devizne rezerve) u ovom momentu, prema "bankabiliti studiji", mogu da daju sve pare za njegovu izgradnju mimo evropskih banaka. Druga varijanta je da u posao uđe deo "istočnog kapitala" koji je vezan za evropski bankarski sistem. Iz londonskog Sitija je procurila vest da oni nisu spremni da se lako odreknu "ruskih para". Na primer, mi iz Srbijagasa ne radimo preko VTB banke iz Moskve (Vneštorgbank), nego radimo preko VTB capital iz Londona.

Ubeđen sam da ruska pozicija nije oslabila ni prema administraciji EU za predstojeće pregovore oko izuzeća Južnog toka od Treće energetske korpe. Zato što najveće evropske zemlje imaju interes da preko Južnog toka dobiju liniju snabdevanja gasom iz Srednje Azije. Biće možda pritisaka, koje smo mi već osetili, ali mislim da oni neće uticati na sporazum EUsija.

Kad je reč o izgradnji Južnog toka, dodaću vam da za kompresorsku stanicu Ruskaja, opremu isporučuje Dženeral elektrik. Gasprom i GE su napravili zajedničko preduzeće REP holding i to preduzeće će, najverovatnije, biti isporučilac opreme za sve kompresorske stanice na trasi Južnog toka. Znači, to je ozbiljna saradnja.

"VREME": Videli smo da ste nedavno u Sočiju razgovarali sa prvim čovekom Gasproma Milerom. Da li nam možete reći zašto radovi na Južnom toku u Srbiji nisu počeli u februaru, kako je bilo najavljeno?

BAJATOVIĆ: Nema tu suštinskog kašnjenja. Rešili smo pitanje finansijskog zajma. Imamo strateško partnerstvo između Gasproma i Srbijagasa. Formirali smo zajedničku kompaniju u Cugu i ćerku kompaniju ovde. Doneli smo Zakon o Južnom toku i imamo Zaključak Vlade o poveravanju delatnosti od opšteg interesa (o kome ćemo morati još razgovarati sa Komisijom EU). Potpisan je ugovor o transportu gasa – po kome Gasprom unapred zakupljuje sto odsto kapaciteta na 25 godina. Radi se "bankabiliti" studija. Urađen je idejni projekat, sve je spremno za eksproprijaciju zemljišta, obavljena su sva potrebna istraživanja, razrađen je projekat Treće deonice (one od bugarske granice ka severu Srbije). Urađen je tehnički deo tenderske dokumentacije. ALF i konsultantska kompanija CLS iz Londona sada rade opšti deo uslova tendera. Veoma brzo ćemo imati kompletnu dokumentaciju za gradnju kroz Srbiju. Mi ćemo iduće nedelje dobiti i građevinsku dozvolu za Treću deonicu.

Ostalo je pitanje dokapitalizacije Srbijagasa, oko čega se ovih dana digla neka prašina. Ugovor sa Gaspromom je na stolu u Ministarstvu finansija. Iznos kredita je 275 miliona evra, fiksna kamatna stopa je 4,25, na 15 godina otplate. Podsećam da je najbolje što je Srbijagas mogao da dobije od drugih na finansijskom tržištu: eurolibor, plus 6,20 do 6,70, na pet godina – zbog veoma niskog kreditnog rejtinga Srbije (B minus, po Fiču). Pa naravno da je bolje uzeti kredit na 15 godina sa grejs periodom do početka radova i sa nižom i fiksnom kamatom, a sav rizik kredita ostaje Gaspromu.

Jednostavno, sada imamo neko kašnjenje početka radova od oko trideset dana. Novac za dokapitalizaciju služiće za tri stvari. Za tekuće poslovanje, da se daju avansi za "duge nabavke" (cevi i kompresorske stanice) i treće, da se daju avansi izvođačima radova. Kad se setimo Severnog toka, kada je rok za završetak bio 2005. godina, a on je pušten u pogon 2011. godine, možemo reći da kašnjenje od mesec dana nije nešto oko čega treba dizati buku. Znači do kraja aprila će biti izabran izvođač radova na Južnom toku kroz Srbiju. Imamo inače džentlmenski dogovor da maksimalno angažujemo sve kapacitete Srbije za uvođenje domaćih podizvođača. Taj dogovor ćemo ugraditi i u osnovni ugovor.

