Brazil – Druga strana Mundijala:
Gledam da ubodem

S jedne strane Sao Paulo je skuplji od Londona, sa druge maloletne devojčice prodaju se za pet dolara. U zemlji ogromnih socijalnih razlika nije pitanje zašto ima protesta i nereda za vreme Mundijala, već zašto nisu mnogo veći

Brazil je zemlja sa dva lica. Jedno je slika opuštenog, senzualnog prostranstva, tropskog raja, dobre zabave i neobuzdanog eskapizma. Drugo, koje se pomalja ubrzo po sletanju, ne čini toliko beda po sebi, koliko kontrast između sveta onih koji imaju i onih koji nemaju.

Neki posetioci ubrzo zaključe da je Brazil preskup, snobovski i dosadan i ne žele da se vrate u lepu zemlju sa viškom zgodnih ljudi. Teretana je neuporedivo više nego kafića, ulice uveče nisu bezbedne za šetnju, a posle par dana shvatite i zašto u ostatku svetu ima toliko malo brazilskih restorana. Povrh svega, najbolja zabava je najčešće nedostupna – ili je u opasnim favelama ili u klubovima u koje nije lako ući, čak i ako imate dovoljno novca.

Ipak, o Brazilu nam uglavnom govore oni koji ostanu očarani prvim, hiperseksualizovanim licem – sambom i "egzotičnim ženama" koje "nisu svesne koliko su lepe". Tu ušećerenu sliku su uokvirili brojni filmovi, "lovačke priče" krevetskih hodočasnika i propagandne kampanje kojima je Brazil decenijama privlačio goste. Sve do polovine devedesetih, državni "Embratur" je u medijima i na aerodromima širom sveta Brazil reklamirao kao zemlju "punu senzualnih žena". Posteri sa skromno obučenim "morenama" visili su pored recepcija ili iznad kreveta u hotelskim sobama.

ZEMLJA SEKSA: Slika Brazila kao "seksualnog supermarketa", pijace lepih tela i dobrog seksa, dobila je nove promotere. Prošlog novembra su u razmaku od samo sedam dana Džastin Biber i skoro cela meksička fudbalska reprezentacija posetili "Kentaur", najpoznatiju (nezvaničnu) javnu kuću u Riju koja se reklamira kao "sofiticirani super klub".

Mesec dana kasnije, Adidas, jedan od glavnih sponzora šampionata sveta u fudbalu koji je neko nazvao "najdužom reklamom na svetu", pustio je u prodaju dve žute majice. Na jednoj je nacrtana žena jako tankog struka sa ogromnom zadnjicom, prepoznatljiva silueta Rija kao pozadina i natpis "Gledam da ubodem". Na drugoj uz srce stilizovano da izgleda kao ženska guza u tanga gaćicama piše "Volim Brazil". Flavio Dino, predsednik Brazilske turističke komore, optužio je Adidas da ohrabruje "ilegalne prakse" i tražio da nemačka firma "prestane da prodaje ove proizvode".

Ali, za imidž Brazila kao "zemlje seksa" i destinacije koju posećuju muškarci koji jedino misle na to kako nešto da "ubodu", nisu odgovorne samo marketinške kampanje i selebriti ženskaroši. Od televizijskih programa do ulica na kojima usluge nude bezbrojne prostitutke različitih godišta – često devojčice u malim grupama na jednom, a vižljasti travestiti na drugom ćošku – Brazil ostavlja sliku dru- štva u kome je seks mnogo više od zadovoljstva i "najstarijeg zanata". O odnosu prema prostituciji, ali i prema ženama, govori i jedan od najčešće korišćenih eufemizama – "programa".

Mnogi ne kriju da veruju da su lepe žene "ambasadori brazilskog načina života". Ipak, čak i na veselim uličnim žurkama koje organizuju gradske vlasti i koje nisu namenjene ni malobrojnim turistima ni lokalnim preduzetnicima ljubavi, melanholija se krije u krajičku svakog oka. Posetioca koji u Brazil ozbiljnije zaroni vođen stereotipima o hedonističkom raju čekaju dva velika iznenađenja – još sveprisutnija od bede jeste tuga koju su na lica ljudi ucrtala neispunjena očekivanja. Veliki deo onoga što privlači goste, od karnevala do brojnih proslava, ne predstavlja sliku stvarnosti, već način da se od nje nekako pobegne.

LOLITA ZA PET DOLARA: Beznađe i "epidemija droge" u favelama učinili su da lepa ženska i muška tela postanu izuzetno "jeftina" – BBC je prošle nedelje potvrdio da je za manje od pet dolara moguće "imati" maloletnu "novinju", zavodljivu lolitu koja je bežeći od bede završila na kreku.

