Svetska rakijada u Pranjanima:
Od šljive sveže svi bacili beže

Pranjani su mesna zajednica, selo, a bilo i opština, koje pripada Gornjem Milanovcu. Nalazi se na putu Požega–Milanovac, a najbolji orijentir je da su nedaleko Ravne Gore. Ponad sela je brdo, visoravan, Galovići, gde su u Drugom ratu spasavani saveznički piloti. Pranjanci su na to ponosni, kao što treba da budu ponosni što su dobri ljudi i domaćini, koji drže do sebe i onoga što imaju

Pre desetak godina seosko nadmetanje ispred prodavnice u disciplini Ko može bolje da popije, preraslo je u kafansku rakijadu. Za Pranjansku rakijadu, a zbog slika padanja u nesves’, brzo čuo Beli svet. Tako rakijada, ko što biva, postala poznata po pijanim podvizima. Ove godine Rakijada izašla na otvoreno, odlučeno da nema ponašanja ko u kafani, i Pranjanci uzeli da pokažu i ostalu tradiciju ovog kraja, da rakija bude u funkciji promovisanja drugih disciplina.

MALA PITA: Dakle, Pranjani, preko ulice – puta razapet transparent Rakijada, niže seosko igralište, velika šatra, mala šatra, dosta naroda i golemi’ konja. Reporter pravo pod malu šatru, koju organizator razapeo za slučaj kiše, pre’stavi se, kao sedma sila odma’ bude poslužen. Sok od kajsije, gibanica i rakija, tim redom. Kao dobar gost tim redom se i poslužim. Jedan od stola, koji se priključio kaže svoje mišljenje, dok je stizalo još gibanice i pite, reče mnogo dobro mudrost: Nema pite, dok nije mala! I uze, sve značajno gledajući, ponavlja tu narodnu pamet.

Kad shvatim mudrost Male pite, izmaknem se u drugi kraj gde bila velika šatra sa pun sadržaj i repertoar, do koje se, po već blatnjavoj stazi, održavala štraparijada. Šta to, to je da veliki tovarni konji, sa grivom koja im pala po očima i repovima ko iz junačkih pesama, vuku ogromne balvane. Pa ko bolji. Disciplina u Srbiju došla iz Bosne, odakle su ljudi koji po državnim šumama, sa ti ogromni konji, rade na sanitarnom čišćenju.

Vratim se do "centra manifestacije", ispred male šatre takoreći bina zastrta slamom, na kojoj improvizovano seosko domaćinstvo, tu liliputanski ambar sa klipovi kukuruza, drvena kućica, minijaturna kola sa prikolicom po kojima saksije sa rascvetanim cvećem. U prirodnu veličinu i pojavu jedino metalna burad u ulozi barskih stolova. Iz svega toga se javiše trubači, u sve to stade Ljilja Bralović, za koju hroničar dojavi da pesnikinja za čiju umetnost akademik Bećković ima samo lepe reči. Pohvalim. Pesnikinja u ulozi voditeljke se pesnički izjavi, Dragi prijatelji šljive, rakijade, dobro došli na 11. po redu svetsku manifestaciju posvećenu rakiji... Pa upita, i odgovori, Zašto rakija, zato što je rakija srpska majka, sa rakijom se dolazi i odlazi sa sveta, eto, zato rakija...

Onda bi zdravičar Jeroslav sa bukliju, Buklijom ovom, svetom kićanicom, pravoslavnom zdravicom punom prepečenice koja je održala srpski rod i porod... Čuvajmo i sačuvajmo kulturnu baštinu srpskog roda i poroda, to je najlepše i najveće duhovno, kulturno i istorijsko blago kakvo niko na svetu nema, zapamtite, srpski jezik je poezija, samo ptice i slavuji pevaju lepše... Javi se predsednik mesne zajednice Radovan Veselinović, Ja mogu da kažem, ponos je danas biti predsednik MZ Pranjani. Lepo organizovanu manifestaciju pozdravi direktorka Turističke organizacije G. Milanovca. Bi muška pevačka grupa, Kapo moja šajkačo, blistaš mi na glavi/ sa ponosom nosim te, kao Srbin pravi...

Pesnikinja Ljilja uze još kaže, bilo primedbi, ne treba prave takmičenje u ispijanju rakije, međutim, to nije moda i pomodarstvo, to je tradicija, a oni čuvaju tradiciju. Pa pesnikinja Ljilja predstavi kolegu Dragišu Simića, koji čuva tradiciju, nekoliko puta stig’o do "Žikine šarenice". Stade Dragiša u sve to u svom civilnom odelu, pa reče, Voli Srbin šljivu kao njivu/ ognjište kao srpsku slavu/ i za nju bi u vatru živu/ poturio i ruku i glavu... Bi još, Išao sam po svetu/ jeo mandarine, urme fine/ ali duša šljivu hoće... I još, Šljiva suva naše zdravlje čuva/ a od sveže svi bacili beže... I preko još, Od kompota stomaku je divota/ od šljive slatko rado jede svako/ a od džema ništa lepše nema... Dragiša na kraju podviknu, Niko nema, niko nema, što Srbija ima! Svi dadoše aplauz, Dragiša se tradicionalno nakloni.