Očigledno ste dosta uradili za Južni tok, ali Srbijagas je najviše predmet kritika zbog silnog porasta dugova za koje se ne vidi pokriće? Fiskalni savet kaže da su dugovanja Vaše firme u poslednje dve godine skočila sa 400 na 800 miliona evra. Ministarstvo energetike iznosi bojazan da će javno preduzeće Srbijagas u jednom trenutku možda preuzeti neki poverilac (da li NIS ili Gasprom) te da će država ostati bez preduzeća koje bi moglo biti profitabilno itd. Kako komentarišete te kritike?

To o preuzimanju Srbijagasa za dugove, to je "genijalna izjava". Gaspromu ne dugujemo skoro ništa. Njihovo dospelo potraživanje od 88 miliona dolara, to je tekući dug za gas koji smo ove zime isporučili, a još nismo naplatili, jer nama toplane ni posle četiri meseca nisu platile toplotnu energiju koju od građana naplaćuju godinu dana. A ne plaćaju ni škole, ni lokalne samouprave, ne plaća vojska, ne plaća policija, ne plaćaju preduzeća u restrukturiranju. Kad će Petrohemija iz Pančeva da plati, a duguje 200 miliona? Kad će da plati Željezara Smederevo? Mi sada imamo realnu cenu, ali šta vredi kada ne možemo da naplatimo ono što smo prodali.

Otkad sam ja direktor Srbijagasa, svaka vlada je svake godine donosila u Narodnoj skupštini zakon o zaduženju Srbijagasa. To znači da smo svi znali da vodimo socijalnu politiku i preko gasa. Cena je proteklih godina bila za oko 25 odsto niža od nabavne. Trećina isporučenog gasa nije plaćana. Kako onda da mi budemo pozitivni, ako prodajem gas ispod cene pretežno preduzećima u kojima želimo da sačuvamo radna mesta, a ne možemo ni tu nižu cenu da naplatimo? Evo ovih dana buka – Srbijagas ne može da podeli plate, pa kako da dođemo do novca? Preduzeća u restrukturiranju ne mogu da dobiju bankarske garancije, a lokalne samouprave neće da garantuju, a ni ne mogu po zakonu da garantuju za dugove toplana. Pritom, uzgred, građani uglavnom plaćaju, izuzev novosadskog distributera DP Gas – a to je druga priča. Jednostavno, Vlada je znala da dajemo gas na veresiju. Parlament je znao da se zadužujemo da bi snabdevali gasom one koji ne mogu da plate. Ekonomska javnost je znala kako to ide. Sad tražimo krivca? I ova vlada je odobrila 200 miliona dolara za tekuću likvidnost Srbijagasa, iako je rekla da to više neće raditi. Zašto? Zato što je suočena sa realnošću.

Da se razumemo. Jeste, mi dugujemo NIS-u 240 miliona evra za gas koji smo od njih uzeli. Neće NIS zbog toga propasti, jer im dobro ide eksploatacija nafte i gasa u Srbiji, pa ćemo s njima videti kako da ispeglamo taj dug.

Unazad nekoliko godina, ja sam javno govorio, a slično i pojedini ekonomisti, pa i Fiskalni savet, da će sve to biti javni dug. To ja tvrdim godinama unazad. Mi smo davali gas ispod cene preduzećima koja svoje dugove nikad neće isplatiti – a nama ne daju da ih isključimo. A to neko mora da plati.

Da smo radili drugačije, na primer, da smo Petrohemiji plaćali plate tri godine (i to ovakvima kakvi jesu, sa 2000 radnika), to bi koštalo oko 50 miliona evra. Te da smo završili njihov investicioni ciklus sa 100 miliona, mi bismo napravili potpuno novu Petrohemiju i ona bi mogla biti tržišno orijentisana, i to izvozno orijentisana. Ovako, mi vodimo preko gasa preskupu socijalnu politiku.

