Nuspojave Pozadina jednog tabua Zašto je ozbiljna i poštena pozorišna predstava o Aleksandru Vučiću danas u Srbiji nemoguća

piše: Teofil Pančić

Zamislite samo tu scenu: premijera ansambl-predstave u uglednom beogradskom pozorištu, zvanice sve kremovog krema krem, drmatori i drmatorke naše političke, kulturne i medijske scene, a predstava se zove, evo na primer: Vučić; Aleksandar Vučić. Naslovni je lik takođe pozvan na premijeru, ali nije mogao da dođe, silno se izvinjava jerbo je prezauzet, recimo, ide opet kod Angele Merkel, nisu se videli od onomad. Ne može ni Nikolić Tomislav da se pojavi, pošto trenutno ugošćuje nekog čuvenog belosvetskog tiranina. Zato je grad pomalo pod saobraćajnom okupacijom, možda će i predstava malo da zakasni dok se napirlitani uglednici okupe. Enivej, predstava počinje i dva sata, žestoko i bez pardona, pratimo sve neverovatne karijerno-političko-moralne akrobacije naslovnog lika, ali bogme i mnogih od nas s njim. Nije ni najmanje prijatno biti Vučić te večeri u pozorištu, ali nije mnogo bolje ni biti bilo ko iz "tihe većine" koja je učinila da Vučić – stvarni, a ne scenski – uopšte bude moguć.

E, sad slobodno možete prestati da zamišljate. Ovo se, naime, neće dogoditi. Oliver Frljić, režiser predstave koje po svoj prilici neće biti, kaže da je projekat predstave o Vučiću ponudio na više relevantnih pozorišnih adresa u Srbiji, ali da ne očekuje povoljan odgovor. I ne treba da ga očekuje: to mu neće proći. Bilo šta drugo da je ponudio, možda bi i moglo, ali ovo... Mrka kapa. Našao bi se u ovoj zemlji neko ko bi možda igrao i najblasfemičnije stvari sa stanovišta tzv. nacionalnog imaginaijuma – uostalom, da nije tako, Frljićeve predstave u Srbiji poput Kukavičluka i Zorana Đinđića ne bi bile moguće; doduše, treba napomenuti i to da su realizovane pre "Vučićevog vakta" – ali neko istinski konsekventno propitivanje ne samo jedne bizarne biografije i kičastog političkog stila, nego dubinska analiza društvenih i kulturnih obrazaca koji su je omogućili, kao i prikaz ponašanja onih koji, iz moralne tuposti, prizemnog interesa ili bilo kojeg drugog razloga, rade na organizovanom zaboravu i na propiranju prošlosti i kićenju sadašnjosti – e, sve to sada u ovoj zemlji više nije moguće, barem ne na sceni nekog "institucionalnog pozorišta".

Poznajem, doduše, ne manje od tri-četiri aktuelna upravnika ili umetnička direktora relevantnih naših pozorišta koji bi takvo nešto intimno vrlo rado videli na "svojoj" sceni, ali od te intimne želje do realizacije je dug i vetrovit put, i nešto mi govori da bi na tom putu ovaj projekat zameo vetar, i to u startu.

Šta sve ovo znači? Nekoliko važnih stvari. Što se samog Frljića tiče, on je već dovoljno puta dokazao sposobnost da prepozna samo žarište tabua u nekom društvu, i da onda po toj bolnoj tački nemilo skače. I tako sve dok taj problem ne postane toliko iritantno prisutan da se o njemu progovori na relevantan način i bez pardona. Možete, doduše, u tome i da ga preventivno onemogućite, ali to činite isključivo na ličnu korist i društvenu štetu, i to brzo postaje aprijatno jasno, što i jeste jedan od Frljićevih ciljeva. Zato je njegov invazivni metod tako efikasan...

Važnije je to da ova indikativna nemogućnost uprizorenja pokazuje koliko je, sa stanovišta boljih demokratskih standarda, duboko nenormalan položaj koji je Aleksandar Vučić, ovaj vrlo stvarni i vrlo konkretni, u srpskom društvu (a ne tek državi!) zauzeo za svega dve godine inače potpuno besmislene i uvredljivo diletantske vladavine. Ali, reči kakve su "diktatura" ili "cenzura" nisu u ovom kontekstu toliko netačne koliko su zapravo duboko trivijalne: diktator je neko koga društvo većinski teži da se oslobodi, trenutno možda još ne može, ali radi na tome i podnosi svakojake žrtve, i jednom će uspeti. Vidite li vi nešto od toga u zemlji Srbiji? Ja ne. Teško da je i Milošević Slobodan odgovarao tom opisu, osim možda pred sam kraj vladavine, a kamoli Vučić. Dakle, ima tu neki dublji, složeniji, i utoliko i teže rešiv problem.

Sam Oliver Frljić u intervjuu Danasu kaže to ovako: "Izabirući ga za premijera, Srbija je samu sebe amnestirala od odgovornosti za sve zločine koji su u njeno ime rađeni od 90-ih naovamo i govora mržnje koji je stvarao uvjete da se oni dogode. Trenutačna situacija, u kojoj Vučić odlazi u posjet Sarajevu i deklarira se kao prijatelj tog grada, dok je još nedavno pripadao političkoj opciji koja bi bila najsretnija da ga je mogla sravniti sa zemljom, jeste strašna. U toj situaciji imam jednostavno pitanje za građane Srbije: ‘Da li bi za premijera izabrali, da mu se kojim slučajem ne sudi pred Haškim sudom, i Vojislava Šešelja, ako bi ovaj bio spreman da provede korjenite reforme u državi, dovede strane investitore i započne proces ulaska Srbije u Evropsku uniju?’"

Nemoguće je da Frljić ne zna da je odgovor nedvosmisleno DA. Uostalom, nije li se baš to i dogodilo? Srbija i jeste izabrala Šešelja koji je revidirao. Štaviše, ni to "revidiranje" uopšte ne mora da bude duboko; evo, recimo, može i bez "korjenitih reformi" koje su nešto poslednje što jednom Vučićevom glasaču uopšte treba u životu.

I zato, Frljiću, ne ubacuj Vučića u itinerer svojih rediteljskih obaveza... Ili daj nešto lako, da se narod smeje, evo, može čak i Vučiću da se smeje, ali neka to bude recimo Feketić i tako nešto, a nikako sve ono što nikako nije smešno, nego je samo važno. E, to važno, to je baš ono jedino što nam nipošto nije potrebno.