Lisica i ždral Ilmina kletva Intervjui slični ko jajetu jaje, na drugoj pak stranici gost prilog daje: verovali ili njet, svako pomene prozor u svet

piše: Ljubomir Živkov

Imamo li zakon ili ikakovu ustanovu koja bi obuzdala bolesnu žudnju roditelja da im porod pre punoletstva postane slavan i bogat? Nemam ništa protiv kad se na muzičkim festivalima takmiče punoletni profesionalci, premda me te borilačke igre ni chut’ ne interesuju: muzičke borbe, bodovanja, rang-liste najboljih i najgorih pesama, odurne su mi, ali ako umetnici vole da se bore, ako publika kupuje karte, ako vlasnici mobilnih telefona glasaju da se neko proslavi, baš me briga. Znadem isto tako da su ljudskim pravom na takmičenje obuhvaćeni i amateri – ako i ne pevamo i ne igramo kao profesionalci, ti talentovani, odabrani, školovani srećkovići kojima je muzika vokacija, poziv i izvor prihoda, u gladi za uspehom ne zaostajemo ni za najboljima. Pa dobro, neka se takmiče i liubiteli; u našem novokapitalističkom društvu takmičenje se doživljava kao savršeni spoj društvenog i prirodnog odabiranja, shvata se kao najpravedniji i svuda primenljivi način da zajednica iz ptolemejskog haosa probere i izvadi najlepše sklopljene primerke, tja, pomama za talentima hara planetom, a sve porive čopora, plemena i usamljenih pojedinaca unovčuju u združenom kreativnom poduhvatu televizija i kapital, izlaze u susret željama miliona, a čovečanstvo nikako da se nasiti sporta i umetnosti idealno sjedinjenih u muzičarskim karaturnirima.

Ali: ne bi li trebalo makar decu držati podalje od arene?

Na takmičenju se pojavi dete zvano Ilma (u daljem tekstu Dete), neću da pišem o kvalitetu Detetovog glasa niti o Detetovom stilu (nisam se laka srca odlučio ni za seriju o knjizi punoletnog Bore Jovića, pa i tada bivšem šefu države nisam dao numeričku ocenu koja bi mu mogla uzdrmati samopouzdanje, nego sam više obznanio svoje pristrasne i ne toliko možda baš ni stručne utiske). Dete je iz inostranstva, ali "X-faktor" ne zna za granice, ni za prirodne kakva je reka Drina, ni za granice između odraslih i dece, uglavnom je Dete izvedeno pred kamere i pred petočlani žiri, peva na matricu koju prima preko slušalica (za šta treba prakse još koliko). Jedne se košmarne večeri Dete i Matrica raziđu, Dete zapali iz intonacije, pa bogme i iz ritma, okruni se i koja suza, Dete ipak prođe u naredno kolo, možda i u dva kola, nisam pratio, ali dođe trenutak da se Dete poraženo preko Pavlovića ćuprije ili preko Kamengrada vrati u svoju đačku i palanačku svakodnevicu, odonud ubrzo stiže kletva na račun članice žirija Emine koja je glasala da Dete ode kući, imaš i ti djecu, dabogda te ona usrećila kao ti mene što si usrećila, tako nekako, preko Tvitera ili Fejsbuka, divan spoj tradicije tj. proklinjanja i modernih medija, ali tako vam je to kad vunderkindu pred svima kola krenu nizbrdo – ako može da se takmiči sa odraslima zašto Dete ne bi umelo da kune kao matoro?

Čitavo jezičko i klimatsko naše područje (koje je ipak jedno te isto, šta god ko rekao) podelilo se na one koji su žarko želeli da Dete ide dalje te da možda i pobedi – sklonost ka krajnostima jedna je od odlika kiča, a "X-faktor" šta je drugo nego kič: najmlađa, a pobedila! – i na one koji smatraju da je muzička i umetnička pravda zadovoljena; porotnica Emina negde beše izjavila kako je Dete premlado da bi već sada zaradilo veliki novac i postalo slavno! Isto to i ja mislim, ali to sam mislio i pre nego što se Dete obrelo u areni. Pa zar ne vidite da u nekom trenutku ili razdoblju samopouzdanje izgube Federer ili Đoković, svetske zvezde i milioneri, a mi radi naše razbibrige izvodimo na brisani prostor nejač kojoj još nije vreme ni za uspeh, ni za neuspeh.

Kao što na svetu ima carstvo gde caruje drugarstvo, tako ima posada čiji je produkt dosada. Mislim dakako na list slavan i drevan, po učestalosti jednom dnevan, i nisam njega već dugo ni gnevan, počeo sam zapravo opet da ga čitam, jer se svakodnevno, što je isto dosadno, jedno isto pitam, kako držite ovaj isti ritam, juče ste imali dosadan broj, pa niste toliko baš dosadan soj, hoće li doći do kakvog kvara, da naleti neko sa malo dara, kupim sutra izdanje novo, tu dosadno opet svako slovo, kad bi im se zanimljiv broj potkrao, neko bi zelen bostan obrao, broj pretplatnika naglo bi opao, ožalošćene bi strah neki spopao, pa bi i odjel za čitulje možda propao, kupujem ga uzastopno ravno trinaest dana, dvonedeljna dosada zagarantovana, najdosadniji je sam list po kojem se zove cela kuća, ali ima potonja i druga izdanja vruća, jedno je kao brevijar, zovimo ga teve revijar, u revijaru intervjui nalik jedan drugome ko jajetu jaje, na drugoj pak stranici gost prilog daje, verovali ili njet, svaki pomene prozor u svet, jer o televiziji mora nešto mudro ret; mnogi od njih uopšte dosadni nisu, mislim kad za kuću dosade ne treba da pišu, ali čim za nju treba nešto da se rekne, duh brže-bolje gleda da utekne, kao gušterčić kad sa fugne u pukotinu najdublju strugne/šmugne: kad mu u dvorište zah-arijevac zađe zar se i seljak baš tako ne snađe, počne govoriti kao što je čuo da se govori u emisiji za selo, tako i gost u revijaru dotera svoje besplatno delo, uh, ovo se moje skratiti mora, kao što smatra i Jović Bora.