DOKUMENT:
Iscrpan ekspoze Aleksandra Vučića

Ciljevi Vlade: budžetski deficit 3-4 posto BDP do kraja 2017. godine. Smanjenje plata u javnom sektoru. Smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru Restrukturisanje 157 državnih preduzeća „Telekom" Srbija, EPS „Srbijagas", „Železnice Srbije", „RTB Bor", Železara, Dunav osiguranje, Aerodrom Beograd Biografije ministara Glas opozicije: Dragan Đilas

Mandatar za sastav nove vlade Aleksandar Vučić je 27. aprula u Skupštini Srbije najavio da će biti sprovođena reforma ekonomije kroz set reformskih zakona, jačanje privatnog sektora i konsolidacija budžeta; najavio je smanjenje plata u javnom sektoru za 10 odsto i ukidanje solidarnog poreza, naglasio da su Lazar Krstić i Kori Udovički i MMF u pravu što se tiče brojeva, koji sugerišu da penzije treba smanjiiti za 25 do 30 odsto, ali da se o tome neće razgovarati do oktobra.

Narodna Skupština je izabrala novu Vladu Srbije na čijem čelu je Aleksandar Vučić glasovima 198 narodnih poslanika. Ispred Skupštine okupljene pristalice SNS su pozdravile članove nove Vlade i premijera koji im se zahvalio na podršci.

***

Poštovana predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani narodni poslanici, uvaženi dostojanstvenici tradicionalnih crkava i verskih zajednica, vaše ekselencije, predstavnici diplomatskog kora, poštovani građani Srbije, dame i gospodo, govorio sam bezbroj puta u različitim okolnostima, obraćao se manjem ili većem broju ljudi, imao strah i tremu, osećao obavezu i odgovornost, trudeći se neretko da u reakcijama i pogledima prisutnih dobijem neku vrstu razumevanja i podrške za reči koje izgovaram, za ideje, plan i program koje zastupam.

Danas sam ovde pred svima vama, pred našim narodom, znajući da od svake rečenice predložene mere zavise životi i budućnost naše dece, budućnost svakog građanina Srbije. Tresem se kao prut, ne zato što sam uplašen za svoju ili političku poziciju stranke koju danas vodim, već zato što odgovornost koju osećam ne mogu da uporedim ni sa čim na svetu. Teret je veliki. Znam da su to osetili mnogi koji su na mom mestu bili. Neki i nisu, bilo im je lako. Tako im je i mandat prošao, brzo, jednostavno, a mnogi se u Srbiji ni ne sećaju njihovih rezultata.

Želim rezultat za našu Srbiju, ne vlast i moć, već snažnu zemlju na koju ćemo biti ponosni svuda u svetu, koju ćemo voleti i čuvati, braniti ljubomorno i hrabro od svih koji će nam bezbroj puta ponavljati kako je svugde drugo bolje, kako kod nas ništa ne valja i nikada neće biti dobro, zemlju zbog koje ćemo prestati da se stalno žalimo i kukamo nad svojom sudbinom i govorimo kako nam je zbog tamo nekog drugog loše i teško, zemlju zbog koje ćemo uzeti i lopatu i čekić i olovku u ruke, zasukati rukave i pokazati i tvrdoglavo štiti i braniti ono što svi osećamo i mislimo o svojoj Srbiji, a to je da je naša Srbija sve što imamo, nju volimo više od svega i vreme je da od Srbije prekinemo samo da tražimo i uzimamo, već da joj damo sebe, svoj rad, svoje znanje, svoj trud i pre i više od svega svoje poštenje, odgovornost i ljubav.

Nije uvek kroz srpsku istoriju bilo onako i onoliko loše koliko smo mi Srbi i drugi građani Srbije situaciju predstavljali teško i nepodnošljivo. Toga bi smo se setili i negde u sebi priznali tek kada 20 ili 30 godina prođe od tog tako užasnog i teškog doba i nikada se nismo pitali – a jesmo li mi mogli da uradimo nešto da stvari izgledaju drugačije? Jesmo li bar za trenutak želeli da prihvatimo da su naš cinizam, svakodnevna i celodnevna džangrizavost, zameranje svima i svakome za sve ono što smo sebi tako lako i ne jedanput oprostili, beskonačno kritizerstvo, bez želje za akcijom i stvarnim radom, nepoštovanje, neko bi rekao, drugih naroda, ja bih rekao – nepoštovanje drugih ljudi i onih koji žive sa nama i onih koji su daleko od nas, potcenjivanje, prezir i mržnja prema svima koji su uspešni u bilo čemu, štedljivost u radu i posvećenost, ali i rasipništvo i razmetljivost u hvalisanju, doprineli teškoj situaciji u kojoj se ne mi i ne pre svega mi, već naša voljena Srbija danas nalazi?

Danas posle velike narodne pobede na martovskim parlamentarnim izborima niko od nas nije, ali i ne sme i neće moći da pokazuje bilo kakvu bahatost, osionost, slavodobitnost, jer pred nama je teško vreme u kojem moramo da ispravljamo greške svih prethodnih Vlada i pokažemo narodu odlučnost, hrabrost i posvećenost u sprovođenju bolnih, ali lekovitih i spasonosnih reformi.

Vlada koju danas ovde pred vama predstavljam je jedinstvena po mnogo čemu. Pre svega, to je Vlada koja je formirana u veoma kratkom roku u skladu sa potrebom i interesima građana. Osim toga, ova Vlada uživa snažnu podršku ovog parlamenta, gotovo bez presedana u modernoj srpskoj političkoj istoriji.

Međutim, ova podrška ne bi značila ništa ukoliko je mi kao Vlada ne iskoristimo da promenimo živote naših građana na bolje, jer mi ne želimo vlast radi vlasti i ne tražimo razlog da se zadržimo u foteljama četiri godine. želimo da iskoristimo ogromno poverenje koje su nam dali građani kako bismo izmenili Srbiju, učinili je boljim mestom za život i kako bi naša deca i deca naše dece želela da u njoj odrastaju.

Pri sastavljanju Vlade rukovodio sam se interesima Srbije i naših građana, a ne bilo kakvim uskopartijskim postulatima ili ciljevima. Zašto? Zato što mislim da nijedna partija u Srbiji nije dovoljno dobra da sama upravlja svim ključnim poslovima u Srbiji, pa ni Srpska napredna stranka koju toliko volim, ali i zbog toga što smatram da nam je za oporavak i modernizaciju zemlje potrebno znanje svih naših najboljih ljudi, pa makar oni ponekad dolazili iz protivničkog ili drugačije mislećeg političkog tabora.

Srbija je važnija od nas, od svakog od nas i od svih naših političkih stranaka. Upravo zbog toga, bio sam sklon i ideji o izboru rotirajućeg predsednika ovog visokog doma, jer sam smatrao da je stvaranje atmosfere poverenja, međusobnog uvažavanja i poštovanja kroz demokratski dijalog nešto što bi doprinosilo snažnijem i bržem ujedinjavanju oko vitalnih, državnih i nacionalnih interesa, te mi nije smetalo da parlamentom predsedava gospodin Čanak, gospođa Vučković, ali takve ideje usled i zbog ostvarenja sitnih političkih partikularnih interesa nisu dobile podršku svih.

Program koji ću vam danas predstaviti je smeo i ambiciozan. Od ovog trenutka čućete ne mnogo obećanja, slušaćete o posvećenosti i zalaganju. Tokom proteklih 15, usudio bih se da kažem i 25 godina, javnost Srbije je čula mnoga obećanja, ali učinak je bio slab. Svestan sam toga i znam da neverice i cinizam preovlađuju u srpskom društvu, posebno kada je reč o političarima i vladama.

Međutim, želeo bih danas da vas uverim u jedno. Nikada se ne bih usudio da stojim ovde pred vama da ne mislim da su ciljevi ove Vlade dostižni. Oni koji me dobro poznaju znaju da sam pesimista po prirodi. Uvek pomislim na najgori mogući scenario i uvek se pripremim za ono najteže, ali, zapravo i meni je to u životu pomagalo da postavim visoke i ambiciozne ciljeve i standarde, ali da naporno radim kako bih ih ostvario.

Ukoliko bilo ko ovde, ili kod svoje kuće, misli da će program koji danas predstavljam biti lako dostižan, onda taj ne shvata težinu situacije u kojoj se nalazimo i zadatke koji su pred nama. Previše godina su političari prodavali bajke srpskoj javnosti. Živelo se na račun i o trošku budućih generacija. Krali smo od sebe, neodgovorno se odnosilo prema našoj deci, trošilo se ono što zapravo nismo zaradili i suštinski nismo ni imali.