Policija procenjuje da se oko 250.000 devojčica bavi prostitucijom. Nažalost, brazilske vlasti i po ovom pitanju često šalju pogrešne signale. Najviši krivični sud u zemlji je 2012. godine presudio da zaštita dece nije apsolutna i oslobodio optužbi muškarca koji je imao odnose sa tri dvanaestogodišnje devojčice. Sudije Višeg suda pravde su ustanovile da su se one godinama bavile prostitucijom i da su "daleko od naivnih, nevinih i neupućenih u seksualna pitanja". Pozvavši se na svedočenje majke koja je rekla da je njena ćerka bežala iz škole da bi jurila klijente, sudije su poslale poruku da devojčica koja se prostituiše prestaje da bude devojčica.

Iako se u proteklih desetak godina 36 miliona Brazilaca izvuklo iz bede, seks je za mnoge ostao jedino sredstvo preživljavanja. Ministarstvo rada je 2002. godine dodalo posao "seksualne radnice" na zvaničnu listu zanimanja.

POTRAGA ZA GRINGOM: Ali, za žene koje su na ivici gladi bavljenje prostitucijom je vezano i za ostvarivanje brazilske verzije "američkog sna" – što nikada nije bilo lako u zemlji poznatoj po maloj društvenoj mobilnosti. Glavni cilj je udati se za Evropljanina, "gringa" koji će ih odvesti kući i spasiti bede. Oni važe za nežne i pažljive muškarce koji, za razliku od brazilskih, poštuju žene i "imaju budućnost". Najbrojniji su Italijani – čak sedam odsto brakova u Italiji se sklapa sa stranim državljankama, a samo u konzulatu u Milanu deset Brazilki svake nedelje zatraži dokumente potrebne za venčanje.

One uglavnom dolaze iz Natala, Fortaleze i Resifea, velikih gradova blizu dugačkih plaža na siromašnom severoistoku. Svake godine pred letnji karneval u njih sleću čarter avioni puni evropskih muškaraca koji žele "ultimativni erotski odmor". Brojne agencije garantuju žene koje su "prijateljski raspoložene, prirodne, na zemlji" i imaju "neukroćenu energiju i strast". Onima koji traže "dugačke veze ili čak brak" nudi se i pomoć u "dobijanju vize za damu koju ste izabrali".

Boja koža je u Brazilu i dalje glavni indikator kvaliteta života i žene koje očajnički žele da odu su uglavnom tamnopute "morene". Za razliku od SAD, gde kap crnačke krvi čini čoveka crncem, u Brazilu "pravilo jedne kapi" ima sasvim drugačije značenje. Samo šest odsto stanovnika Brazila sebe smatra crncima i svako ko "ima" kap belačke krvi može da se prepozna u nekoj od 136 boja "brazilske duge".

SREDNJA KLASA: Ekonomski pokazatelji su godinama sve bolji, ali životni standard se pod predsednikom Lulom i Dilmom Rusev, šeficom kabineta koju je Lula izabrao za naslednika, popravio mnogo manje nego što sugerišu impresivne brojke. Pri tome, Brazil je izuzetak od jednog važnog pravila – da što su zemlje siromašnije u njima se živi bolje nego što sugerišu ekonomski parametri.

Rastuća brazilska srednja klasa je prinuđena da novac troši na vitalne stvari koje država nije u stanju da obezbedi. Svako ko želi da mu dete ima bolju budućnost upisaće ga u privatnu školu. Državni obrazovni sistem je, proporcionalno standardu, jedan od najgorih na svetu. I strane i domaće firme se stalno žale na manjak kvalifikovanih radnika i stručnjaka.

To nije lako popraviti. Obrazovanje se veoma malo ceni u zemlji u kojoj roditeljske veze i seksualni kapital predstavljaju glavni oslonac vere u dobar život. Nigde nisam video toliko malo ljudi koji u kafeima ili na stanicama metroa čitaju novine ili neku knjigu. Istini za volju, nacija nečitača ima jedan dobar izgovor. Cene knjiga su zbunjujuće visoke pa i mnoge bogate turiste šokiraju brazilske cene.

Brazil je izuzetno skupa destinacija. Iako je za mnoge ljude širom sveta jedna od najpoželjnijih, ogromnu zemlju godišnje poseti manje turista nego, na primer, Rumuniju, Bugarsku ili Švajcarsku. Zbog toga je i mračna strana brazilskog turizma još vidljivija.

NEOLIBERALIZAM LAJT: Beda je glavni saveznik pedofila, ali ni moćni političari im nisu bili dovoljno odlučni neprijatelji. Čak ni Inasio Lula da Silva, harizmatični bivši predsednik, nije postigao očekivane rezultate. Korupcija i stari centri moći okovali su i administraciju sindikalnog vođe koji je 2002. godine postao predsednik i obećao svođenje gladi na "nulu". Lula je sprovodio politiku koja mnogo više liči na "neoliberalizam lajt", latinoameričku verziju "trećeg puta" Tonija Blera, nego na socijalizam Uga Čaveza ili Eva Moralesa. "Nikada kapital u Brazilu nije doživeo takav prosperitet kao pod Lulom", piše Peri Anderson, uticajni britanski marksista, i podseća da je berza tokom Luline decenije bila najprofitabilnija na svetu. Bogatim investitorima donela je zaradu od čak 523 odsto.

