Povodom izložbe u galeriji Haos i nagrade »Mića Popović«:
Red i fantazija Mila Grozdanića

Baveći se istovremeno i grafikom i dizajnom, Mile Grozdanić zaokružuje poseban svet stvaranja, svet koji je jedan od drugog nerazdvojan, jer potiče iz istog korena, s tim što je jedan prastar, gotovo da pripada iskonskom čoveku, a drugi sadašnji i moderan, koji pripada ovom ovde i budućem čoveku

Umetnički rad Mila Grozdanića obeležen je njegovim značajnim doprinosom jugoslovenskoj grafici i umetničkoj opremi knjige. Zašto ovo pominjem na početku? Zato što je u grafičku umetnost uneo brojne inovacije, ali se uvek rukovodio idejom da u svojim grafikama sačuva duhovnu stranu umetnosti. U dizajnu knjige je pratio i primenio najvažnija iskustva najvećih majstora iz ove oblasti, ali unoseći svoju osobenost i specifičnost zbog čega je njegov rad uvek bio različit. On je jedan od retkih umetnika koji je stvorio svoj stvaralački puls.

U čemu se ogleda taj stvaralački puls? U onome što je u savremenoj umetnosti danas gotovo izgubljeno. A to je osećaj i potreba za celinom, onako kako je to bilo prisutno u takozvanim prošlim vremenima. Naime, savremena umetnost je podelila svet na konkretni i apstraktni, izgubivši iz vida da ta podela ruši zaokruženost, punoću i meru sveta, a savremeni umetnik je zaboravio veliki ideal umetnosti – jedinstvo malog i velikog: malog sveta oko nas i velikog sveta u nama. Ta potreba za celovitošću jedna je od najdragocenijih ideja Mila Grozdanića. On nas opominje: dok se savremena umetnost ne vrati tom izgubljenom jedinstvu, čovek neće biti potpuno biće, a svet će biti rasparčan i živeće bez sebe. I upozorava nas na važnu zagonetku: da li će se u nekom trenutku koji je pred nama ono što mi sada imenujemo umetnost tako zvati? Bojim se da će ovo postati suštinsko pitanje budućnosti.

POKRENUTI SVET: Baveći se istovremeno i grafikom i dizajnom, Mile Grozdanić zaokružuje poseban svet stvaranja, svet koji je jedan od drugog nerazdvojan, jer potiče iz istog korena, s tim što je jedan prastar, gotovo da pripada iskonskom čoveku, a drugi sadašnji i moderan, koji pripada ovom ovde i budućem čoveku. Ove dve oblasti – grafika i dizajn – spojeni su sudovi, iako mi danas, u doba visoke tehnologije, strepimo da će se ti "spojeni sudovi" raspasti, odnosno da će tradicionalno ustuknuti pred modernim, da će ruka postati višak umnog. Mi od toga s razlogom strepimo, jer bi u tom slučaju mnoga čovekova dela izgubila svoj smisao. Stvaraoci kao što je Mile Grozdanić daju nam nadu da je svet još uvek izazov i za ruku i za um. On je još uvek pod utiskom ovog jedinstva, utiskom koji je konstantan, uvek i svuda prisutan kao jedinstven pokretač – za njega ljudski duh još uvek pokreće ljudsku praksu, čime se ostvaruje smisao stvaranja. Na taj način ličnost stvaraoca – kao neki demijurg – pokreće svet, a svet se jedino kreće onda kada su suprotnosti pomirene – iz jednog naoko paradoksalnog sklada rađa se promena. Ovo shvatiti i ovome težiti – poruka je značajnih stvaralaca. Njihov dualizam sanja o Velikoj Sintezi.

Često se kada je o radu Mila Grozdanića reč pominje jedna konstatacija Lazara Trifunovića da je "Mile Grozdanić od grafičkog radnika postao grafički umetnik". Ja sam ove reči shvatio u prenosnom značenju, u značenju koje je najbolje izrazio istoričar umetnosti Slobodan Ristić: "Treba napomenuti da radikalan i brz razvoj grafičkog opusa Mila Grozdanića sigurno mnogo duguje i podatku da na publicističkoj grafici radi mnogo duže nego na galerijskoj, umetničkoj grafici. To je i podatak koji predstavlja neophodnu premisu u razrešavanju nekih autorovih stavova, jer je upravo ovo interdisciplinarno delovanje uslovilo eksperimentisanje lišeno svakog ograničenja."