Meni niko nije dao pare što sam kupio Agroživ. Da li nam je neko vratio novac što smo mi uradili obilaznicu za naftovod, gasovod i produktovod oko Novog Sada – on je tu najveći dobitnik, jer je dobio očišćeno građevinsko zemljište.

Mi smo inače velike pare uložili i u gasifikaciju, i u distribuciju, i u skladište – pa sve to košta. Svi se hvale da u Banatskom Dvoru Srbija tu ima bezbedne rezerve gasa – "Banatski Dvor pun, nema krize" – a ko je kupio taj gas? Tamo je pola ruskog gasa, ali je i pola srpskog gasa – koji je platio Srbijagas. Pa i to košta.

Vraćam se na socijalnu politiku sa berzanskom robom i ponavljam da je ona bila preskupa i neadekvatna. No tu politiku nije kreirao Srbijagas. Daću vam tabelu naših zaduženja, pa ćete videti strukturu naših dugova nastalih na državnoj politici, možete je slobodno objaviti (vidi tabelu).

Dakle, mi nismo dužni Gaspromu, pa će nas navodno Rusi preuzeti. Mi smo dužni bankama, a za njihove kredite je garantovala država. Neće banke preuzimati Srbijagas, nego će se naplatiti od države Srbije. Prema tome, guranje Srbijagasa u akcionarsko preduzeće, a prirodnih monopola u posebno preduzeće – ne rešava problem. Ne vredi vam da akcionarsko društvo gurate u stečaj, jer će se poverioci naplatiti od države.

Na mene i Srbijagas od formiranja ove vlade vršen je ogroman pritisak. Ako smetam ja, kao direktor, pa Vlada tu nema nikakav problem. Kako su me postavili, mogu i da me razreše. Godinu i po dana se kreira pritisak prema Srbijagasu, pre svega zato što se ja nisam složio sa modelom restrukturiranja Srbijagasa.

Svojevremeno ste izjavili da će Srbijagas napraviti svoj program restrukturiranja. Šta je s tim programom?

Taj program je napravljen još oktobra prošle godine. U njemu se vidi da smo samo na ceni izgubili 433 miliona. Zatim efekat cene kredita, pošto smo se zaduživali, zatim efekat kursnih razlika, itd. U programu se u stvari vidi svaki kredit koji smo uzeli u okviru ukupno 850 miliona evra koliko dugujemo. Nama inače duguju preko 900 miliona evra. Kad bih ja naplatio sva svoja potraživanja, pokrio bih sve banke. Prva faza, po ovom programu, mora da bude finansijsko restrukturiranje.

Srednjoročni program predviđa i da podelimo transport, distribuciju, skladištenje, trgovinu prema Trećem energetskom paketu EU. Sve je razrađeno. Suštinska razlika između našeg programa i onog koji je koncipiralo Ministarstvo energetike je što smo mi insistirali da se osnuje holding i da se u njemu pravno razdvoje subjekti transporta, skladištenja, distribucije i trgovine – a da troškovi budu zajednički i da holding bude taj koji kreira poslovnu politiku, upravlja razvojem. I da se doregistrujemo za proizvodnju električne energije, što je tipično za sve kompanije ovog tipa u svetu, bez obzira na to u kakvom su vlasništvu. Za to imamo razloga s obzirom na mogućnosti Južnog toka i specijalne odnose sa Rusima.

Evropske zemlje naše veličine – sve one su uradile ono za šta se i mi zalažemo. Vlasničko razdvajanje delatnosti su uradile samo neke veće zemlje, a ni one potpuno. U Nemačkoj imate i firme koje su vlasnički razdvojile pojedine delatnosti, ali i firme koje to nisu. Uostalom, ako je reč o primeni Treće energetske korpe, jednostavno ću reći da je naš program uradio BSG kao konsultantska kuća (The Boston Consulting Group Gmbh), a platila ga je Evropska unija.

