VREME 1223, 12. jun 2014. / VREME
Zakon o radu:
Sećate li se Radulovića
Nema sumnje da će Predlog izmena i dopuna zakona o radu biti usvojen po hitnom postupku, moguće je da sindikati organizuju neke proteste tim povodom koji će, to je izvesno, biti okarakterisani kao zavera protiv Vlade i premijera odlučnog u borbi protiv kriminala i korupcije koji uživa natpolovičnu podršku naroda
U samom finišu takozvanih pregovora reprezentativnih sindikata i Unije poslodavaca Srbije o tekstu Predloga zakona o radu, dogovoreno je otprilike ništa. "Sindikati ne žele da razgovaraju o proširenom dejstvu kolektivnog ugovora, o bilo kakvim promenama kada su nadoknade u pitanju, a poslodavci ne žele da razgovaraju o tome da nadoknade ostanu iste, kao i da prošireno dejstvo kolektivnog ugovora bude predviđeno zakonom", opisao je status pregovora ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike Aleksandar Vulin, dva dana pošto je izvestio javnost da su pregovarači "90 odsto usaglasili stavove".
"Preko medija čujemo da smo se saglasili, što nije tačno", kaže za "Vreme" izvršna sekretarka UGS Nezavisnost Zlata Zec. "Sindikati nisu dozvolili da se uopšte otvori poglavlje o zaradama, kao i o smanjenju prava sindikata."
Tu raniju ministrovu konstataciju – da su stavovi u velikoj meri usaglašeni, demantovao je predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović: "Najnoviji nacrt izmena i dopuna Zakona o radu koji su sindikati dobili od Ministarstva za rad, za Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjene granske sindikate Nezavisnost je neprihvatljiv, jer je sličan takozvanom Radulovićevom zakonu, samo je u nešto blažoj formi."
"Ni Socijalno-ekonomski savet ni učesnici socijalnog dijaloga ne mogu da preuzmu ulogu Skupštine. Ne možemo mi da odlučimo sami šta je dobro, a šta je loše, Skupština je ta koja daje zadnju reč, ali ćemo slušati i reč Socijalno-ekonomskog saveta i sindikata i poslodavaca", rekao je Vulin na istoj konferenciji za novinare. Tada je i konstatovao da predstavnici poslodavaca i radnika okupljenih u Socijalno-ekonomski savet ne uspevaju da se dogovore bilo šta, sem da ne mogu da se dogovore. Kao što se i očekivalo, dakle: poslednju reč će dati parlament, što će reći da će biti usvojen onaj tekst koji je Vlada dala Socijalno-ekonomskom savetu na diskusiju bez izmena.
NAVLAKA: Galama oko izmena i dopuna Zakona o radu digla se pred kraj prošle godine, posle, kao i sad, jalove javne rasprave u okviru Socijalno-ekonomskog saveta. Formalno, predlagač je bilo Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, mada ga je napisao i kasnije u medijima obrazlagao/branio Saša Radulović, kratkotrajno ministar privrede u reformisanoj Vladi, angažovan kao ekspert i nestranačka ličnost, koji se tog posla prihvatio na lični nagovor Vučića, tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade i obećanje da će uživati njegovu punu podršku u nemogućoj misiji – da sprovede neophodne privredne reforme.
Otprilike kad su prevremeni izbori već bili izvesni i posle ne baš dugog ali zato intenzivnog tabloidskog baraža tipa "robovlasnički radni odnosi", "kraj radničkih prava", "dok radnici gladuju kapitalisti banče na jahtama", dva poslovično sučeljena sindikata zajednički su organizovala proteste sa zahtevom da se predlog povuče, da se kroz "tripartitne pregovore" napravi novi koji "od radnika neće praviti robove".