Pročitao sam sve ekspozee prethodnih mandatara, sagledao rezultate koji su postigli i jednu stvar mogu sa ponosom danas ovde pred vama i pred našim narodom da istaknem, a to je da će ovaj ekspoze sadržati ne samo pravce naše politike, već prvi put i temeljan, ozbiljan, odgovoran i celovit plan i program rada nove Vlade. Znam dobro da u Srbiji šta god da uradite, koliko god da se trudite, kolikog god da se borite, koliko god da volite svoju zemlju i pravite rezultate, ostajaće ogromna skepsa, neretko i netrpeljivost, jer ljudi su izgubili poverenje u sve i svakoga, izgubili su nadu i danas zvocanjem i dosetkama pobeđuju tešku realnost koju živimo.

Hoću zbog toga da se izvinim svima vama što, iako naravno to nije obaveza, sama reč ekspoze kaže da je i izlaganje u pitanju i ja ću, naravno, o nekim tezama i dodatne dopune dati bez čitanja teksta. To je zato što sam i do jutros u 5 i 20 radio na sastavljanju ovoga što želim da vam se obratim, a videćete zbog težine i obima tema, koje su obrađivane, da to nije bio literarni rad ili formalni rad, kako je to neretko bio slučaj u prošlosti.

Još jedanput primite moje izvinjenje.

Nosimo težak teret naše prošlosti i kao da i dalje živimo u toj prošlosti vodeći stare bitke i sporeći se o tome ko je u pravu, a ko ne. Ne moramo u svemu da se slažemo, ali to ne sme da opterećuje našu sadašnjost na način da blokira našu budućnost. Umesto retrovizora moramo uzeti u ruke dvoglede. Moramo da gledamo u budućnost i pronađemo u njoj najbolje mesto za naše ljude, našu privredu, naše obrazovanje i kulturu. Moramo da menjamo i odnos prema radu.

Kada su Bila Gejtsa pitali kako je uspeo da se obogati, on je odgovorio – važno je da mnogo radimo i imamo što manje potreba, valja se naučiti žrtvovanju i odricanju. Ali, kako mi je takva životna filozofija konkretno pomogla? Tako što sam u nju uverio sve svoje zaposlene.

Nažalost kod nas u javnoj sferi i u javnom sektoru efektivno se radi tek dva, dva i po sata. U privatnom sektoru pet i po sati. Sa takvom radnom disciplinom ne možemo mnogo da postignemo. Radna etika nam nije na visokom nivou, blago govoreći.

Kultura štednje takođe nam nije jača strana. Proteži se koliko ti guber dozvoljava se shvata kao nešto arhaično, a potrošnja, posebno ona koja prelazi granice naših mogućnosti se reklamira kao najveća vrlina. Keš krediti koji rešavaju

probleme svih prethodno nagomilanih kredita, postaju uobičajeno rešenje. Kad takvi krediti iz razumljivih razloga postanu nedostupni, kriva je država, jer lakše je sve svaliti na Srbiju, nego li prihvatiti sopstvenu odgovornost.

Beograd nam je prljav, Beograđani kao Ivica i Marica ostavljaju tragove za sobom da bi po njima umeli da se vrate kućama. Na svakih 50 metara po jedan trag. Ovako je o našem glavnom gradu govorio još sedamdesetih, pisao veliki Duško Radović. Nažalost, ništa se nije promenilo, osim što sada cela Srbija liči na taj takav Beograd, a naravno, osim što umemo kvalitetno da kritikujemo, nikako da priznamo da smo za to i sami krivi. Ne, uvek je neko drugi bacio opušak, kesu, zgužvani papir od bureka, a nikada mi sami, ali smo uvek tu prvi da takvu zemlju kritikujemo, proklinjemo, napuštamo.

Upravo zbog toga u svoje ime i u ime ljudi, koji će činiti kabinet na čijem ću čelu biti, poručujem da mi volimo Srbiju i da verujemo u Srbiju. Ta ljubav i vera biće nam pogonsko gorivo da Srbiju menjamo, poboljšavamo i da je učinimo mestom u kojem će vladati optimizam, u kojem će simboli te ljubavi biti potreba građana da iskažu, a ne samo propagandni slogan. Želimo da izgradimo pristojno, tolerantno i uspešno društvo.

Koristim ovu priliku da se, pre nego što predstavim program nove Vlade, zahvalim građanima na istorijskoj podršci koju su na izborima dali SNS, kao i strankama koje su sa nama bile ili su danas u koaliciji. Tokom izborne kampanje nismo obmanjivali građane. Nisam govorio da će zemljom teći med i mleko, ako neko glasa za nas, i nisam obećavao nemoguće, naprotiv.

Tajna našeg uspeha je činjenica da ljudima govorimo istinu, ma koliko ona bila bolna i neprijatna. Istina o teškoj finansijskoj situaciji u kojoj se nalazi zemlja, istina u odnosima sa Prištinom, istina o pregovorima sa EU, istina o korupciji i kriminalu, ali i istina o stanju u društvu. Reći istinu jeste lekovito, ali nije dovoljno. Građani od političara očekuju da govore istinu, ali i da ponude rešenje za probleme.

Na kraju, građani moraju da budu uvereni da ste baš vi političar koji ima rešenje i da nećete da profitirate na siromaštvu drugih, već ćete deliti sudbinu naroda.

Pre nego što pređemo na promene koje će ova Vlada da sprovede, želeo bih da kažem nekoliko reči o stvarima koje ćemo nastaviti da radimo, a koje je započeo prethodni saziv Vlade Republike Srbije. Ta prethodna Vlada Srbije je bila uspešna. Uspela je da se odvoji od tajkuna, započela ozbiljnu borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, pokrenula je mnoge procese, kao što su pregovori o članstvu u EU, normalizaciju odnosa sa Prištinom, povratila je međunarodni kredibilitet Srbije i delimično povratila poverenje građana u državne institucije. Prethodna Vlada je postigla mnoge važne uspehe, ali za sprovođenje korenitih reformi, koje nas čekaju, bila nam je potrebna nova demokratska legitimacija građana.

Dakle, njen prvi uspeh je taj što Srbijom u poslednje dve godine više ne upravljaju otuđeni centri finansijske moći, tajkuni, interesne grupe umesto Vlade, koju je narod sam izabrao. Upravo je to bio slučaj u Srbiji u prethodnom periodu. Imali smo hrabrosti da se sukobimo sa tim moćnim finansijskim interesnim grupama. Cena nije bila mala i danas su mnogi od nas izloženi progonu, povicima, uvredama, pretnjama. Naša obaveza pred opljačkanim narodom je da kažemo istinu o tome ko je imao koristi, tako što su narodni resursi stavljani u ruke tih ljudi.

Prvi put u poslednjih 20 godina Srbijom vladaju oni koje je narod izabrao, a ne tajkuni, a prvi put je vlast u funkciji naroda, a ne milionera koji su se obogatili na narodnoj grbači, a tako će biti i u buduće.

Njen drugi uspeh je borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Jedan od najznačajnijih koraka u toj borbi bio je Zakon o javnim nabavkama, koji smo predložili još u kampanji za izbore 2012. godine. Sada se tek vide velike uštede u javnim nabavkama koje je doneo ovaj zakon, a u kojem još ima problema, a čija je vrednost viša od 100 miliona evra, po poslednjim analizama. Uz ovaj zakon, koji ćemo da unapređujemo, nosićemo druge sistemske mere neophodne za borbu protiv korupcije.

Korupcija je uništila naše društvo i ona je jedan od uzroka što smo podeljeni na jednu veliku i siromašnu manjinu i jednu malu, a prebogatu većinu. Ta podela podriva stabilnost naše nacije i naše države.

Kada je u pitanju borba protiv organizovanog kriminala, u protekle dve godine rešeno je nekoliko velikih privrednih afera u kojima su učešće uzeli mnogi političari, bivši ministri. Uhapšene su ubice Slavka Ćuruvije. Darko Šarić je iza rešetaka i pokrenuti su postupci za mnoga krivična dela, koje niko pre nas nije smeo da istražuje. Tako će biti i ubuduće. Neće biti zaštićeni, bez obzira koliko imaju novca, koju partijsku knjižicu poseduje.

Treći uspeh prethodne Vlade je početak pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. Želim jasno da kažem Evropska unija nije idealna zajednica, jer i ona ima i mana i problema. Ali, to je najbolje udruženje država koje trenutno postoji na svetu i nama je mesto u njenom članstvu. Već tokom pregovora o članstvu u Uniji naše društvo će se modernizovati i promeniti, jer ćemo usvojiti brojne standarde u javnoj upravi, sudstvu, školstvu, zdravstvu, privredi i društvu.

Mala i siromašna društva poput našeg ove standarde sama nikada ne bi dostigla i zato je za nas članstvo u Evropskoj uniji velika prednost i šansa. Pregovore nastavljamo u dobroj veri da ćemo ih do kraja mandata ove vlade privesti kraju. Naravno, ne zavisi sve od nas, ali od nas što zavisi mi možemo i moramo da uradimo. Ovaj proces je naš prioritet i ukoliko budemo vredno radili, verujem da bi Srbija do kraja ove decenije mogla da postane članica Evropske unije. Nisam izrekao tvrdo obećanje, jer ne zavisi sve od nas.

