Vreme
VREME 1210, 13. mart 2014. / VREME

Iznad politike:
Kako smo odbranili Teslu

Petsto protestnih bedževa smo razdelili u prvih nekoliko minuta. Ostatak vremena proveli smo objašnjavajući ljudima da ih nemamo više jer nismo očekivali toliko velik broj okupljenih na protestu. U 13 sati violinista izlazi i svira "Tamo daleko". U masi vidim Borku Pavićević koja plače i znam da smo uspeli. Nakon protesta objavljena je vest da je Siniša Mali, predsednik privremenog veća Beograda, rekao da je odluka o premeštanju urne zamrznuta

Iako se sve dogodilo u poslednjih nedelju dana, moram da uložim veliki mentalni napor da se setim kako je počelo. Bio je vikend, možda čak i petak. Znam da je bilo oblačno i da sam preko Fejsbuka dobila poziv od osobe koju znam samo preko društvenih mreža, da lajkujem stranicu "Ostavite Teslu na miru". U tom trenutku, stranica je imala šezdesetak lajkova. Stranice koje izražavaju nekakav stav ili protest protiv nečega takođe izbegavam. Ne osećam potrebu da se grupišem na taj način, lajem sama na svojim profilima i ne ostavljam mnogo prostora za nedoumice kakvi su mi stavovi o društvenim i političkim pitanjima. Ali, ovog puta bilo je drugačije. Poziv mi je stigao svega pet minuta nakon što sam videla vest da su predstavnici tehničke Vlade Srbije, privremenog veća grada Beograda i Srpske pravoslavne crkve potpisali sporazum o prenošenju urne sa pepelom Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save. U glavi su mi odzvanjala tri prideva: tehnička, privremeno, srpska. Iako sam građanka Srbije, živim u Beogradu i dolazim iz srpske, pravoslavne porodice, osećala sam da Nikolu Teslu ne premeštaju vlada moje zemlje, uprava mog grada i poglavar moje crkve. Osećala sam se kao da je neko uzurpirao nešto zajedničko i, premda mislim da odavno ništa što se na političkoj sceni događa ne može da me uznemiri emotivno, bila sam ljuta. "Ostavite Teslu na miru" kratka je rečenica koja je sasvim precizno opisivala ono kako sam se osećala. Bez razmišljanja sam kliknula na "like" dugme. Nekoliko trenutaka kasnije direktor "Vremena" Stevan Ristić mi javlja da je pisao ovoj Fejsbuk stranici i predložio im živi zid oko Muzeja Nikole Tesle kako bismo sprečili iznošenje urne. Kršim prvo pravilo komunikacije na društvenim mrežama i odajem mu identitet osobe koja je napravila stranicu.

Iste večeri broj ljudi koji prate stranicu dostiže 10.000, sutradan je već bilo 20.000, da bi kasnije, očekivano, rast malo usporio i danas se drži na skoro 38.000 lajkova. Počinje prepiska između nas troje. Kreator stranice obaveštava Ristića i mene da nije sam, da ih ima petorica i pita nas "novinare" za predloge daljih akcija. Uverava nas da su svi politički neutralni, da ne žele da budu dovedeni u vezu ni sa jednom političkom strankom ili pokretom. Priznajem, nije me ubedio. Toliko sam puta čula tu frazu o natpolitičkom karakteru akcija, da ih odmah otpisujem kao jeftin pokušaj političke manipulacije. Setimo se samo Beogradske inicijative, kao jednog od svežijih primera nestranačkih akcija iza kojih zapravo stoji neka stranka. Ipak, svoju skepsu zaključavam u fioku i u narednim danima balansiram između pokušaja da provalim koja stranka stoji iza njih i napora da ih uverim da ni ja nemam nikakav politički ni profesionalni interes da im pomognem. Da sam samo besna, i da ne dam Teslu. Da ne dam da se bilo čiji posmrtni ostaci razvlače u izbornoj kampanji. U početku se trudim da ostanem malo po strani i da predloge i savete dajem kao neko spolja, ko nije u organizaciji čitave stvari. Prevrćem po svom imeniku i zovem ljude koji mogu da pomognu savetom ili direktnom podrškom. Kolega Slobodan Bubnjević, koji u "Vremenu" prati nauku, preporučuje mi izvesnog Šukija. Pravim se da znam ko je, jer Bubnjević njegov nadimak izgovara sa lakoćom i strahopoštovanjem, kao da je reč o Tesli lično. Kreatorima stranice dajem njegov broj telefona, uz napomenu da "nisam sigurna ko je, ali izgleda da je neki šef naučne mafije, svi ga znaju i kažu da je pravi čovek za ovo". Ispostaviće se da je reč o fizičaru Milovanu Šuvakovu, o kom je i "Vreme" pisalo i koji je prošlog leta uspeo da reši nekakav problem koji datira još od Isaka Njutna, te je tako dospeo u mnoge svetske medije, uključujući i časopis "Science". Oprostiće mi Šuvakov ako sam loše objasnila, iz fizike sam imala stabilnu trojku. Uglavnom, on je jedan od osnivača pokreta "Spasimo nauku", koji se potom aktivno uključuje u aktivnosti oko ostavljanja Tesle na miru.