Koncepcija Ministarstva je da Srbijagas postane akcionarsko društvo u dugovima, koje samo može da ode u stečaj, a koji je besmislen, jer za dugove imamo državne garancije. Srbijagasu ostaje samo distribucija, transport bi bio odvojen, a skladišta potpuno odvojena. Mi se s tim projektom nismo saglasili. Zatim, mi mislimo da finansijsko restrukturiranje treba da radi država Srbija, a ne IBRD. Jer, Ministarstvo je tražilo vlasničko razdvajanje, a zatim finansijsko restrukturiranje, pod paskom IBRD-a, s čime se nismo složili i zbog specijalnog odnosa sa Rusima. Jer smatramo da to ide na stvaranje špekulativnog tržišta vrednosnih papira i dovodi neke projekte, poput Južnog toka, u pitanje. Ne u smislu da li će biti izgrađen, nego kako. Da li ćemo možda menjati partnera u projektu? Da li ćemo se zbog osnivanja novih preduzeća vraćati korak nazad, što bi značilo kašnjenje u realizaciji projekta? Bilo je tu dosta stvari oko kojih se mi nismo razumeli.

Zar činjenica da vaši potrošači u privredi ne mogu ili neće da plate gas koji isporučujete ne upućuje na zaključak da je tržište gasa u Srbiji potpuno palo. Da li ste bili u škripcu da birate između stroge naplate i daljeg pada i inače skromnog interesa za gas?

Ne zaboravite da mi imamo nepovoljne ugovore sa isporučiocima gasa, ugovore koji su potpisani još u vreme svetskih sankcija, pa bi transportni troškovi i za smanjene količine bili ogromni. Gasno tržište bi onda potpuno zamrlo. To je jedan od razloga zašto smo mi intervenisali kod najvećih potrošača, kao što su MSK, Azotara, Petrohemija, Željezara. I zato smo gurali nacionalni plan gasifikacije. Jer, u krajnjoj liniji, investitori koji dolaze ili koji nameravaju da dođu – traže gas. To što je danas tražnja za gasom relativno niska, ne znači da nam se gas neće isplatiti sutra.

Zatim, to što ja vidim Srbijagas i u proizvodnji nafte i gasa i u proizvodnji električne energije, kao što takođe i NIS vidi sebe, u proizvodnji nafte i gasa, ali i struje, ne vidim da je problem. Zašto mi ne bismo radili elektrane na gas u Novom Sadu i Pančevu, kad imamo najboljeg mogućeg partnera za taj posao?

Da li možete sebe da zamislite i dalje kao direktora Srbijagasa, ukoliko posle izbora SPS ostane u vladi?

Ponavljam, svi su znali kako i zašto radi Srbijagas. Ako se traži krivac, pa će se reforma Srbijagasa izvršiti tako što direktor više neće biti Bajatović, nego ćemo staviti nekog poslušnog, nemam ništa protiv. Ja nisam zakucan ekserom za fotelju direktora Srbijagasa. Ako ja neke stvari vidim drugačije od vlade ili ministarstva, ja sam dužan to da kažem, jer sam plaćen veoma dobro da radim svoj posao na stručan način. Pretrpeo sam zbog toga i udarce. No, kakav bih ja to bio menadžer, političar i poslanik kad ni o čemu ne bih imao svoje mišljenje.

Dakle, mogao bih, kao što sam već javno rekao, da i dalje sebe zamislim u Srbijagasu, čak i ako SPS ne bude u vladi. Posle pet i po godina iskustva i svakakvih problema koje smo morali ovde timski da rešavamo – gasnu krizu, socijalnu politiku, investicije, strateško partnerstvo sa Rusijom itd. – dobro poznajem ovaj sektor. Inače, po novom zakonu mi odgovaramo svojom imovinom za rezultate preduzeća, pa bih se morao još jače boriti da Srbijagas normalno radi, da se preko nje ne vodi socijala. Sada treba imati petlje pa sesti u fotelju direktora javnog preduzeća, gde treba da slušate političke strukture, a da istovremeno budete profitabilni.

Dimitrije Boarov