Naš četvrti uspeh je početak procesa normalizacije odnosa sa Prištinom. Tu želim da budem jasan i precizan. Mi nismo stvorili kosovski problem. On je nastao pre mnogo decenija, da ne kažem vekova i naša današnja situacija na Kosovu i Metohiji je posledica mnogih grešaka koje su činili brojni srpski lideri i vlade.

Takođe, želim da kažem jasno, svaki dan nerešavanje kosovskog problema koštao nas je još teže situacije u ovoj pokrajini. Mi smo odgovorna vlast koja je to prekinula. Hrabro smo ušli u pregovore i izborili se za sporazum koji Srbima garantuje poštovanje osnovnih prava i popravili smo svoju međunarodnu poziciju. Mi nećemo priznati nezavisnost Kosova i Metohije, ali treba da živimo zajedno u miru sa Albancima. Zato hoću da radim na rešavanju ovih problema i neću da zabijam glavu u pesak.

Svi koji nas kritikuju oko Kosova i Metohije neka predlože bolje rešenje. Ovaj proces će se nastaviti, a lično ću zastupati Srbiju na razgovorima u Briselu. Uostalom, posle mnogo tirada koje smo slušali o tome ko, kako i na koji način zastupa interese našeg naroda natpolovična većina glasova koje je Srpska napredna stranka dobila na Kosovu i Metohiji jasno pokazuje koju, kako i čiju politiku podržava naš narod na Kosovu i Metohiji.

Naša peta pobeda je što se Srbiji ponovo veruje u inostranstvu i što smo povratili svoj međunarodni kredibilitet. Srpskoj Vladi se ponovo veruje, zna se da ćemo ono što kažemo i da uradimo, a ozbiljna i kredibilna Vlada je uslov za dolazak stranih investitora. Osim toga, popravili smo odnose sa zemljama regiona. Vlada koju ću voditi nastaviće sa razvojem dobrih odnosa sa zemljama regiona, pospešivaće saradnju u regionu kako privrednu, tako kulturnu, sportsku i političku.

Na kraju, prethodna Vlada je zaslužna što narod ponovo veruje državnim institucijama, Vladi, policiji, vojsci. Svojim poštenim radom ljude smo uverili da mi kao predstavnici državnih institucija radimo svoj posao odgovorno i pošteno. Velika podrška građana koju su naše liste dobile na prošlim izborima, dokaz su da smo radili vredno i drugačije od mnogih.

Mi smo pobedili na izborima, jer su građani dali natpolovičnu podršku našem programu reformi i promena. Sada je trenutak da prionemo na posao. Da bismo rekli šta će Vlada da radi potrebno je da znamo kakvu Srbiju želimo. Mi ne želimo Srbiju koja živi od danas do sutra, Srbiju koju se sve što radi vlast svodi na rešavanje svakodnevnih problema i gde se vlast smatra uspešnom ako ima nešto hrane, struje, lekova, ili ako nekako krpi rupe na putevima i sve to lepo i uspešno predstavlja na svojim medijima.

Mi želimo Srbiju jake srednje građanske klase, dobre privrede, stabilnog penzionog osiguranja, dobrog školstva i bolje zdravstvene zaštite. Želimo sigurnu Srbiju u kojoj ćemo znati da našem detetu niko neće ponuditi drogu na ulazu u školu, Srbiju u kojoj niko ne može nekažnjeno da vrši nasilje nad slabijima, ženama, manjinama ili deci. Želimo Srbiju jakih i nezavisnih institucija, nekorumpirane policije i efikasnog sudstva.

Dakle, Srbija kakvu želimo nije jedna stvarnosti u kojoj danas živimo. Oni koji su među vama dugogodišnji poslanici sećaju se verovatno da su i neki drugi mandatari, koji su u ovom visokom domu obrazlagali program svojih kabineta imali dobre želje u kom pravcu Srbija treba da se razvija.

Nažalost, programi su ostali samo na željama, delimično na željama, jer je mrtvo slovo na papiru, a Srbiji je retko bilo bolje na kraju njihovog mandata. Za razliku od njih mi znamo da ispunjenje naših ciljeva nema bez promena u društvu, privredi, ali i mentalitetu ljudi. Zato sam o tome toliko i govorio, ponašanju i radnim navikama. Mi imamo snažnu političku volju da promene i reforme sprovedemo.

Jedan od najvećih preduslova za napredak Srbije jeste da promenimo naš način razmišljanja. Do sada smo važili za narod koji zna protiv čega je, ali ne zna za šta je. Tako dalje ne možemo. Zemlja je iscrpljena i samo zajedno možemo da joj pomognemo.

Duboko verujem da su nam građani dali veliko poverenje jer su prepoznali da mi nije cilj jačanje stranke koju vodim, ili bilo kakva lična korist, nego jačanje i oporavak Srbije, vizija kako treba da izgleda njeno društvo koje želimo da izgradimo zajedno. Ta reč „zajedno" i esencijalno i nju želim još jednom da podvučem.

Cilj naše Vlade je da zajedno sa građanima omogućimo prosperitetnu i uspešnu naciju zasnovanu na kooperativnoj zajednici u kojoj vaš uspeh ne zavisi od drugih, već od vašeg sopstvenog truda i zalaganja. Nezaposlenost, ekonomski problemi, društvo nejednakih šansi, nezadovoljavajući zdravstveni i obrazovni sistem, problemi su i opasnost za svaku porodicu u Srbiji.

Kada Srbija postane zemlja jednakih šansi za sve, kada prednost dobiju oni koji među nama razmišljaju kako mogu radom da poprave svoj položaj i da daju doprinos razvoju društva, a ne oni koji imaju više novca, ili imaju pravu člansku partijsku knjižicu, moći ćemo da kažemo da je Srbija pobedila. Zato nam je potrebna promena mentaliteta, da naša deca nauče da se sve u životu postiže radom, da se u školi uči da biste se spremili za budućnost, a ne da biste dobili ocenu. Da je znanje najveći kapital i da će ih država podržati ako pokažu inicijativu, individualnost i imaju ideje.

Budemo li uspeli u tome možemo da očekujemo da mladi ljudi ostaju u Srbiji. Zato su mladi i poboljšanje njihovog položaja ali i promena njihovog razmišljanja, jedan od ciljeva nove Vlade. Želimo da pronađemo način da pomognemo mladima da dobijaju posao ovde, da priušte sebi dom, da podižu i obrazuju svoju decu, da vode računa o svojim roditeljima i da ostanu da žive u Srbiji.

Želim da ova Vlada pokaže da je sposobna i zrela, da stvori razloge zbog kojih će mladi ostati u Srbiji. Ključne reči našeg programa su promene i modernizacija. Modernizacija je ključna reč za Srbiju u narednoj deceniji, bez obzira da li govorimo o ekonomskim reformama, reformama pravosuđa, reformama zdravstvenog i obrazovnog sektora, ili kada govorimo o našem odnosu sa Evropskom unijom.

Ukoliko kao Vlada ne uspemo da modernizujemo zemlju izneverićemo Srbiju. U interesu Srbije nije isključiv ekonomski oporavak. Mi želimo da ljudi što pre shvate da nije dovoljan samo taj oporavak ako ga ne prate kulturni, socijalni, oporavak celog društva. Svestan sam da će biti mnogo onih koji će od početka rada nove Vlade nastaviti da govore protiv reformi, ali sam istovremeno spreman da prihvatim na sebe sav teret težine reformi, duboko uveren da su posledice opstanka istog nepromenjenog stanja zastrašujuće po našu zemlju. „Ja verujte mi, nemam strah od reformi i modernizacije. Jedini strah koji imam je strah od budućnosti u kojoj nismo bili dovoljno odgovorni i hrabri da reforme sprovedemo." Ovo je rekao Toni Bler, ali ja nisam bio dovoljno pametan da smislim nešto bolje ili prikladnije.

„Promene su..", kao što je rekao Bendžamin Dizraeli, čuveni engleski premijer pre skoro jednog i po veka „neizbežne i konstantno napredne u zemljama". Mi želimo da Srbija postane napredna zemlja. Želimo da Srbija napredujući postane lider regiona i velika regionalna radionica. Zamislite Srbiju koja je primer razvoja i socijalnog blagostanja u regionu. Možete li? Ja to mogu da zamislim, jer želim i borim se svakog dana za zemlju gde će svi građani biti pobednici, a protiv zemlje u kojoj njih nekoliko, obogativši se pobedilo sve nas ostale.

Ovo je moje prvo obećanje vama dame i gospodo, mislim i najvažnije. Sve dok sam predsednik Vlade ove zemlje, mi u Vladi i ja lično delovaćemo odgovorno i pošteno. Nećemo trošiti više nego što imamo. Borićemo se protiv lopovluka i pobediti ga u Republičkoj vladi i lokalnim samoupravama i u svakodnevnom životu.