Istovremeno, federalne vlasti svakoj siromašnoj majci mesečno uplaćuju 12 dolara po detetu. Lula je ponosan na program na koji odlazi oko osam milijardi dolara godišnje. "Jednostavno je i jeftino brinuti o siromašnima", izjavio je jednom prilikom. Ali smisao ove cinične izjave, koja je zbunila čak i mnoge zapadne pobornike ovog čudnog levičara, odlično ilustruje moralni horizont političke klase u zemlji koja u jednom važnom smislu predstavlja latinoamerički izuzetak.

Nigde drugde na kontinentu velikih buntovnika i revolucija ljudi nisu toliko spremni da pristanu na patnju kao u Brazilu. "Strah od nereda i prihvatanje hijerahije predstavljaju nasleđe robovlasništva", piše Anderson u pokušaju da objasni zašto je u najvećoj zemlji Latinske Amerike obično izostajala mobilizacija siromašnih masa. Anderson podseća i da je Brazil ubrzo posle predugo odlaganog ukidanja robovlasništva 1888. godine dobio nov moto – reči "red i napredak" našle su mesto na brazilskoj zastavi. Ali, od tada je pravih promena bilo premalo, a red i poredak mnogima i dalje deluju kao nešto što će "zauvek ostati u budućnosti". Razvoj Brazila ostao je obeležen "napretkom bez sukoba i raspodelom bez preraspodele" društvenog bogatstva.

Zato za one koji su imali priliku da bolje upoznaju Brazil i njegove probleme, pravo pitanje verovatno nije otkud protesti protiv bacanja para na Mundijal, već zašto ih nema mnogo više i zašto je na njima prethodnih nedelja učestvovalo toliko malo ljudi. Govoreći o teško shvatljivoj pasivnosti stanovnika Brazila, zemlje u kojoj 10 odsto populacije živi u ubistvenoj bedi "četvrtog sveta", Anderson ističe još jedan paradoks: nesklad između ogromne "izborne moći" siromašnog stanovništva i njihove nespremnosti da sa "pasivnog uključivanja pređu na aktivnu intervenciju" koja bi mogla da smanji teško pojmljive nejednakosti i nepravde.

Dva Brazila se često dodiruju, ali retko kada prožimaju. Njihovi stanovnici naseljavaju različite četvrti. Ali i razlike između regiona su ostale ogromne. Jedan brazilski ekonomista je svoju zemlju 1974. godine opisao kao "Belindiju" – majušnu, bogatu "Belgiju" okruženu ogromnom, siromašnom "Indijom". Tada se u polovini brazilskih saveznih država živelo lošije nego u Indiji. Danas ne postoji "mala Belgija", ali u najbogatijoj Braziliji standard je na nivou italijanskog. Istovremeno, mereno društvenim proizvodom po glavi stanovnika, u najsiromašnijem Maranjau se živi kao u Jordanu – i tri puta bolje nego u Indiji. Brazilska ekonomija je sedma najveća na svetu, ali Brazil je na neslavnom 70. mestu prema UNDP-ovom indeksu ljudskog razvoja usklađenom sa nejednakošću unutar zemlje.

SKUPA ZEMLJA: Brazil je najskuplja zemlja za život u Južnoj Americi. Sao Paulo je skuplji od Londona i Njujorka i najskuplji je grad u obe Amerike. Iako je Brazil najveći proizvođač kafe, espreso u Sao Paulu košta dvostruko više nego u Lisabonu. Mnogi listovi uz najave događaja objavljuju ne samo cenu ulaznica već i cenu parkiranja – tokom posećenih koncerata u Sao Paulu, ona je veća nego cena ulaznica za dobar koncert u Beogradu.

Tehnička roba i automobili u Brazilu koštaju najmanje 50 odsto više nego u EU. Londonski "Ekonomist" je objavio da je "big mek" skuplji u samo četiri zemlje sveta i izračunao da Brazilci plaćaju čak 72 odsto više nego što bi u njihovoj zemlji trebalo da bude cena glavnog simbola neoliberalne globalizacije.

Brazilci, zbog jako lošeg kvaliteta, izbegavaju sve što je napravljeno u njihovoj zemlji. Na šoping u inostranstvu godišnje potroše više od 22 milijarde dolara. Brazilski TAM je nedavno objavio da na letovima iz Majamija mora da natoči više kerozina zbog ogromnog viška prtljaga koji nose brazilski putnici. Mnoge radnje na Floridi imaju osoblje koje govori portugalski, a karta do Majamija je zbog snažne konkurencije često jeftinija nego let od Sao Paula do Rija.

Pre petnaest godina Brazil je bio vicešampion sveta u nejednakosti. Uprkos vidljivom napretka, i dalje je u samom vrhu. Već prvog dana Mundijala Tviterom se proširila fotografija koja sublimira dva lica Brazila. Na njoj je siromašna (tamnoputa) žena koja čuči u velikom kontejneru za đubre dok bezbrižni (svetloputi) navijači koji se vraćaju sa utakmice ubacuju flaše.

Zoran Ćirjaković