Još niko ne zna šta treba da budu dalji koraci, ali svima je jasno da se sa tih dvadeset i kusur hiljada lajkova nešto mora preduzeti i da stvar ne može da ostane samo na Fejsbuku. Vreme je da se seli u oflajn svet.

U subotu uveče, redakcija "Vremena", nemajući pojma da smo Ristić i ja već u kontaktu sa ljudima iz inicijative "Ostavite Teslu na miru", postiže konsenzus da ovoj temi mora da se posveti pažnja i, bespotrebno, jer se i oni slažu, pritiska urednike da Teslina urna bude na naslovnoj strani narednog broja (vidi "Vreme" br. 1209). U utorak mi kreatori stranice (još ne znam ko su sva petorica) javljaju da dolaze u redakciju "Vremena" da razgovaraju sa koleginicom Tatjanom Tagirov, koja piše noseći tekst u tom broju. Tek tada saznajem da je u toj famoznoj petorci jedan od mojih najbližih prijatelja. Pravih, iz života, ne sa Fejsbuka. U isto vreme sam i ljuta i ponosna na njega što mi je to prećutao.

Nekoliko sati kasnije, vidim ih prvi put u životu (moj prijatelj nije u tom momentu s njima). Očekivala sam grupu kljakavih štrebera, naviklih da žive samo na internetu, nesposobnih da urade bilo šta konkretno, osim da napišu ljutit tvit, pod pseudonimom. Ili bandu pritajenih partijskih omladinaca, koje ću podozrivo gledati i pokušavati da provalim jesu li Čedini, Đilasovi ili Radulovićevi. Kad ono međutim. Stiglo je petoro pametnih, odlučnih, elokventnih ljudi koji tačno znaju šta im je cilj i umeju precizno da ga formulišu. Znaju i šta im je zahtev od potpisnika sporazuma – momentalno raskidanje istog, u toku izborne kampanje, jer je u njoj i potpisan. Nikakva zamrzavanja i odlaganja ne dolaze u obzir. Jedino što niko od nas u tom trenutku ne zna jeste na koji način uputiti taj zahtev. U tim trenucima, još uvek sam distancirana i počinjem rečenice sa "vi biste mogli". Dođavola, već u sredu ujutru "vi" su postali "mi", a ja sam se, a da ni sad ne znam kako, našla u policijskoj stanici, kao deo ekipe koja je došla da prijavi javni skup. I uzela aktivno učešće u pisanju saopštenja, a mislila sam da se aktivista u meni upokojio u oktobru 2000.

Četvrtak je po podne, kiša lije kao iz kabla, "teslići", kako ih Stevan i ja interno zovemo, dolaze da se dogovorimo šta ćemo sa protestom. Imamo samo prijavljen skup, znamo mesto i vreme, ali nemamo nikakav scenario, niti ideju ko će na skupu govoriti. Sedimo u ćošku kafane u kojoj se redakcija "Vremena" i inače okuplja četvrtkom. Na drugom kraju kafane, naši novinari i nekolicina njihovih prijatelja, sve predstavnici intelektualne i građanske elite, veselo galame. Mi, "teslići", lagano paničimo, pretresamo imenike i zivkamo poznate ličnosti da nam daju javnu podršku. Neko predlaže da odemo do susednog stola i tražimo da nas podrže. Nakupili smo tako dvoje novinara, jednog profesora univerziteta, jednu aktivistkinju NVO sektora, jednu TV zvezdu i jednog predstavnika državne institucije. Nadvikujemo se, odnekud pada predlog da Miloš Vasić govori na protestu. On, hvala mu do neba, odmah pristaje – imamo jednog govornika.

Tokom večeri uspevamo da napabir- čimo solidan spisak od četrdesetak ličnosti i desetak organizacija koje nas podržavaju. Usaglašavamo se da je jedino smisleno na spisak govornika staviti predstavnike neformalnih organizacija koje su sve i pokrenule. Fejsbuk stranicu "Ostavite Teslu na miru" prekrštavamo u inicijativa "Ostavite Teslu na miru". U njihovo ime, na protestu govori Marko Marjanović, koji u trenutku kada mi odlučujemo da on bude govornik, leži kod kuće sa temperaturom 39,8. Naravno, Milovan Šuvakov je tu, sa nama, i ne pravi problem oko svog nastupa. Pridružuje nam se i Nemanja Đorđević iz Istraživačke stanice Petnica. Spisak govornika je sastavljen. Za voditelja ne brinemo, imamo nezvanično obećanje od dvojice poznatih. Spremili smo i iznenađenje za kraj: violinista će odsvirati "Ave Maria" i "Tamo daleko", baš kao na njujorškom ispraćaju posmrtnih ostataka Nikole Tesle. Među organizatorima imamo dva dizajnera, uradili su grafička rešenja za transparente, pozajmili smo od jednog sindikata držače za iste, imamo binu dimenzija metar puta dva, agregat, ozvučenje i di-džeja. Imamo i potvrdu da će bar tri televizije propratiti događaj. Na Fejsbuku je oko 1400 ljudi potvrdilo dolazak. Svi znamo kako stvari stoje sa Fejsbukom. Najveći optimisti među nama tvrde da će nas biti 500. Toliko smo bedževa sa Teslinim likom i odštampali.