Nećemo lagati narod i radićemo naporno svakog dana kako bismo pronašli rešenja i učinili boljim život ljudi. Ovo jeste i trebalo bi da bude osnova svakog ugovora između naroda i njegove Vlade, jer bez poverenja bilo koja reč i papir ne vrede ništa. Verujem da Srbija može da bude uspešna zemlja, ali nedostaje nam disciplina i izgubili smo veru u sebe. Volimo da se žalimo i očekujemo da će nam sve pasti sa neba, umesto da ustajemo rano i naporno radimo, kako bismo i pošteno stekli.

Neću vam danas obećati da bilo koja osoba može da promeni taj mentalitet preko noći, ali ću vam tokom naredne četiri godine pokazati da postoje bolji i pošteniji načini da se vodi ova zemlja. To ću postaviti kao svetionik nade, da stvari mogu da budu drugačije. Način na koji to može da se postigne je program koji ćemo danas predstaviti.

Kao što sam rekao, danas ću govoriti dugo, a siguran sam da će se neko već potruditi da naknadno i saopšti koliko je to minuta trajalo. Posvetiću dve trećine svog izlaganja ekonomiji, jer to vidim kao prioritet rada Vlade u naredne četiri godine. Osim naših ekonomskih ciljeva koje ću uskoro detaljno objasniti, Vlada će takođe kao cilj postaviti jačanje naših društvenih institucija.

Dozvolite mi da još jedanput naglasim, prvi i najvažniji cilj ove Vlade je da transformiše srpsku ekonomiju, modernu, prilagođenu novim globalizovanim tržištima 21. veka i to je jedini način da se obezbedi bolji životni standard na duži period, a ne samo na godinu ili dve.

Ekonomski rast u Srbiji je tokom proteklih godina bio oskudan i slab. Nije sve krivica globalne ekonomske krize. Oni koji su predvodili našu zemlju ponašali su se nemarno, trošili novac koji nemamo, krali za sebe, zapošljavali sve više i više ljudi u državni sektor. Novac za investicije je protraćen. Nije doneta ni jedna konkretna odluka, a one koje su donete jednostavno su bile katastrofalne.

Ne bih preterivao ako bih rekao da bi nas još jedna ili dve godine na istom putu dovele do „Grčkog scenarija". Mala mi je uteha i to što je bivši premijer Cvetković bio protiv kardinalno loših odluka koje je donosila njegova Vlada. To smo ustanovili iz beleški sa sednica Vlade.

Samo zbog ekonomski neosnovano povećanja penzija 2008. godine mi smo izgubili pet milijardi evra do danas, samo do danas, i samo i zbog toga pet milijardi evra, zbog neosnovanog povećanja plata u javnom sektoru, i još dve milijarde i 400 miliona evra za samo pet i po godina. Sedam i po milijardi, poštovani građani Srbije, potrošili smo iz onoga što pripada budućnosti našoj, budućnosti naše dece, da ni jednu fabriku nismo napravili, da ni jednu investiciju nismo doneli, da ništa nismo uradili da zaposlimo bilo koga. Kao da smo bacili u bunar, povećali javni dug i to će se nastaviti, jer to isplaćujemo. Istovremeno smo povećali fiskalni deficit na najneodgovorniji način i to ljudi u ovoj zemlji moraju da znaju.

Dosta je bilo takve neodgovorne politike da biste bili omiljeni i voljeni političari, jer se time uništavala i danas se uništava budućnost naše dece, i oni koji kažu – dajte da iz kredita isplaćujemo socijalna davanja to su najneodgovorniji i najopasniji ljudi u ovoj zemlji i sa takvom praksom će ova zemlja da prekine. To je sada prošlost.

Danas predstavljamo novu Vladu, Vladu koja gleda ka budućnosti, koja je spremna da uradi šta god je potrebno, kako bi ponovo izgradila Srbiju i vratila je na vodeću poziciju, Vladu koja je spremna da se žrtvuje kako bi ostvarila ciljeve, Vladu koja je spremna da zanemari partijske potrebe i rezultate narednih izbora kako bi ispunila potrebe za naredne generacije.

Poštovani poslanici, da bismo prilagodili našu ekonomiju 21. veku, da bi smo razvili potencijal ljudskih resursa, da bismo privukli investicije, izgradili ekonomiju za budućnost, sadašnja Vlada će se upustiti u tri velika zadatka kojima smo u potpunosti posvećeni.

Prvi, reformisanje načina na koji naša ekonomija funkcioniše donošenjem veoma opsežnog, detaljnog i ozbiljnog paketa reformi u parlamentu. To će biti novi temeljni, detaljni zakoni koji će u Srbiji stvoriti pravo tržišno okruženje i još više pomoći da se uništi korupcija. Ovi zakoni bi reformisali način poslovanja u Srbiji i omogućili nam da dođemo do mnogo više investicija i kapitala. Borba za reforme bi bila neprestana u naredne četiri godine. To bi bio proces koji bi uključio sva sredstva društva i života u Srbiji, a mi bismo to što moguće više obavljali uz dijalog i saglasnost najvećeg broja društvenih činilaca. Ali, ovo je nešto što je predugo odlagano, a čemu će ova Vlada biti posvećena.

Naš drugi veliki zadatak biće da razvijemo naš privatni sektor davanjem podsticaja malim i srednjim preduzećima kako bi sami zapošljavali više ljudi i smanjenjem broja ljudi u javnom sektoru. Dugoročno želimo da privatni sektor u našoj zemlji učinimo privlačnijim za rad od javnog sektora. Zdrav privatni sektor je osnova svake moderne ekonomije i uspešne zemlje. Vremena su se promenila i Srbija će takođe morati da se menja. Vlada će prestati da sa besmislenim trošenjem narodnog novca i ugađanjem sebi i osloboditi više resursa kako bi investirala u radna mesta za budućnost i pomoći privatnim poslodavcima i preduzetnicima da uspeju.

Treći najveći zadatak u ekonomiji biće da konsolidujemo naš budžet smanjenjem troškova i povećanjem naših prihoda. Tako bismo imali i više novca da ulažemo u stvaranje radnih mesta, podizanje životnog standarda, obrazovanje, zdravstvo, kulturu, nauku i infrastrukturu. Bez konsolidacije budžeta, bez smanjenja troškova, i bez stvaranja više prihoda nema ni novca za investicije i zato sam malopre govorio o onih sedam i po milijardi, koje su nam nestale samo zato što je neko pomislimo da kada su se završili izbori može da radi šta hoće. Tih sedam i po milijardi nije uloženo u investicije, nije uloženo u razvoj i napredak ove zemlje, već tih sedam i po milijardi nas danas dodatno opterećuje i donosi nam novih 140 miliona evra koje moramo da plaćamo svake godine.

Poštovani poslanici, onda kada se upustimo u ova tri velika zadatka naša ekonomija će početi da izgleda privlačnije investitorima. Izložili smo ovaj program mnogim stručnjacima unutar Srbije i van nje. Svi oni se slažu da primena ovog programa može učiniti Srbiju za dve ili tri godine najživljom i najprivlačnijom ekonomijom na Balkanu i u celom regionu jugoistočne Evrope. Ovo je program za naš oporavak i oživljavanje kao nacije.

Sada ću dublje i detaljnije predstaviti sve elemente programa. Kao što sam rekao, prvi i veliki zadatak je reforma naše ekonomije. U parlamentu ćemo doneti najopsežniji i najmoderniji paket reformskih zakona kako bismo napravili osnovu da naša ekonomija funkcioniše kao u svim modernim zemljama.

Na samom početku tokom prve nedelje maja reformski paket zakona biće dat parlamentu na raspravu. Ovo će biti prva faza reformi koje će uslediti sledeće faze u narednim mesecima. Zamolio sam novu predsednicu Skupštine, gospođu Maju Gojković da do 15. jula, za oko 65 dana i noći taj prvi deo reformskog paketa zakona bude usvojen.

Poštovani poslanici, i vas bih zamolio da zasedate dan i noć, vikendima i praznicima kako bi pokazali narodu Srbije da smo ozbiljni u vezi sa ovim reformama. Ješćete, spavati i umivati u ovoj sali do 15. jula, a narod Srbije i ceo svet će znati da smo spremni da preduzmemo sve da bismo ispunili ono što obećavamo.

Uopšte neće biti lako. Mnogi ljudi i organizacije će se protiviti. Neki od njih će protestovati ispred ove zgrade, zgrade Vlade i ko zna gde sve. Možda započnu štrajkove. Neki i jedva čekaju. To im je i posao.

Vaš posao će biti da ih u svakom trenutku poštujete, da ih saslušate i angažujete se u dijalogu sa njima, ali da na kraju donesete odluku.

U prethodnoj kampanji doživeo sam bezbroj neprijatnosti, mislio sam ni kriv ni dužan, jer znam da niko od nas, pa ni ja ni na koji način nismo učestvovali u uništavanju srpskih preduzeća, u dovođenju radnika na ivicu provalije. Ali, svejedno, ljudi su u meni kao predstavniku vlasti videli krivca za sve pljačkaške privatizacije, za loše poslovanje njihovih firmi i ko zna šta još. Zato ćemo, ne sumnjajte u to, i bez krivice biti krivi.

