Nuspojave Gde ste bili kad mi poginusmo Svaka spoljna politika je zapravo unutrašnja politika, a ova je još i istraga "unutrašnjeg neprijatelja"

piše: Teofil Pančić

Kao što napomenuh i prošle nedelje, ovih sam dana opravdano odsustvovao iz zemlje, pa su mi događaji u njoj nekako delovali možda i dodatno izobličeno, kao neki prizor koji ti zamagljen leluja pred očima na jari poznog juna. E sad, ne znam je li to u pitanju, ili se stvarno sve bizarnije stvari dešavaju, nisam pametan...

Recimo, posmatrano ovako spolja, nastup vicepremijera i ministra spoljnih poslova Dačić Ivice na tzv. Ekonomskom samitu Srbije, a glede nekih zemalja "koje se nisu ponele prijateljski prema Srbiji" tokom i nakon nedavne katastrofalne poplave, imao je jake elemente zaumnosti, takve da sam u prvi mah bio spremniji da poverujem da se radi o nekoj izmišljotini, ili da kakav novinarski pametnjaković nije ispravno shvatio Dačićeve reči. A onda sam, avaj, pogledao snimak...

I, šta kaže Dačić? Kaže da su neke zemlje, eto na primer Albanija, bile nevaljale prema nama, i to tako što "nisu poslale ni telegram saučešća, niti se iko iz državnog vrha upisao u knjigu žalosti, a o pomoći da i ne govorimo".

Pretpostavljam da je sve to što je Ivica D. rekao istina; ne bi valjda neko izmišljao takve stvari?! Elem, ako je istina, onda se Albanija nije baš proslavila; da sam državljanin Albanije pitao bih svoju vlast zašto nas bruka pred susedima? Naime, bilo bi svakako lepše da je Tirana učinila neki bar kurtoazan gest te vrste, ako ništa drugo. Važi i obrnuto: da se katastrofa dogodila u Albaniji, a Beograd na to ostao na svaki način mrtav hladan, kao građanin Srbije pitao bih svoju vlast zašto nas brukaju pred susedima?

Međutim – šta? Jedno je šta bih ja kao građanin ove ili one zemlje uradio, a sasvim je drugo ovo što je uradio Dačić ministar Ivica. Zašto? Eh, ne znam odakle da krenem. Možda od pozivanja na svačije osećanje elementarne pravednosti. Da li biste u "privatnom" životu javno kritikovali suseda koji vam nije pomogao u nekoj nevolji koja vas je snašla? Dakle, da se razumemo: nije izazvao vašu nevolju, nije joj nikako doprineo, nije vam odmagao, nego vam samo nije pomogao da je prevaziđete, niti vam je upućivao neke utešne reči... Ne bi vam bilo pravo zbog toga, i to bi bilo sasvim razumljivo, ali biste oćutali. Zbog čega? Zato što, kao normalno socijalizovana osoba, znate da pomoć te vrste nije ničija pisana obaveza: ona se daje dobrovoljno i od srca, ili se ne daje, a u potonjem se slučaju naprosto nema šta reći. Nije ni među državama ništa drugačije. Kulovski je da Albanija ni najsimboličnije ne pomogne, ali je infantilno i zapravo ponižavajuće (za Srbiju, ne za Albaniju) da joj zbog toga lično srpski ministar spoljnih dela drži pridiku i drži se onako iznenadjeno & uvredjeno. Doduše, ako je već šojićevština na vlasti, zašto da ne bude i tako...

Ima tu, međutim, nešto mnogo važnije od trenutne senke na ionako ne baš ekstremno božanstvenim odnosima Srbije i Albanije. Važnije je odakle je uopšte došla ova Dačićeva umna replika, iz kojih mentalnih predela, sa koje tačno političke širine i dužine? Rekao bih da je ona zapravo sjajan primer za ono kad se "unutrašnji odnosi u državi i društvu prelamaju na spoljne". Drugim rečima, Dačić je na Albaniju primenio isti tretman koji su vodeći ljudi zemlje, počev od Vučić Aleksandra, primenili na svoje kritičare, bilo iz opozicije, iz medija ili iz društva uopšte: svi su takvi zlonamerni, ne ponašaju se prijateljski, rovare protiv vlasti, učestvuju u zaveri stranih moćnika etc. Uz to, uvek sledi i pitanje "a gde ste vi bili dok smo mi poginuli", kako smete da se uopšte oglašavate kad ne znate ni kako se puni džak s peskom, nismo vas nešto viđali u Obrenovcu, i tome slično, to jest, što bi rekao Dačić Tirancima: "Niste uputili ni telegram saučešća, a o pomoći da ne govorimo."

Tako je i jedna "prirodna" nepogoda zabiberena ljudskim murdarlukom obilato iskorišćena za svođenje unutrašnjih političkih računa i difamiranje stvarnih ili samo mogućih protivnika. Metod je, dakako, bedan i pokvarenjački i bazira se na pasivno-agresivnoj (pseudo)moralnoj uceni (utoliko bolje ako je još začinjena klevetništvom), ali im se toliko osladio da se, možda i sasvim spontano, počeo koristiti na međunarodnoj sceni, prvo protiv Albanije, možda slučajno, ali pre će biti zato što je tako valjda najbezbolnije, to niko neće mnogo zameriti. Ako ta ludost prođe, ići će se dalje, pa dokle se stigne. Prave mete ionako nisu toliko napolju koliko su ovde, kod kuće.

Svaka je politika, dakle, suštinski unutrašnja politika, pa tako i ministar spoljnih poslova – bojeći se da ne zaostane za svojim suznim nadređenim – vodi, gle, unutrašnju politiku, ili spoljnu na "unutrašnji" način. Jedino dok je bio ministar, ha, baš unutrašnjih poslova, kanda nije voleo da se mnogo meša u unutrašnjost svojih poslova i dana.

A što se Albanije tiče... Proletos sam bio u Skadru, prvi put. Sednemo tako u jedan kafić u centru, sav onako urban, znate već, metroseksualčići s laptopovima u krilu i tako to. Dođe konobar, a moj prijatelj naruči konjak Skenderbeg, jer mu se prohtelo nešto "albansko" kad je već tu. Klinac konobar ga gleda u potpunom tupilu od nekuženja: ne samo da nema nego nikada nije ni čuo za tu stvar... Naravoučenije? Ne znam ja ništa, pitajte Ivicu, on je vlastan da vam objasni tajne globalizacijskih procesa i lokalnih katastrofa.