TV manijak:
Belo pa bela šulja

U utorak ujutru sam u kolima čekao u koloni nadomak Slavije. U toku je bilo sprovođenje Darka Šarića iz zgrade policije do Specijalnog suda. Nervozni vozači su trubili – izgledalo je da neko napred gnjavi sa parkiranjem. Iza mene je par nervoznih momaka u besnom "audiju" naročito želelo da priđe Slaviji, napravili su dodatni karambol, okrenuli se polukružno vozeći ka Autokomandi. Kada sam video vozila sa rotacionim svetlima postalo mi je jasno da je Šarić na putu do suda, a da su ovi nervozni u "audiju" očigledno poštovaoci lika i dela dotičnog.

Čim je kolona minula, saobraćaj se normalizovao. Eto, tako izgleda moj susret sa narko-bosom, iskustvo koje neverovatno podseća na famozne dočeke Druga Tita, samo smo tada bili mlađi, mahali smo mu zastavicama i gađali ga cvećem.

Usledila je famozna sednica Vlade gde smo saznali za stotine dana praćenja, hiljade poziva, mejlova, lociranje, saradnju sa stranim službama i supertajnu grupu policajaca koji su ga uhvatili.

Ipak, surova istina je malo drugačija. Šarić se dobrovoljno predao policiji. O motivima se za sada samo nagađa. Vlasti će reći kako je osetio da se obruč steže, a opet, takvu informaciju daje samo neko iz najužeg kruga potere. Vest o dolasku Šarića u Srbiji može da vam da samo BIA. Dakle, nema tu novinarskog otkrića. Ovo je važno zbog odnosa prema profesiji – novinari su u našoj zemlji, čak i kada objavljuju ovako ekskluzivne informacije, samo megafoni Vlasti, instrument za propagandu. Podsećam da je jedina istraživačka emisija mini serijal iz 2010. "Dosije Šarić", autorke Jelene Veljković za TV B92. Tada se govorilo gde su završile pare iz narko-biznisa u procesu privatizacije u Srbiji. Lepo je biti ekskluzivan i spektakularan u izveštavanju, ali nemojmo se zanositi – o Šariću ćemo čuti taman toliko koliko budu želeli političari na vlasti. Bilo bi dobro da toga budu svesne i kolege novinari kada se nadmeću u brzini prenošenja saopštenja iz policije.

Ova selektivnost informacija – ili informatora, vidljiva je i kod poverljivosti podataka. Predaja je, iako bezuslovna, imala dva uslova, dva polusatna susreta na aerodromu u Podgorici – sa familijom i braniocem. Paradoksalno, prema rečima branioca, Šarić se predao jer veruje u pravosudni sistem Srbije. Dakle, neko je sa Šarićem ipak pregovarao, makar i oko rute leta – via Podgorica.

Vlasti u Crnoj Gori su takođe odahnule. Abolirane su za sve insinuacije da se Šarić krio u Crnoj Gori, a još više da je imao kontakte sa političarima u toj zemlji. Ako tako posmatrate stvari, ispade da je jedini političar na Balkanu koji je došao u dodir sa Šarićevim ljudima – Ivica Dačić. Svi ostali su bezuslovno nevini!

Što se tiče velikih istina koje će suđenje otkriti, zaista ni tu ne bih bio preveliki optimista. Iskustvo nas uči da čak i posle deset godina nismo saznali mnogo od Radeta Markovića, Legije, Kertesa ili drugih aktera zločina, pljački ili marifetluka državne bezbednosti. Poneku mrvicu dobijali smo jedino i samo onda kada su međusobno optuživali jedni druge u borbi za spasavanje sopstvene kože.

Šarić je osoba koja ima potrebu da dramski osmisli svoje nastupe. Godinama je jedina njegova slika bila porodična fotografija sa suprugom, na kojoj publici pokazuje – srednji prst. Valjda je i ova predaja bila potrebna da pokaže kako je uhvaćen – po sopstvenoj želji. Iako je konačno "pao", morao je da poslednji put pokaže kako je glavni u ovoj igri i da skrene avion do Crne Gore, na dva puta po pola sata.

Ostatak mitomanije, koji je pratio potragu za Šarićem, takođe je pao u vodu. Nema vidljive plastične hirurgije, nema podmornica koje koristi kolumbijska mafija, nema armije do zuba naoružanih badigarda kao u Skarfejsu. Čovek preplanuo, u beloj košulji koja na Balkanu takođe ima ceremonijalnu funkciju – svojevrsnu poruku o presumpciji nevinosti.

Na kraju, kada se govori o Darku Šariću važno je uvek pred očima imati dve stvari.

Prva je materijalna: zamislite 5,5 tona kokaina, pun kamion, koje je ovaj čovek preturio kroz ruke i bankovne račune. Zbog toga mora da odgovara.

Zato, čak ni radi anglosaksonske etikecije, ne mogu ovog čoveka nazvati – Gospodin Šarić.

Druga stvar je činjenica da 5,5 tona kokaina ne možete preprodati neprimećeno, bez pomoći važnih ljudi u nekoj zemlji, ili nekoliko zemalja – ljudi na vlasti ili bliskih vlasti. Pogotovo ako tim parama kupujete tokom privatizacije. Plašim se da ćemo te ljude samo da zamišljamo. Mera uspeha ovih suđenja biće otkrivanje ove unosne "šeme". U protivnom, bavićemo se dilemom da li Darka Šarića bolje poznaje Ana Nikolić ili Goga Sekulić.

Dragan Ilić