Da bismo uspeli u našim reformama moramo dobro da pogledamo kakva je Srbija danas, a onda da pričamo o Srbiji kakvu želimo za četiri godine.

Istaći ću glavne probleme i njihove uzroke, pa potom definisati ciljeve koje ćemo da ostvarimo do kraja mandata ove Vlade. Nezaposlenost, siromaštvo i fiskalni deficit Srbije su među najvećim u Evropi. Država je u jako teškoj i lošoj finansijskoj situaciji upravo zbog onoga o čemu sam malopre govorio, a izneću vam potpuno precizne i tačne podatke. Granica za penzionisanje je među najnižima u Evropi uz nerealan odnos prosečne penzije prema prosečnoj plati. Zdravstvo je već više godina tangirano kao najgore u Evropi. Srbija je treća u svetu po broju školovanih mladih ljudi koji iz nje zauvek odlaze. Školovani kadar koji ostaje u velikoj meri ima diplome sumnjivog kvaliteta zahvaljujući urušenom obrazovnom sistemu. Moram da vam kažem da znam da to nije popularno, ali nažalost, to je tako.

Mi nemamo elitnih škola ili škola koje će da nam izbacuju najbolje. Imamo samo škole koje će da izbacuju elitno veliki broj diploma. Javna administracija je glomazna, skupa i izrazito neefikasna. Isto važi i za najveći broj državnih preduzeća, od kojih je trećina u večitom restrukturiranju, a ni ostala nisu posebno konkurentna na tržištu, već opstaju zahvaljujući novcu poreskih obveznika.

U mnogim oblastima bitnim za ekonomski rast zakonska regulativa je nedosledna, komplikovana i nelogična. Veliki infrastrukturni projekti se realizuju sporo, neki već decenijama uz neprestana neplanska ulaganja dok se paralelno, neodgovorno ogovaraju ili ugovaraju novi projekti koji podjednako tapkaju u mestu.

Da biste vi razumeli o čemu govorim, primetili ste u prethodnih 15 godina, pa i u prethodnih godinu dana, ne delim period, svaki ministar je izlazio govorio o nekom novom velikom projektu i obično, primetićete, da se radilo o kreditnom finansiranju. Od neke zemlje bi trebalo da dobijemo kredit za finansiranje tog projekta. Kako bismo dobijali taj kredit uvek je neko pravio kombinaciju, a deo ili ceo kredit nikada ne bismo povukli. Te puteve, pruge i sve ostalo nikada ne bismo napravili, a uvek je bila velika tuča u Vladi, pošto sam to analizirao i čitao stenografske beleške iz različitih vlada i sa različitih sednica vlada ko će da vodi te poslove, a nikada ni jedan od tih poslova nije završen do kraja.

Mi nemamo iluzije o tome šta se sve može uraditi za četiri godine, ali smo potpuno sigurno šta mora da se uradi za četiri godine. Zato smo otvorili skup jasnih, precizno definisanih ciljeva koji će predstavljati strateške prioritete u radu ministarstava. Na osnovu tih ciljeva meriće se i ocenjivati uspeh rada Vlade i svakog od ministara.

Dakle, sve što sam i o čemu sam do sada govorio ticalo se našeg najvažnijeg zadatka, a to je unapređenje srpske ekonomije i životnog standarda naših građana. Strateški cilj bez koga taj cilj nije moguć jeste pre svega stabilizacija javnih finansija i reforma javnog sektora. Ovo je nesumnjivo najteži deo paketa reformi koje predstavljamo.

Našim građanima ću da poručim ono što je apsolutno najvažnije. Sve što budemo radili neće biti lako. Sve teške i bolne mere koje budemo preduzimali izdržaćemo u naredne tri godine i već od kraja 2016. godine građani će imati zdraviju ekonomiju i više plate i zaustavljanje rasta javnog duga i niži fiskalni deficit.

Merama fiskalne konsolidacije, konsolidovani deficit budžeta će se do 2017. godine spustiti na granicu održivog, 3%-4% bruto domaćeg proizvoda, što će dovesti do zaustavljanja rasta javnog duga na nivou od oko 75% bruto domaćeg proizvoda i započeti njegovo postepeno opadanje.

Još jedanput ponavljam svima, ovakav rast javnog duga je rezultat katastrofalne i kardinalno loše odluke da se bez ikakve ekonomske odluke, bez ikakve ekonomske podloge, bez ikakvog jasnog razloga sem želje da se nekome dodvorite, povećane plate u javnom sektoru i povećane penzije. Lepo je dobijati izbore, lepo je biti popularan, ali kao što vidite, danas ćemo da se mučimo, i ne samo danas nego mnogo godina unapred, samo zato što su neki bili toliko neodgovorni da nam to sve priušte.

Smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, posebno onih koji su tu zahvaljujući članstvu u političkim partijama a ne svojoj stručnosti i visini njihovih zarada, na nivo koji može da izdrži privatni sektor, iz čijih sredstava se te plate finansiraju. Posle nekoliko meseci plate u javnom sektoru bi se uvećavale, kako bi do kraja 2016. godine bile veće nego danas. Potpuna profesionalizacija upravljanja javnim preduzećima i eliminisanje gubitaka u tim preduzećima. Dovršetak privatizacije i rešavanje statusa državnih i društvenih preduzeća, kao i onih u restrukturiranju.

Kao što sam već rekao, veliki je zadatak koji ova Vlada ima, da bi izgradila modernu ekonomiju u Srbiji, jeste da razvije privatni sektor i prenese resurse i zaposlene iz javnog sektora u privatni. Moj cilj je da mladi ljudi u ovoj zemlji požele da postanu preduzetnici, inženjeri tehnoloških nauka, inovatori, vlasnici firmi, a ne službenici ili sekretarice u javnom sektoru. Konceptualna promena je suštinski deo naše vizije ekonomije koja je prilagođena za 21. vek.

Tokom mnogo godina vladama u Srbiji je bilo najlakše da zapošljavaju ljude u javni sektor, umesto da im pomognu da sami stvore nešto. Ti ljudi koji su zapošljavani nisu bili obični ljudi. Mnogi od njih su bili partijski ljudi, sa vezama bliskim vlasti. Bio je to zavet ćutanja, i danas je. Mi te zaposlimo, a ti i tvoja porodica i prijatelji glasate za nas. Nije to bilo samo sa jednom partijom. Bio je to slučaj sa svim partijama. Umesto da podstiče snalažljivost i kreativnost, sistem je motivisao ljude da ne rade ništa osim da traže veze. Ovakav sistem ubija pokretačku snagu ljudi i pretvara naše mlade ljude u cinike, uči ih da se znanje, zalaganje i talenat ne nagrađuju, već samo veza. Poštovani građani, ta era je završena.

Kao što možete da vidite, današnji javni sektor je znatno veći nego u mnogim drugim zemljama sa kojima želimo da se poredimo. Mi imamo gotovo 800.000 ljudi koji rade u javnom sektoru. Da, mnogi, najveći deo njih radi veoma pošten posao, poput nastavnika, medicinskih sestara, lekara, vojnika i policajaca, ali još mnogo njih dobija novac a ne radi ništa. Svaki dinar koji dobiju je dinar manje koji možemo da damo za obrazovanje, zdravstvo ili podršku za one koji su zaista siromašni u našem društvu.

Takođe, mnogim vladama u Srbiji je bilo lakše da opterete privatni sektor porezima i naplatama. Političarima u Srbiji je bilo lakše da opterećuju privatne firme, nego da se suprotstave partijskim glavešinama. U modernoj ekonomiji privatni sektor treba da bude lokomotiva koja vuče napred čitavu zemlju. Ali u Srbiji smo podigli toliko prepreka na šinama, zaglavili štapove u točkove lokomotive i opteretili vagone sa toliko nepotrebnih ljudi, da se voz jednostavno više ne pomera. Jednostavno nije normalno da prosečna plata u javnom sektoru bude veća od one u privatnom, a kod nas je ona gotovo 30% veća. To ne postoji nigde u svetu, to je neodrživ sistem i to Srbija ne može da istrpi.

Zemlja poput Srbije ne može da priušti sebi da bude poslodavac za toliko ljudi i da ih toliko plaća. Mi isplaćujemo plate novcem koji nemamo i sve vreme, građani Srbije, da znate, svi oni koji su vam se hvalili kako vam isplaćuju nešto, hvalili su se time što su uzimali kredite, pa ćemo morati i to da vratimo, da vratimo i kamate, pa još puta dva kada računate povećanje duga i povećanje fiskalnog deficita, ne zato što su bili sposobni da to obezbede ili da u ekonomskim uslovima stvore. Zbog toga nam dugovi neprestano rastu i tako naši krediti postaju skuplji. Javni sektor, zapravo svi mi, krademo od naroda kome bi trebalo da služimo, nagrađujući poluuposlene birokrate i tzv. partijsku vojsku, umesto kreativnih, vrednih i građana sa inicijativom koji streme boljitku, sve ovo na račun naših budućih generacija.

