Nuspojave Zabrađivanje po direktivi Način na koji se kod nas određuju, shvataju i sprovode "Dani žalosti" nije se ni pomerio od odavno mrtve "kulture narikača"

piše: Teofil Pančić

Nisam pretplatnik tzv. kablovskih operatera, ali sam ipak pažljivo pratio fertutmu koja se nadigla oko odluke SBB i drugih pružalaca narečenih usluga da tokom trostrukog Dana žalosti za žrtve poplava u Srbiji samovoljno, bez najave i bez suvislog objašnjenja (takvo je, doduše, bilo nemoguće), uskrate svojim pretplatnicima pristup nizu inostranih kanala sa muzičkim, ali i filmskim, pa čak i informativnim sadržajima, a sve u stilu: "Ima da budete vidno, manifestno i ritualno žalosni, a ako ste žalosni, onda ima da patite i živite u grkom odricanju, šta ima da slušate muziku ili gledate Fox crime ili ne, daj bože, neke golišave bezobrazluke!"

Da je stvar potrajala jedan dan, možda bi i prošla relativno nezapaženo, ali kako je celoj jednoj zemlji niz njenih omiljenih jeftinih zanimacija (a narod nema para...) uskraćen na tri dana na apsolutno skandalozno bezobrazan način, oko svega se diglo nešto javne prašine, "mere" su onda ublažene, ali ne sasvim ukinute, kamoli jasno obesmišljene – što sve znači da niko nije učinio ništa da se celo to organizovano ludilo ne ponovi u prvoj (ne)prilici. Sve ovo je pak pouzdan simptom ozbiljne društvene patologije, u kojoj se posebno ističu sindrom licemerne patrijarhalnosti i sindrom bahatog autoritarizma.

Da ritualizovano ludilo poprima sablasne dimenzije nečega paratotalitarnog, mogao sam da se lično uverim najkasnije u trenutku (bio je valjda utorak) kada me iz stanovite ugledne obrazovne institucije nazvalo da otkaže diskusioni skup o medijskoj slobodi i cenzuri (sic!) odavno još zakazan za petak (treći i poslednji od Dana žalosti), to jest, da me zamole da sve to lepo pomerimo za subotu. E pa, ljudi, ne mogu u subotu, nešto drugo imam zakazano za subotu – izgovaram ja, a u sebi mislim: "Pa jbt, nisam znao da je bilo planirano da na toj tribini odigramo splet veselih narodnih igara, including Moravac i kukunješte!" Jer, jedino bi to, eventualno, moglo da objasni pomeranje jednog na svaki način ozbiljnog skupa.

Pozorišta u Beogradu, Novom Sadu i drugde – ozbiljna i nimalo "estradna" – tih su dana takođe bila zatvorena. Čak je i dugo očekivana premijera "Tikava" pomerena. Većina drugih javnih manifestacija, nimalo "lakozabavnog" profila, takođe je bila otkazana. U ljude koji se "bave kulturom" kao da se bio uvukao neki strah, i pribegli su preventivnoj autocenzuri: jeste da ovo čime se bavimo baš i nije šalakomika, ali pusti ti to, vrag ne spava, bolje da mi otkažemo svaku aktivnost i pravimo se mrtvi dok Ovo ne prođe, nego da posle ispadne da "nismo bili solidarni i saosećajni" sa žrtvama nesposobne Vučićeve vla... pardon, sa žrtvama poplave.

Na ovom mestu moram i želim apsolutno da otklonim demagošku priču o "pijetetu prema nastradalima" koji se tobože iskazuje na taj način, pa da je, sledstveno tome, razmaženo i bezdušno baviti se takvim sitnicama "dok ljudi stradaju". Naravno da su sve to trice i kučine u poređenju sa mukama ljudi koji su ostali bez imovine ili im je neko stradao u poplavi, ALI SAMO TO POREĐENJE JE BESMISLENO! I duboko nekorektno i nefer na svaki mogući način. To je klasičan slučaj svesne zamene teze. Nikakve stvarne, supstancijalne veze nema između žaljenja i solidarnosti na jednoj strani, i nasilnog, naređenog "odricanja" od, na primer, televizije ili pozorišta, na drugoj. Mogli ste ceo dan da nosite hranu i druge potrepštine žrtvama, a da uveče ipak poželite da odete u pozorište ili pogledate dobar film – tu nema ama baš nikakve suprotnosti niti "šizofrenije", naprotiv. Niti je, uostalom, bilo kome ko je postradao u ovoj alaudži išta bolje u životu od toga što vi nečijom zlovoljom niste mogli da činite ovo ili ono.

Bio je kadgod, sećamo se mi matorci, po selima običaj da se, kada umre ukućanin, televizor "svečano" ugasi i čak komisijski zapečati na godinu dana: em da ne plaćaš pretplatu, em da se komšiluk uveri da udovica ozbiljno žali za pokojnikom... To je tako tipično za svet patrijarhalne kulture, koja je sva od ritualnosti, od teatralnog pokazivanja kodifikovanih emocija. Odavno je to zamrlo, više ni na selu ljudi uglavnom nisu preterano ozbiljni oko tih ostataka "seljačkog" odnosa prema smrti, oko zaostalih izdanaka kulture narikača. Ali, način na koji se kod nas propisuju, shvataju i sprovode "dani žalosti" kao da se nije pomerio od te mrtve i sahranjene kulture ni za milimetar, nego je država kao neka stroga zabrađena baba-veštica iz komšiluka koja nagviruje preko sokačkog pendžera da vidi da li mi deca-đavoli ipak upalismo televiziju da gledamo Toma i Džerija.

Zašto vam ne bih opričao i ovo. Pre osamnaest godina umro je moj otac. Ne sećam se, ali vrlo je verovatno da sam dan ili dva nakon njegove smrti uključio radio, a na radiju je, naravno, bila – muzika. Ne "ozbiljna" ili onaj sterilni smooth jazz, nego onakva kakvu inače slušam. Koji dan kasnije, sigurno sam otišao u pozorište ili bioskop. I, šta sve to znači? Da nisam voleo svog oca? Da sam se čak radovao njegovoj smrti? Naravno da sam ga voleo, i posle tolikih godina pustim suzu za njim. I to nema nikakve veze s muzikom koju slušam i sa tim šta gledam ili čitam. Nigde i ni kod koga to nema stvarne veze, osim u licemernoj, opresivnoj kulturi narikača, u kojoj je zla baba iz komšiluka mera svih stvari, ovlašćeni skretničar žalosti i radosti, arbitar ukusa, elegancije i dobrote.