Petak je ujutru. Oba voditelja su nam otkazali, a prvi govornik, Marko Marjanović, još uvek ima visoku temperaturu. Violinista se takođe predomislio – doći će na protest, ali ne želi da nastupa. Tog popodneva prolazim kroz Krunsku ulicu i zastajem kod broja 51, ispred Muzeja Nikole Tesle, kao da prvi put vidim i tu ulicu i ugao sa Prote Mateje: gospode, kako je ovo mali prostor! Sreća pa nema šanse da okupimo više od 200 ljudi! Petak je, a mi još nemamo voditelja ni ideju ko bi to mogao da bude. U neko doba se setim da imam iskustva u vođenju tribina i okruglih stolova, u zatvorenom prostoru, sa najviše sedamdesetak učesnika. Predlažem da uskočim, isključivo kao konferansije, tehničko lice, to je nešto kao tonac – pročitaću saopštenje, najaviću govornike i gotovo. Niko nije oduševljen, ali ništa bolje nam ne pada na pamet. Nalazimo i rezervnog violinistu.

U subotu ujutru, okupili smo se u onoj kafani gde se sastaje redakcija "Vremena", pre nego što je otvorena. Vapimo za kafom i čekamo da dođe konobarica kojoj radno vreme počinje u 10. Lepimo transparente na ramove, pazimo da nam čiode i sitni otpad ne ostanu na podu, jer će nas gazda kafane pridaviti. Krećemo u Krunsku. Slikamo se na polasku. Izgledamo kao plakat za Inglorious Bastards ili X Men. Mnogo smo lepi. Mimoilazimo se sa desetak pristalica SPO-a koji godišnjicu 9. marta obeležavaju 8. marta. Imaju kokarde, viču i mnogo su ljuti. "Gledajte i učite", dobacujem svojim sapatnicima "teslićima", kojima baš i nije do šale. U Krunskoj nas čeka kombi sa ozvučenjem. Bina je veličine tepsije, klupa u obližnjem parkiću viša je od nje. Saobraćaj teče normalno, a ljudi polako počinju da se okupljaju. Televizijske kamere snimaju već od 11.45 – to je detalj koji će nas kasnije razljutiti, jer su snimci emitovani u informativnim emisijama snimljeni u vreme kada protest još nije počeo i kad je u Krunskoj bilo upola manje ljudi nego pola sata kasnije. Počinjemo u 12.15. Ne bismo ni tad, nego nam je neki snimatelj pokazao rukom da mora da ide. Previše je događaja tog dana koje treba medijski pokriti.

Izlazim na binu, počinjemo. Molim prisutne da se okupe na trotoaru, jer nemamo dozvolu od policije da zaustavljamo saobraćaj. Na sam pomen policije počinju da zvižde i tu prvi put zaista shvatam da nemamo pojma šta radimo, da nemamo redare, da su tu samo dva saobraćajca i da voditelj možda može da ima kontrolu u sali sa 50 ljudi, ali na ulici, sa hiljadu ljudi, potpuno je druga priča. Ne osećam kolena, ali nekako guramo. Govornici izlaze, čuju se aplauzi. Nemam pojma šta pričaju, samo pazim da negde ne zapnu, svima nam je prvi put da govorimo pred ovoliko ljudi. Nisam ni znala da se tresem dok me neko nije pitao da li mi je hladno.

Onih 500 bedževa smo razdelili u prvih 20 minuta. Na kraju smo poskidali i svoje i izdelili ih uglavnom deci. Ostatak vremena u "bekstejdžu" proveli smo objašnjavajući ljudima da nemamo više bedževa jer nismo očekivali toliko prisutnih. U 13 sati violinista izlazi i svira "Tamo daleko". U masi vidim Borku Pavićević koja plače i znamo da smo uspeli. Od 1400 ljudi, koliko je na mrežama potvrdilo dolazak, došlo je bar 1000, tvrde onlajn mediji. Nakon protesta objavljena je vest da je Siniša Mali, predsednik privremenog veća Beograda, rekao da je odluka o premeštanju urne zamrznuta. To još uvek ne znači da nam je zahtev ispunjen, ali jeste mala pobeda. Idem Krunskom ka redakciji "Vremena" sa pitanjem u glavi: kako sad da nastavim sa tvrdnjom da je onlajn aktivizam besmislen?

Jovana Gligorijević