Izvinjavam se što vas prekidam. Ako mogu da vas zamolim, razumem da ne želite da čujete, da ne želite da slušate i oprostite što sam i ja verovatno pomalo dekoncentrisan i umoran, ako vam nije teško još malo vremena da se strpite, pa onda govorite i dobacujte sve što želite.

Postoje dva načina da se ovo ostvari. Prvo, učinićemo lakšim i vrednijim posao u privatnom sektoru, nećemo podizati poreze ili dodatno opterećivati privatni sektor, očistićemo banke od nenaplativih kredita, kako bi mogli da počnu ponovo da pozajmljuju malim i srednjim preduzećima. Takođe ćemo stvoriti mehanizme da subvencionišemo ove kredite, kako bismo ojačali likvidnost tržišta.

Veliki zadatak za nas je da smanjimo rashodnu stranu budžeta i povećamo prihode. Moramo da izbalansiramo svoj budžet. Balansiranje budžeta i fiskalna konsolidacija po sebi nisu cilj, ali je neophodno biti integrisan u globalno tržište i izbeći finansijsku krizu poput one u Grčkoj, na Kipru, pa čak i moćnih ekonomija. Moramo da pokažemo investitorima da možemo da rukovodimo svojom ekonomijom i ponašamo se odgovorno. Današnja investitorska tržišta su izgrađena na poverenju. Ukoliko tržište i investitori neće da nam veruju, nećemo imati sredstava da transformišemo našu ekonomiju i stvorimo više radnih mesta.

Smanjenje rashodne strane u nacionalnom budžetu pre svega znači brigu o našim državnim preduzećima koja krvare. Svake godine te kompanije gube između 750 i 800 miliona evra, koje svi mi moramo da platimo. Neka od tih preduzeća ne proizvode ništa vredno prodaje, neka imaju održiv poslovni model, ali se njima loše rukovodi, neka od njih su korišćena da se pojedini moćnici obogate kroz odlivanje sredstava.

Hoću zbog vas i zbog građana Srbije da kažem da mi svakog meseca, kao Vlada Srbije, potrošimo novca vašeg, svih građana Srbije, 8,5 miliona dolara za pokrivanje gubitaka u smederevskoj „Železari" i to imaju pravo da znaju svi građani, da kada neko traži da štrajkuje i kada neko dođe da štrajkuje, da znate da smo mi vama uzeli novac, da tamo dajemo novac i za plate i za gubitke koje proizvodimo. To ne znači da ćemo se odreći tih ljudi. Naprotiv, borićemo se za svakog od njih. Borićemo se i za tu kompaniju. Razgovaramo i sa „Ural vagon zavodom", razgovaramo i sa nekim zapadnim kompanijama i pokušaćemo na svaki način da obezbedimo posao i produžimo rad smederevskoj „Železari". Imali smo veliku sreću sa FAP-om, veliku sreću sa „Ikarbusom". Sve ono što neki nisu mogli da reše u prethodnih 15 ili 20 godina, to smo uspeli, ali u svemu svakako nećemo uspeti.

Restrukturiranje državnih preduzeća podrazumeva ili prodaju strateškom investitoru ili njihovu transformaciju ili njihovo zatvaranje. Daćemo sve od sebe kako bismo ostvarili prve dve opcije, ali ukoliko ništa ne uspe, zato pozivam i sve dežurne kritičare i sve one koji bi da nam drže predavanja da nam pomognu u tom poslu, ako već sebi, državi i tim ljudima nisu pomogli u prethodnom poslu, kada su ta preduzeća uništavali.

Deo reformskog paketa koji sam malopre predstavio namenjen je da pomogne investitorima da kupe državna preduzeća. Mnogo moderniji Zakon o radu, Zakon o stečaju i Zakon o investicijama pomoći će da se ubede investitori da mogu da zarade u Srbiji i unaprede i naprave uspešnim preduzeća koja kupuju.

Kao što vidite, mi koji nismo ni luk jeli ni luk mirisali, ni krivi ni dužni, moraćemo da kusamo najkiseliju moguću čorbu koju su nam skuvali oni koji su Srbijom tako i toliko neodgovorno upravljali.

Da bismo velike ciljeve i zadatke u svim sferama društvenog života, od ekonomije, borbe protiv kriminala i korupcije, razvoja našeg energetskog sektora i rudarstva, napretka velikih i značajnih infrastrukturnih projekata, snažnije poljoprivrede, boljeg i uspešnijeg zdravstva i obrazovanja uopšte mogli da ostvarimo, moramo da stvorimo sistem koji čine tri stuba reformi. Brojnost i razmere problema sa kojima se Srbija suočava predstavljaju posledicu nečinjenja ili lošeg činjenja tokom dužeg niza godina. Zato je, za relativno brz uspeh u savladavanju tih problema, neophodno simultano, sinhronizovano i odlučno delovanje države u više pravaca. Stoga će se program za ekonomski oporavak Srbije zasnivati na tri tačke: snažna i kredibilna stabilizacija javnih finansija koja će dovesti do toga da se rast javnog duga zaustavi do 2017. godine; reforma javnog sektora koja će dovesti do unapređenja njegove efikasnosti i kvaliteta javnih dobara i usluga koje on proizvodi, to znači efikasniju administraciju, dostupnije i efikasnije zdravstvo i kvalitetnije obrazovanje, efikasniji sudski sistem; reforma privrednog ambijenta koja će dovesti do snažnog i brzog obaranja rizika i troškova poslovanja u Srbiji.

Ove tri tačke predstavljaju tri noseća stuba ekonomskih i društvenih reformi koje nam predstoje. Neuspeh u bilo kojem od ovih segmenata lako može da uruši rezultate ostvarene na drugim poljima. Da bi se ostvario uspeh u sva tri segmenta neophodno je pratiti precizan program sprovođenja reformi i to kroz tri faze: do polovine tekuće godine, do kraja ove godine i u periodu od 2015. do 2017. godine.

Cilj reformi koje će se sprovesti u prvih 100 dana rada Vlade biće snažna fiskalna konsolidacija, u cilju obezbeđenja preduslova za održivost javnih finansija i sveobuhvatna reforma poslovnog okruženja, u cilju stvaranja okolnosti za priliv investicija, zapošljavanje i privredni rad.

Reforme koje će se sprovoditi do kraja godine imaće za cilj rešavanje problema opšte finansijske nediscipline i stvaranje okvira za uspostavljanje pravičnosti u sistemu zarade i zapošljavanja u javnom sektoru, što su bitni preduslovi za srednjoročnu održivost javnih finansija i privredni rast.

Reforme koje će se sprovoditi u periodu od 2015. do 2017. godine imaće pre svega za cilj stvaranje uslova za unapređenje usluga javnog sektora, obrazovanja, zdravstva, državne uprave, što predstavlja bitan faktor budućeg privrednog rasta.

Prvih 100 dana Vlade planiramo da uradimo sledeće:

Fiskalna konsolidacija. Da bi program fiskalne konsolidacije dao efekte neophodno je da sa njegovom primenom počnemo što pre. Shodno tome, do kraja juna biće usvojen rebalans budžeta na osnovu definisanog programa fiskalne konsolidacije, a koji će obezbediti da konsolidovani fiskalni deficit u 2014. godini bude znatno manji od trenutnih procena. Bez fiskalne konsolidacije deficit bi ove godine bio čak 8%, što nikako ne smemo da dozvolimo. Sa takvim deficitom bili bismo najgori u Evropi.

Doduše, da se neko ne poraduje, to je pošteno prikazan deficit, bez skrivanja ispod linije, kao što smo imali slučajeva ranije gde vam u deficit i državna davanja nisu računate isplate „Srbijagasu", drago mi je da to zna i Bajatović i da klima glavom, dakle, isplate „Srbijagasu", isplate Smederevskoj železari i mnogim drugim preduzećima u restrukturiranju. Ovo što vam mi danas govorimo, pokazujemo vam ono što je pošteno, ono što je realno i ono čime zaista mi rasposlažemo i čime zaista upravljamo. To je pošteno prikazan deficit, bez skrivanja ispod linije, kao što se to neretko činilo u prošlosti.

Uzimajući to u obzir, ukupne uštede za mandata ove Vlade moraće da iznose oko 1,5 milijardi evra na godišnjem nivou, od čega bi ne mali deo morao da bude ostvaren već u prvih 12 meseci. Najveći deo propisa koji će obezbediti potrebnu konsolidaciju biće usvojen već u letnjem paketu zakona i tako ugrađen u rebalans budžeta. Program fiskalne konsolidacije će se u većoj meri zasnivati na smanjenju potrošnje, jer je uzrok visokog fiskalnog deficita u Srbiji to što je država previše velikodušna prema svima, a ne samo prema najboljima, a ne to što su nam poreske stope niske, a u određenoj meri na povećanje javnih prihoda, i to pre svega kroz borbu protiv sive ekonomije i proširenje kategorija akciznih proizvoda.