Proteste je podržao tadašnji predsednik Vlade Ivica Dačić, odnosno partija/koalicija ne čijem čelu je bio, a ničim izazvan podržao ih je i Aleksandar Vulin, tada direktor Kancelarije za Kosovo, dok je Aleksandar Vučić bio suzdržan: kao, treba da se čuje glas svih zainteresovanih, da su reforme neophodne, ali i da neće biti "po leđima radnika".
Međutim, uprkos Dačićevoj direktnoj podršci sindikatima i Vučićevoj uzdržanosti, Saša Radulović je kao "glavnog kočničara reformi" označio baš Vučića, čime je, u stvari, doprineo njegovoj pobedi na izborima.
Istina, tokom predizborne kampanje Vučić nije propuštao priliku da naglasi da je usvajanje reformskih zakona prioritet, uključujući i Zakon o radu, koristio je Radulovićev slogan "razgradnja parazitskog sistema", najavljivao smanjenje radničkih prava, otpuštanje viška zaposlenih u javnom sektoru uvijao u transfer u privatni, doduše uz ogradu da neće sve ići preko leđa radnika, da će teret reformi biti ravnopravno raspodeljen.
"Njihova predizborna obećanja nisu ono što oni sad rade: ti isti ljudi su onda govorili da na njih, njihov osećaj pravednosti ne mogu da utiču strani investitori, Evropska unija, Američka privredna komora, Svetska banka, MMF, već da smo mi svoje gazde, a sad pričaju drugi priču – da sve ovo mora da se uradi zbog stranih investicija", kaže Zlata Zec.
POSLEDNJA LINIJA ODBRANE: Predstavnici sindikata su na većinu rešenja iz Predloga zakona u stvari pristali, mada sad po sindikalnim tribinama tvrde suprotno. Pristali su, na primer, na isplatu dve osnovne zarade umesto tri prosečne zarade radniku koji odlazi u penziju. Pristali su da otpremnina za raskid ugovora o radu ne bude najmanje zbir trećina godišnjih zarada za svaku godinu koju je radnik proveo kod poslodavca koji otpremninu isplaćuje, kako je bilo predviđeno "Radulovićevim" predlogom, već samo prosek mesečne zarade u poslednja tri meseca (opet) za svaku godinu koju je radnik proveo kod poslodavca koji otpremninu isplaćuje. Prihvatili su neobavezujuće obećanje da će radnicima preduzeća u restrukturiranju biti isplaćena otpremnina za celokupan staž, pristali su, istina teška srca ali su pristali, da se minimalna zarada u pregovorima "preskoči"...
Zapravo, nisu pristali samo na tri stavke: obračunavanje minulog rada samo za vreme provedeno kod poslednjeg poslodavca, da kolektivni ugovori nemaju "prošireno dejstvo" i na smanjenje prava i privilegije sindikalnih aktivista.
Za stavku "minuli rad" objašnjenje je jednostavno: ako poslodavac kao uslov za zapošljavanje postavlja radno iskustvo, zbog čega to radno iskustvo i ne plati kao minuli rad?
Za prošireno dejstvo kolektivnog ugovora, objašnjenje je unekoliko komplikovanije, ali se svodi na "a čemu ćemo mi da služimo". Naime, kolektivni ugovor potpisuju reprezentativni sindikati i reprezentativni predstavnik poslodavaca i njime se određuju minimumi prava i obaveza koji su obligacija samo za potpisnike. Prevedeno na srpski, to što je neki sindikat potpisao sa nekim poslodavcem nije obaveza za članove nekih drugih sindikata, odnosno poslodavca koji nije član tog nekog udruženja.
U civilizovanom svetu taj problem se rešava baš tim "proširenim dejstvom", kada obe strane imaju prefiks "reprezentativni", ugovor važi za celu granu. U dosadašnjem zakonu o radu prošireno dejstvo kolektivnog ugovora je u rukama ministra: na preporuku Socijalno-ekonomskog saveta mogao je, mada nije i morao, da potpisan kolektivni ugovor proglasi opštevažećim.