UPRAVIŠE GA KONTRA: Na red dođe ženska pevačka grupa, Ko nam noću cveće gazi/ ko nam noću potajno dolazi, jedan pod nagibom uzeo redom pita ima li ko da se takmiči, tu Šuka, on, fali jedan za ekipu. Javi se muški voditelj, podseti da sve počelo ispred seoske prodavnice, između ekipa Lokve i Bralovići. Iste ekipe će se i danas takmičiti u ispijanju rakije. Tri ekipe stadoše pred onu metalnu burad, čašice, po flaša rakije "Ravnogorka". Kapiteni ekipa rekoše šta imaju, kratko. Kapiten treće ekipe, već naćefleisan, koji se predstavi kao Iglica, reče da tu prvi put, ‘oće probaju, mogu piju da zore, a očekuju poraz. U slamu upade jedan, svima nazdravi pivom, sede, uze kruni klip kukuruza.

Sve pozdravi i Čeda Vujičić, za koga hroničar imade da je bio i kod Gadafija. Kad Čeda objavi pravila, ekipe složno eksiraše nekoliko puta iz čašica. U sve stupiše TV kamere, Iglica je ponavlj’o da ‘vako može do ujutro. Nastupi mladi violinista, Iglica uze samo čini ramenima, sve ekipe regulisaše po flašu rakije. Voditelj najavi hodanje po gredi, koja bila nekako grbava. Svi iz ekipe Lokve ishodaše, i ekipa teška Bralovića obavi težak zadatak, kapiten treće ekipe Iglica omaši gredu kako zakorači. Ponovi radnju, omaši preko nekoliko puta. Bi eliminisan.

Pređoše na disciplinu nadvlačenja konopca. Od velike šatre je dolazilo Od rakije nema bolje žene/ po tri dana ona ljulja mene, ekipe su se nadvlačile, povuci, potegni, ekipa Takova nadjača Pranjane. Uzeše nastave sa "centralnom manifestacijom", iz livade je u centralnu manifestaciju, sve se zanoseći, a da se ne može iz prve reći na koju stranu više i bolje, kapiten Iglica. Upraviše ga kontra, ka Od rakije nema bolje žene šatri. Voditeljka Ljilja javno dobi knjigu, poklon koji najviše voli, od Milana, velikog čovekoljupca. Jedan iz ekipe Lokve, se sve veš’o po izloženom Čvrkić kazanu za pečenje rakije, naginj’o rakiju iz nekog staklića, pravio razne kerefeke.

Sa harmoniku, i kolegu ispisnik koji drž’o ‘artiju sa tekst, nastupi najstariji Bralović, Znaš li draga onu šljivu ranku... Takmičari pređoše na disciplinu izvlačenja rakije nategom na dah iz bureta. Kapiten Lokvi prebaci normu, kad nategu dohvati Najveći Bralović, nastadoše problemi, probuši se natega. Bi još jedan umetnik sa svoje delo, Noć je pala, i tama se krije/ ulicom krenule pijane delije... Uze nastupi i muška grupa sa Kablara, koja pokaza kako se radi ta umetnost, I dok merkam lepu ženu/ oprezan sam baš u svemu/ a kad svoje brke gladim/ baš razmišljam šta da radim...

Sa bine objaviše da u konkurenciji za izbor najbolje rakije – ocenjivali akreditovani stručnjaci sa sertifikatom, a komisiju blagosilj’o mesni pop – nije bilo bronzanih medalja, sve samo zlato i srebro. Dok je zasedo žiri o pobedniku u ispijanju rakije javi se i ženska pevačka grupa, Na prozoru čekam moga diku/ njega nema nigde na vidiku... Onaj što se veš’o po kazanu za pečenje rakije svima dade do znanja da ima drugu muzičku želju, iz žirija Čeda objavi da prvi put u istoriji pobedila ekipa Lokve. Svi iz pobedničke ekipe, pobednički i za publiku, pređoše preko grbave grede.

Proglasiše i da najbolju rakiju im’o Radoš Tolić, onaj što se vešo po kazanu na to samo dvaput manu glavom, bi još diploma, povelja i medalja. Najbolje gibanice dobiše po šarenu tepsiju, i najbolje domaćice zaslužiše po tepsiju i diplomu. Voditelj objavi kraj, dogodine na istom mestu, i u većem broju. Na drugom kraju igrališta velika šatra je ulazila u veću brzinu, golemi konji su i dalje vukli balvane po sve blatnjavijoj stazi. U maloj šatri bi ručak za sve učesnike, Najveći Bralović je seko prasiće i jagnjiće, jedva postizav’o. Svi završno i mnogo dobro otpevaše, Kapo moja šajkačo, blistaš mi na glavi/ sa ponosom nosim te, kao Srbin pravi... Kad i to obaviše, ustadoše, i odoše.

Dragan Todorović