U prvoj fazi konsolidacije izvršiće se smanjenje plata u javnom sektoru za 10%, a plate će nastaviti da rastu po trenutnim fiskalnim pravilima od kraja ove godine. Paralelno sa ovom merom će biti ukinut i solidarni porez koji je bio neophodna mera u kratkom roku. Na kraju 2016. godine, u zdravoj srpskoj ekonomiji, plate u javnom sektoru dostići će viši nivo nego što je to danas.

Dakle, mi jasno ljudima kažemo – ozdravićemo našu privredu i imaćete u javnom sektoru više plate nego što ih imamo danas. Molim samo sve ljude da to zapamte.

Značajno smanjenje diskrecionih rashoda na dnevnice za službena putovanja i drastično smanjenje troškova reprezentacija i putovanja. Značajno smanjenje materijalnih troškova povezanih sa korišćenjem službenih vozila, u čemu smo evropski rekorderi. Minimalan broj ljudi ispod nivoa ministara imaće pravo na službeno vozilo. Mnogi će i odavde i na mnogim drugim mestima, koliko u narednim danima, da se pozdrave sa svojim službenim vozilima. Imate platu, kupite automobil, pa vozite automobil, a ne vozite državne pare i ne trošite državne pare.

Smanjenje donacija države za sportske klubove i podsticaj za sprovođenje privatizacije u tom segmentu. Odlučna borba protiv sive ekonomije. Bolji poreski obuhvat pojedinih grupa i delatnosti i druge manje promene u poreskom sistemu u oblasti akciza i drugih indirektnih poreza. Usvajanje parametarske reforme penzijskog sistema.

Cilj Vlade je da budžetski deficit Srbije bude na nivou od oko tri do četiri posto BDP do kraja 2017. godine i učinićemo sve da ostvarimo održivost javnih finansija. Ukoliko efekti pomenutih mera ne budu dovoljni, razmotrićemo i primenu dodatnih mera. Tu smo došli do ključne tačke i razmimoilaženja i naših unutrašnjih sukoba i trvenja. Svi ekonomski eksperti i kompletna stručna javnost posebno insistira na smanjenju penzija, jer to bi bio najbolji način za smanjenje našeg fiskalnog deficita. Ali, u teškim razgovorima sa MMF, sa Lazarom Krstićem i sa Kori Udovički, a svi su oni bili za smanjenje penzija odmah, jasno sam rekao da nećemo smanjivati penzije sve dok ne uradimo sve i ne pokušamo sve da deficit smanjimo drugim sredstvima i metodama.

Pri tome, hoću da znate da su Lazar Krstić i Kori Udovički i MMF, što se brojeva tiče, u pravu, a ja verujem u naš veliki rad i u našu veliku snagu da to preokrenemo u narednom periodu. Kada bismo to danas uradili, penzije bismo morali da smanjimo za 25 do 30%, koliko su ekonomski neosnovano povećane od 2007. do 2009. godine. O ovom pitanju i o ovome nećemo više ni razgovarati, niti ga razmatrati do oktobra meseca, jer ćemo svi silama i snagama pokušati da ostvarimo takav napredak koji bi nam garantovao nepromenjivost penzija.

U cilju jačanja poverenja međunarodne zajednice i kreditora u kredibilnost namera Vlade da obezbedi dugoročnu održivost javnih finansija u prvih 100 dana, intenziviraćemo aktivnosti na zaključenju aranžmana sa MMF i verujem da će taj aranžman biti zaključen.

Još jedna stvar oko penzionera. Zašto sam toliko na tome insistirao i sukobljavao se sa svojim kolegama koji su u toj oblasti svakako stručniji od mene? I oni znaju, a i mi znamo da su penzioneri najredovnije platiše kod komunalnih usluga i da penzioneri, za razliku od radnika u javnom sektoru koji potroše 70% svojih plata na uvozne proizvode, potroše 70% svojih penzija na domaće proizvode i time nam vraćaju novac direktno u našu ekonomiju.

S druge strane, imali smo i tu, iako je to u ovakvim brojevima vrlo teško govoriti i pomalo je demagoški, socijalnu komponentu u glavi, jer ti penzioneri neretko izdržavaju i svoju decu i svoje unuke. Zato smo ovakvu odluku doneli, da bismo pokušali svim ostalim merama da taj nedostatak nadoknadimo.

Neizbežno ćete čuti mnogo alternativa o ovakvom planu fiskalne konsolidacije. Nemojte da mislite da ih nismo tražili danonoćno poslednjih šest meseci. O ovome mi razgovaramo bukvalno u poslednjih šest meseci svakog dana i svake noći. Bukvalno svakog dana.

Pre nego što pređem na druge ciljeve, biću slobodan da navedem nekoliko komentara o alternativnim pristupima koji imaju svoje zagovornike i da kažem zašto je to loše.

Alternativa normalnom finansiranju deficita kroz zaduživanja domaćem i inostranom finansijskom tržištu i kroz bilateralne i multilateralne kreditne aranžmane jeste reaktivacija sistema monetizacije budžetskog deficita ili kratko narodski rečeno - štampanje para. Ovo bi prividno olakšalo finansiranje deficita, ali bi se negativan efekat brzo, u roku od par meseci, video najpre kroz ubrzano trošenje deviznih rezervi na odbranu kursa, a kada bi devizne rezerve dostigle opasno nizak nivo, dinar bi počeo brzo da slabi, što bi se prenelo na visoku inflaciju. Visoka inflacija bi zahtevala prilagođavanje nivoa plata i penzija kako bi se one zadržale na istom realnom nivou, što bi dodatno povećalo deficit. Potrebno bi bilo dodatno štampanje i tako u krug, po poznatom scenariju iz 1993. godine.

Druga ideja je otpis ili reprogramiranje dugova. To je moguć scenario, ali je rezervisan samo za zemlje koje su proglasile bankrot. Dakle, ovo je legitimna opcija ako želimo da idemo putem npr. Argentine koja je proglasila bankrot, pa je nakon toga sa poveriocima postigla dogovor o otpisu dela dugova. Ovo svakako za nas nije dobro i ne bi nas spasilo mera fiskalne konsolidacije, već bi one vrlo verovatno bile i oštrije u ovom slučaju. Osim toga, došlo bi do potpunog gubitka suvereniteta i samostalnosti u vođenju ekonomske politike i politike javnih finansija. Srbija bi ušla u desetogodišnji period najpre recesije, a onda stagnacije.

Uzgred, ono što mislim da je važno da svi znate, kao i svi građani da znaju, 2008. godina je bila godina kada smo morali da preduzimamo mere fiskalne konsolidacije, mere konsolidacije javnih finansija, kada je ceo svet to krenuo kasno da preduzima. Grčka je krenula kasno da preduzima, pa je Španija krenula kasno da preduzima, a to su zemlje sa većim BDP nego mi. To su sve mnogo jače ekonomije nego što je naša.

To su zemlje sa većim bruto domaćim proizvodom nego mi. To su sve mnogo jače ekonomije nego što je naša. Samo smo mi bili toliko bezobrazni, toliko bahati i toliko bezobzirni prema svojoj deci da nismo preduzeli nijednu meru štednje, nijednu meru fiskalne konsolidacije nego smo se rasipali parama koje nemamo. Zato smo danas došli. I da nemate nikakvih iluzija u naredne dve godine. Pa, svi su prodavali „Telekom". Prodat je „Telekom". Dobićete i više nego što su oni tražili da dobiju u prethodnoj Vladi. A šta ćemo sa sistemskim deficitom, sa sistemskim minusom? Kada ode sva srebrnina, a mi nismo ništa uradili sa sistemskim deficitom. Šta ćemo onda da uradimo? Zato je važno da uđemo što pre u to, jer iako bismo dve godine sada živeli bolje i mi bili popularni, omiljeni i voljeni i ponovo lako dobili izbore sa osam, devet ili deset puta više glasova od onih koji su protiv nas. Tada bismo imali gore nego Grčki scenario. Onda bi nam samo došli i rekle – e, sad smanjujte plate 50%, penzije 45% i 50% otpuštanja u javnom sektoru. Samo da znate da nas je dotle dovela neodgovorna, neozbiljna i nepromišljena politika, politika populizma i politika prevare, ne znam kako bih na koji drugi način to mogao da nazovem.

Borba protiv sive ekonomije će definitivno biti jedan od prioriteta nove Vlade i Ministarstva finansija. Iako su u javnosti često predimenzionirani efekti koji se mogu očekivati od borbe protiv sive ekonomije. Konsolidacije koja je državi potrebna u naredne tri, četiri godine je oko 150 milijardi dinara. Efekti borbe protiv sive ekonomije bi u optimističnom scenariju koji bi podrazumevao da sivu ekonomiju spustimo na nivo proseka zemalja novih članica EU, iznosilo bi 20 milijardi dinara godišnje.