Zanimljivo je da su se baš poslodavci zalagali da kolektivni ugovori imaju prošireno dejstvo, ali da su, poput ministra Vulina, u poslednja dva meseca promenili mišljenje. "Mi na to ne možemo da pristanemo, jer to predstavlja apsolutno prekidanje kolektivnog pregovaranja, a to je osnovni posao sindikata", kategorična je Zlata Zec. "Ako dozvolimo da nam se to uzme, šta ćemo mi onda?"
I smanjenje sindikalnih prava, odnosno privilegija koje uživaju sindikalni poverenici, apsolutno je neprihvatljivo: prema Predlogu zakona, broj aktivista koji uživaju zaštitu biće smanjen kao i broj plaćenih radnih sati – i to samo u visini osnovne plate – koje aktivista provodi baveći se sindikalnim poslovima, pa se ukida zaštita od otkaza u periodu od godinu dana od prestanka povereničkog mandata. "Bez obzira na entuzijazam koji i dalje postoji, neće niko da se bavi sindikalnim aktivnostima ako će da ima 30 ili 40 odsto manja primanja. Pa nije niko blesav", zaključuje Zlata Zec. "Branićemo stečena radnička prava po svaku cenu", poručuje predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović.
Zoran Majdin
| Izdaja prijatelja Kad smo odbili one Radulovićeve predloge, sa tadašnjim prvim potpredsednikom, a sada predsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem, dogovoreno je da se razgovara o pet instituta: to su rad na određeno vreme, otpremnine za tehnološki višak, o uslovima za raskid ugovora o radu, jer poslodavci se navodno žale da se ugovor o radu teško raskida, mada mi tvrdimo da to nije tačno. Složili smo se da razgovaramo i o minimalnim zaradama – ne samo o iznosu nego i o tome kako se minimalna zarada određuje. Pristali su na promenu obračunavanja otpremnine, da se računa samo vreme kod poslednjeg poslodavca koji otpremninu isplaćuje, ali samo pod uslovom da se to ne odnosi na radnike preduzeća u restrukturiranju. Naši dragi prijatelji i partneri iz Vlade su tu našu dobru volju izigrali i predložili izmene u delu protiv kojih smo bili od samog početka i o čemu nismo ni hteli da pregovaramo: o zaradama i sindikalnom organizovanju. I sad se ide na smanjivanje zarada po više osnova, a posebno smanjenje naknada zarada i drugih primanja: regresa, toplog obroka i nadoknada za prevoz koji po Predlogu zakona više ne bi ulazili u obračun nadoknade za bolovanja i godišnje odmore. Postoji i deo zarade koji se ostvaruje po učinku, ali se po Predlogu zakona ni ovaj deo ne računa u osnovicu za bolovanja, odnosno godišnje odmore. Gospodin Vulin, dok još nije znao da će da bude ministar rada, a mi bili na ulici protestujući zbog "onog" Predloga zakona o radu, poslao nam je pismo podrške u kome naglašava da će "uvek da bude uz sindikate u borbi za zaštitu prava radnika". Sad ga pitamo: šta se to promenilo u poslednja dva meseca? (Ne)reprezentativno
U Srbiji su dva sindikata proglašena za "reprezentativne" – Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost, dok je za drugu stranu reprezentativni predstavnik Unija poslodavaca Srbije. Međutim, Udruženje poslodavaca Srbije je reprezentativno (samo) zato što je jedino, ali ono okuplja manje od 10 odsto poslodavaca sa (negde oko) 7 odsto od ukupnog broja zaposlenih. Sa druge strane su dva sindikata u koja je učlanjeno manje od 30 odsto svih zaposlenih, a arbitar je najveći poslodavac – država, koja je zbog same činjenice da je najveći poslodavac životno zainteresovana da se radničke privilegije svedu na najmanju moguću meru, samo to niko javno neće da kaže.
|