Pre trideset godina, suočen sa prvim preispitivanjima u životu, razočaran u ideale moga oca za koga je JNA bila "kovačnica bratstva i jedinstva i jedina institucija u državi u kojoj sve funkcioniše kako treba", čeznuo sam za razgovorom sa njim. Makar slučajnim, s nogu, uz kafu… Taj april u Beogradu, čitavo to beogradsko proleće 1984, pamtim po razvodnikovanju i pevanju u Lisičjem Potoku, kojim sam budio usnule stražare, obaveštavao ih da dolazim, da neko ne bi onako bunovan, ne daj bože, raspalio po meni… Pamtim ga i po dreždenju u smenama od po tri sata ispred garaže Plavog voza u Rakovici, ili kraj kapije nasuprot kuće drugarice Jovanke, o kojoj smo tada jedino znali da je nešto zgrešila i da ju je pokojni Maršal batalio… I po jednom kratkom razgovoru s ocem. Kod kuće, na odsustvu.

To prvo vikend-odsustvo (dobijeno za svadbu moje partnerke sa mature koju sam prijavio kao verenicu, pa me je kapetan pustio kući, misleći valjda da je bolje da se olešim od pića na svadbi, nego da mu se u kasarni obesim na straži ili bajonetom prerežem svoje vene ili grkljan nekog desetara), uglavnom sam iskoristio da se vidim i opijam sa drugovima. Dobro, deo vremena potrošio sam i sa onom "pravom" kojoj je nedugo zatim bilo dosta čekanja i mog baljezganja o tome da neću da se vratim iz Beograda, da ću tamo da studiram režiju i postavim Savonarolu kao rok-mjuzikl, pa je napravila pravilan izbor između mene, prašinara, i nekog od lešinara, koji joj je baš bio pri ruci. Tako mi je premalo vremena ostalo za razgovor s ocem.

Razmenili smo samo nekoliko rečenica: on, onako uspravan na skopskoj železničkoj stanici, sa stavom iz sudnice, žmireći prema meni dok na prozoru pridržavam rukom gardijsku šapku na glavi, a ja – skrušen i željan njegovog mišljenja o tome kako da postupim u, za mene tada aktuelnoj, dilemi: da li da postanem gnjida&ćata, pa da dobijem značku po difoltu i "skinem" se ranije, ili da ostanem čovek pre svega, da odstražarim pet meseci i ostanem lafčina među drugovima. Škrto mi je rekao da barem pokušam da shvatim onu njegovu hiljadu puta ponovljenu mantru o čojstvu i odbrani drugih od sebe. I taj kratki razgovor je valjda bio jedini u kome smo se dotakli mojih problema. Kada smo pričali o meni. Kao otac i sin. Jer, uvek je nešto drugo bilo važnije.

Dugo zatim, leta 1991, bio sam spreman da direktno sa kritske plaže odem da gradim karijeru na "džuboksu" u podrumu kuhinje jednog luksemburškog restorana. Očev telefonski poziv da je "to sa Slovencima gotovo, da će se sa Hrvatima izgleda nekako sve dogovoriti", i da je najbolje da "batalim taj Zapad" i da se vratim kući, makar i produžio sa "tim tvojim novinarstvom", koje se nije nalazilo na njegovom spisku časnih zanimanja, me je prelomio. Nekoliko meseci kasnije došao je u iznajmljeni stan u koji sam se useljavao sa friškom suprugom, onoga dana kada su u Sarajevu snajperisti birali mete u masi koja je nosila transparente sa Titom i Jugoslavijom. Gledajući TV-prenos o događajima iz Sarajeva, izgovorio je dotad nezamislivu rečenicu o Bogu, koga pre toga nikad nije spominjao, a koji bi sada trebalo da nam se smiluje i da bude uz nas.

Poslednji sjaj u očevim ugaslim očima video sam dok je na radiju slušao izveštaj o Rusima na aerodromu u Prištini, da bi posle vesti o njihovom povlačenju Rusija iščezla iz svih razgovora. Jedino me je terao da mu prilikom svakodnevnih poseta iznova i iznova puštam pesmu u kojoj se one ruske klinke izvinjavaju sestrici Jugoslaviji. I ponekad je plakao.

Nedugo pošto nas je otac napustio, tiho, kako je i živeo, objavio sam knjižicu beleški i priča. Ovoga, tek minulog skopskog proleća, više puta sam predlagao mom sinu, normalno imenjaku svoga dede, koji je kršten kada je Zapad na Srbiju i na Kosovo bacao milosrdne bombe, da je pročita. Posebno priču posvećenu njegovom dedi, u kojoj pišem o tome koliko su mi u životu nedostajali razgovori sa ocem. O meni. O nama. Ali, moj klinac, koji je zadnje dve godine vežbao da se svađa na engleskom, kao mali šampion-debater, uglavnom nije imao vremena. Za moje priče, uživo ili na papiru. Za razgovore. Mada mi je obećao da će svakako pročitati "ma, sve to što si napisao i ukoričio", jer je on sada odrastao i sve može da shvati, i da će mi iskreno reći šta mu se ne sviđa, i da će me argumentovano kritikovati, pa ne smem da se ljutim…

Ovog skopskog leta 2014, sve me nešto steže u grudima dok objašnjavam sve ređim, i zato dragocenijim prijateljima, koliko sam srećan što mi je jedini naslednik dobio stipendiju tamo, na Zapadu. Nadao sam se da će uspeti da se probije i da ode na studije negde "daleko – što dalje, gde ne trebaju…", ali nisam računao na to da će otići dve godine ranije. I sada mučim sebe danima se preispitujući jesam li mu dovoljno pričao? Da li smo razgovarali koliko treba? O njemu. O nama. Da li sam ga dovoljno slušao?

Siniša Stanković