Neki insistiraju na agresivnoj privatizaciji državne imovine za koju kažu da bi pomogla rešavanju finansijskih problema. Tačno je, ali to bi zahtevalo na primer prodaju sto posto EPS-a u trenutku kada je efikasnost i potencijalna cena EPS daleko ispod njene realne vrednosti. Ovakvo rešenje bi eventualno značilo samo privremeno krpljenje državnih finansija i omogućilo bi da se budžetski deficit finansira jedva nekoliko godina. Ono što je najbitnije ovo ne bi dovelo do strukturnog smanjenja deficita. Rashodi za plate i penzije bi i dalje ostali visoki u odnosu na prihode i posle dve godine država bi se suočila sa istom krizom u kojoj je sada. Zato mi insistiramo na merama ovakve fiskalne konsolidacije koju smo pokrenuli i to je jedina moguća.

Pored fiskalne konsolidacije u prvih sto dana će se raditi na drugim jednako bitnim elementima ekonomske politike. Konsolidacija finansijskog sektora pod kontrolom države. Druga bitna mera u kratkom roku odnosiće se na uspostavljanje pune kontrole nad rizicima koji se realizuju u bankama, u državnom vlasništvu, a koji imaju značajne efekte na budžet. Tako će se u prvih sto dana Vlade započeti sa rešavanjem pitanja održivog funkcionisanja banaka u većinskom državnom vlasništvu kroz odgovarajuće finansijske operacije, privatizaciju, konsolidaciju i punu profesionalizaciju menadžmenta. Ovaj proces će se završiti u toku 2014. godine. krenuće se u privatizaciju „Dunav osiguranja" do sredine ove godine, jer finansijski izveštaji ukazuju na sve lošije poslovne performanse ovog preduzeća što je još jedna potvrda da je država loš preduzetnik i da kao takav ne treba da se javlja u sektorima gde privatna inicijativa može efikasno da posluje.

Definisanje načina i stvaranje odgovarajućeg zakonskog okvira za rešenje pitanja preduzeća u restrukturiranju. Trenutno ima 157 preduzeća u restrukturiranju i njihovo stanje u najvećem broju slučajeva je ekonomski neodrživo. Ovim preduzećima treba dodati i „Železaru" u Smederevu i „Simpo" jer njihovo poslovanje u trenutnim okolnostima ne može na ovakav način da se nastavi u dužem periodu, a naša je obaveza da pokušamo i da damo sve od sebe da oni svoj posao i svoju proizvodnju nastave.

Direktan i indirektan trošak za državu iznosi više od 750 miliona godišnje, reč je o dolarima, a ne o dinarima. Prioritet države mora da bude da se u ovom procesu zaštite radnici i da se za jedan deo preduzeća nađe strateški investitor. Ceo fokus države treba da se usredsredi na ona preduzeća koja mogu da zapošljavaju veliki broj radnika i koji imaju izgleda da profitabilno posluju. Za njih treba angažovati konsultante, investicione bankare, jer državne institucije to ne mogu da urade. Da su do sada mogle da nađu partnera ne bi se 15 godina čekalo na njihovu privatizaciju.

Najveći deo ovih pripremnih radnji realizovaćemo već u maju sa ciljem da proces restrukturiranja bude većim delom završen do kraja godine. Ne možemo da obećamo da ćemo pronaći rešenje kao što su to radile prethodne vlade, ali možemo da garantujemo da ćemo napraviti tim vrhunskih, nezavisnih profesionalaca koje će napraviti realističnu strategiju kako da se „Železara" organizuje, i kako da počne da ostvaruje profit. Ali, nisu sve kompanije u restrukturiranju beznadežne. Za FAP smo našli rešenje i do kraja ove godine moderni, novi kamioni će ponovo biti proizvedeni u Priboju, ali ne proizvedeni od strane države, biće proizvedeni od strane privatne kompanije. Rešenje FAP je bio rezultat koncentrisanog angažovanja radne grupe koja nije bila politička, već radna grupa koja je formirana od ne stranačkih stručnjaka. Nezavisni eksperti iz automobilske industrije radili su zajedno sa vladinim organizacijama, transparentno i bez prikrivanja informacija i sa zajedničkim ciljem. Takođe radnici, a delimično i rukovodstvo bili su konstruktivno uključeni u pronalaženje realnog rešenja s pogledom u budućnost.

Ovom metodom ćemo tako pokušati da pronađemo rešenje za tržišno orijentisanje i drugih kompanije u restrukturiranju. Stručnjaci i kompanije će biti integrisani u ovom postupku, bez učešća političara i stranaka. Fokus na ovu delatnost mora biti prvi korak. Takođe radnici moraju da odluče i da za svoje ideje i svoju jasnu volju iskažu u reformi. Ali, za preduzeća bez proizvoda i tržišta kao i za menadžment bez ideja ne postoji nada i država neće da baca pare u bunar, u nedogled. Ta praksa je završena. Država kada baca pare, baca pare svakog od nas, svakog građanina.

Usvajanje strategije restrukturiranja i privatizacije preostalih državnih preduzeća i otpočinjanje sa njenom realizacijom.

Ovo sam već više od sat vremena govorio. To znači da bih negde po ovome što imam trebalo da govorim oko četiri sata. Videću, ako vi budete saglasni, dokle budem mogao da izdržim.

Država je još uvek vlasnik nekih vrednih preduzeća, ali se do sada pokazalo da je jako loše upravljala njima i da su ta preduzeća ili pravila velike gubitke koje je država morala da pokriva, ili je dobijala mnogo manji profit nego što bi dobijala da su ona efikasnije poslovala. Skoro sva državna preduzeća zahtevaju velika ulaganja u narednom periodu da bi bilo konkurentna, zašta država niti ima para, niti ima kapaciteta da transformacije sprovede u delo. Osim toga u svim tim preduzećima postoji veliki višak radnika koji je rezultat nekontrolisanog partijskog zapošljavanja. Jedino rešenje da ova preduzeća dugoročno opstanu jeste da budu privatizovana i da novi vlasnik uloži ozbiljan kapital i donese svoj „know how".

U nastavku ću izložiti plan delovanja u pogledu nekoliko najvećih državnih preduzeća. „Telekom" Srbija će ući u proces privatizacije jer će njegova vrednost vremenom samo padati. Tendencija u evropskim telekomunikacijama je ubrzano regionalno ukrupnjavanje kako bi se održao korak sa rastućim troškovima tehnologije i realno opadajućim prihodima. „Telekom" Srbije nije izuzetak te se

njegovo učešće na tržištu mobilne telefonije smanjuje svake godine dok na tržištu fiksne telefonije više ne može da zadrži monopolski položaj. Uskoro će se krenuti i sa izdavanjem licence za 4G mrežu, a ni „Telekom", ni država nemaju dovoljno sredstava da ozbiljno krenu u razvoj nove mreže, pa je očekivano dodatno pogoršavanje „Telekomove" konkurentske pozicije.

Sa pripremom procesa privatizacije bi se započelo u prvih sto dana rada Vlade. U tom slučaju, bilo bi realno da privatizacija bude okončana tokom naredne godine ukoliko tržišni uslovi to budu dozvolili. Zahvaljujući poboljšanoj međunarodnoj, političkoj poziciji Srbije uveren sam da ćemo moći da ostvarimo značajno veću cenu za „Telekom" od one koju bivša Vlada nije mogla da dobije 2011. godine.

EPS je najvrednija kompanija koja je u državnom vlasništvu, ali država dobija veoma malo prihoda od nje. Prošlogodišnji profit kompanije bio je blizu 20 milijardi dinara, ali je likvidnost kompanije loša. O planu poslovanja generisani novčani tok za ovu godinu će biti negativan. Ipak smatramo da za Srbiju strateški nije dobro rešenje da prodajemo veći paket EPS-ovih akcija. Najbolja opcija za EPS, videćemo da li je moguća, bi bio ulazak manjinskog partnera do kraja sledeće godine, jedna od vodećih svetskih firmi u energetskoj industriji. Taj partner bi birao većinu menadžmenta EPS-a i povećao efikasnost poslovanja. Država bi dobijala mnogo više profita iz EPS poslovanja i povećala bi se vrednost kompanije za slučaj da se odlučimo za privatizaciju ili listiranje na berzi. Ovaj proces ukoliko bude moguć, dakle, realno bismo ga okončali do 2016. godine .

„Srbijagas" pojedinačno pravi najveće gubitke za državu. Osim garancije za likvidnost koja je data budžetom za ovu godinu i koja je dovoljna da pokrije prošlu grejnu sezonu. Nije za to kriv samo ili krivo samo loše rukovođenje u „Srbijagasu" krivi su i objektivni kriterijumi i cena gasa koju Vlada nameće svom preduzeću nenaplativost potraživanja i mnoge druge stvari. „Srbijagas" treba pod hitno restrukturirati i organizaciono i finansijski i potencijalno privatizovati neke delove kompanije. Paralelno sa restrukturiranjem kompanije i rešavanjem problema firme u restrukturiranju „Srbijagas" bi trebalo da postane profitabilna kompanija...

Više na sajtu Skupštine Srbije

(Radi poređenja na sledećem linku možete pogledati i Izvode iz ekspozea prethodnog premijera Ivice Dačića 2012.)

Dokumentacioni centar "Vremena"