ESTETIKA KNJIGE: Mile Grozdanić je 2007. objavio knjigu Put do knjige, knjigu koja spada u kapitalna dela o nastanku, istoriji i umetničkoj opremi i realizaciji knjige. Iako smo svedoci razvoja i primene visoke tehnologije u svim oblastima stvaralaštva, tehnologije za koju se bojim da će preći u entropiju i da će obesmisliti čovekov smisao za stvaralačku igru, da će taj smisao postvariti – uprkos tome knjiga i danas spada u najveće dostignuće čovečanstva, dostignuće koje nije delo prirode. Bez knjige nema civilizacije – nema čovečanstva. Pisanje i čitanje knjiga nekada su bili svete tajne. Niko ne zna da li će te uzvišenosti u budućnosti nestati. Umberto Eko – u jednoj inventivnoj knjizi, koja ima preteći naslov Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga, ali knjizi prepunoj nade – za knjigu kaže da ona spada u večiti i nepromenljivi alat – da se metaforički izrazim – kao što su točak, ili šestar, ili makaze, ili čekić – nemate ništa ni da im oduzmete niti da im dodate: njihov smisao, njihova uloga i njihova forma uvek ostaju isti: oni su jedinstvo sadržaja i forme. S jedne strane, tehnologija kao hiperprogresivna istiskuje knjigu iz našeg istorijskog vidokruga, a s druge, knjiga je upravo temelj tog vidokruga, nada i poverenje u njega. Mile Grozdanić kao stvaralac miri taj paradoks: njegova vizija je poverenje u te dve krajnosti – u jednu ruku stalno traganje i istraživanje, a u drugu, čvrsto verovanje u ovaj Ekov točak.

Moram da kažem da sam se toliko lepih knjiga nagledao koje je grafički opremio Mile Grozdanić. Uz njega sam, tokom ovih 37 godina koliko sarađujemo, toliko toga naučio: ne da bih se ja bavio dizajnom knjiga, nego da bih uočio u čemu je suština njihovog umetničkog oblikovanja kako bi mogao da objasnim zbog čega je oprema knjiga kod nas na tako niskom nivou, tako neprepoznatljiva, neinventivna, podražavalačka, utopljena u jednoličnost i neukus. Prosto je zapanjujuće da nam knjige tako neumetnički izgledaju pored toliko škola i fakulteta za primenjenu umetnost koji se upravo bave ovom oblašću. Nažalost, moram da podvučem da iz rada Mila Grozdanića u ovoj oblasti gotovo da niko ništa nije naučio.

Opremajući knjige, Mile Grozdanić vodi računa o svakom elementu koji njen izgled povezuje sa njenim sadržajem. U njegovoj kreaciji sve je važno i sve je povezano: format, tipografija, tzv. nulti tabak, prelom, povez, papir...

Temeljno proučivši rad velikih majstora opreme knjige (da pomenem slikare Bauhausa, zatim Menharta, Vajsa, Morisona, Renera, Rudera, Mesaroša, Glejzera i Hlavsu), on nikada ne odstupa od osnovnog načela: sadržaj i izgled knjige moraju biti u najvećem mogućem saglasju. Taj princip je on primenjivao bez razlike za knjige iz likovne umetnosti, literature, fotografije i nauke, kao i na časopise i kataloge. Ovaj princip ga posebno izdvaja u ovoj oblasti grafičkog rada.

JEZIK SLIKE: I na kraju, ne mogu a da na sve ovo što sam rekao ne stavim tačku rečima Sreta Bošnjaka, tačku u kojoj je sublimisana suština umetnosti Mila Grozdanića: "Slika je za Grozdanića civilizacijska činjenica prvorazredne vrednosti i značaja: jezik slike tvori novu dimenziju sveta, od arhetipa do mita i od simbola do metafizike." Zbog toga – nastavlja Sreto Bošnjak – "Grozdanić ne slika ono što vidi već ono što od praiskona žudi da bude viđeno: tajanstveni svet dubine podsvesti i nespoznati svet onostranog iskustva".

Čini mi se da savremenoj umetnosti ovo osećanje sveta upravo danas nedostaje

A kada je reč o slikama Mila Grozdanića moram da podvučem da su one sublimacija njegovog rada. Zašto tako mislim? Zato što je u njegovoj umetnosti prevashodna ideja o sintezi. Značajni umetnici svet gledaju kao celinu, ali celinu u kojoj sve nadire, buja i besni. Svuda je tesno! Umetnost mora istovremeno biti i u daljini koje se sećamo, i u trenutku u kome smo se ovde sreli, i u mutnim vizijama vidljivog i nevidljivog, u vizijama užasnim i vizijama sa osmesima onih koji dolaze.

Zato i aktuelna izložba Mila Grozdanića – u galeriji koja ima simbolično ime Haos – za mene znači da je sve, kao u svakom haosu, raspoređeno tako da bi u nekom trenutku moglo da bude moguće, da bude otvoreno, da bude kosmos.

Branko Kukić