Pamtim to kao da je bilo juče. Dani su bili dugi, polazak u školu se činio beskrajno dalekim, a radoznali junoša se pitao zbog čega mu se otac, uvek nedeljom, i to baš u isto vreme, izležava usredsređeno nagnut nad malom crnom plastičnom kutijom, na kojoj je sa strane bila utisnuta metalna pločica s natpisom philips. To je bio trenutak kada se u njegov oskudni, ali ipak perspektivni vokabular, nenametljivo i nepovratno uvukla nova, magična reč: "prenos". A sinonim za prenos ubrzo je postao On: radio-reporter. Nije prošlo dugo, a već je upornom usmenom propagandom najbližu okolinu nesvesno naveo na svojevrsna takmičenja u imitaciji, obično ispred olovke u ruci. Neretko je u takvim sukobima nedostatak verbalnih bivao uspešno kompenzovan snagom fizičkih argumenata. Dobrih uzora bilo je napretek.

Brojne prednosti ovakvog načina izveštavanja ubrzo su postale očigledne. Naravno, utakmica se najbolje posmatra kada ste lično prisutni na stadionu. Nešto slabije, ali još uvek prihvatljivo rešenje je gledanje meča preko TV prijemnika. Ali u oba slučaja ste zakovani za jedno mesto i primorani da pratite samo jedan duel. I svaki komentar nečega što vidite sopstvenim očima uglavnom samo može da smeta. Zato je mogućnost praćenja istovremenih prenosa sa raznih borilišta dočekana kao spasonosno rešenje. Isto kao i mogućnost da ste u automobilu ili da na tribinama očajnički pokušavate da saznate koji je trenutno rezultat na Čairu. Spas se u ovom slučaju zove tranzistor. A može se i šetati ukrug po sobi i gađati pikadom crnu kutiju, spominjući sve po spisku već prema ličnim preferencijama.

Na stadionu ili u direktnom televizijskom prenosu možete videti lošu igru, nezanimljivu atmosferu, TV reporter može biti smarajući, iritirajući ili čak nesnosan, dok njegov radio-kolega ima tu jedinstvenu privilegiju da na planu autorskih sloboda prisvoji sebi ingerencije Demijurga. Kada zamišljate ono što je izgovoreno, adrenalin može da vam skoči čak i pri slušanju opisa igre takvih fudbalskih giganata kao što su Budućnost iz Banatskog Dvora, Iskra iz Bugojna, Javor iz Ivanjice, mada ne bi trebalo zanemariti ni Mladost iz Lučana – neka nam ne zamere potencijalni simpatizeri dotičnih klubova – i da vam stvori utisak vrhunske sportske predstave. A uslov je samo taj da ne gledate svojim očima. Tako da će ovdašnji više nego brojni poklonici Milojka Pantića i Zvonka Mihajlovskog ovim tekstom ostati razočarani.

Jedini izuzetak za koji potpisujemo da potvrđuje pravilo bio je nikada zaboravljeni Mladen Delić. Jedan od retkih trenutaka svenarodne kosmičke sreće dogodio se u decembru ‘83. kada je Ljubomir Radanović u zaustavnom vremenu na Poljudu glavom zakucao loptu u mrežu iza leđa bugarskog golmana za 3:2 i time overio vizu za Evropsko prvenstvo u Francuskoj sledeće godine. Ono što je tom prilikom Delić izgovorio, dobro znaju i oni koji tada nisu bili ni rođeni: "Gooooooool! Ljudi moji, pa je li to moguće… ludnica, šta je ovo?!"

Spomenimo samo neke. Ivo Tomić je, na primer, svako postizanje gola ispratio prigodnim stihovima, sasvim zavidno rimovanim, po mogućnosti usklađenim sa istorijsko/geografskim specifičnostima kluba domaćina ("Diko moja, da l’ si čula/ Vardar vodi 1:0"). Po sopstvenom priznanju, stihove je smišljao vozeći se do stadiona. Ili Mirko Kamenjašević, poznat po epskim solažama ili tipično bosanskom smislu za humor ("Dragi slušaoci, lopta je došla do Ivice Osima i dok je on ne izgubi, poslušajmo reklame iz našeg studija"). U živom programu, često je znala da mu izleti i poneka psovka, ali mu niko nije zamerao jer smo svi bili uvereni da se čika Mirko samo opravdano iznervirao lošom partijom aktera na terenu. Možda baš njemu dugujem novi izraz – belaj – čije će nam pravo značenje u punoj meri postati blisko tek nešto kasnije.

Šta tek reći o nezaboravnom komentatorskom tandemu Jordan Ivanović – Mijailo Kostić? Uvek u paru, utakmice su prenosili takvom brzinom da su padale čak i interne opklade koji će od njih dvojice produkovati više zvukova u istoj jedinici vremena. Najčešće su bili egal. Ne smemo zaboraviti ni pravog gospodina među mikrofonima Marka Markovića, koji će u profesionalnom pogledu još dugo većini kolega ostati nedostižan. Nažalost, o legendama poput Radivoja Markovića se imalo prilike čuti samo putem usmenog predanja.

Napad je najbolja odbrana... gleda raspored svojih igrača... nebu pod oblake... bekovski... ostavlja srce na terenu... izgara do poslednjeg atoma snage... u visini kaznenog prostora... projektil iz njegove desnice... ispratio ga samo pogledom... stajali u mestu kao ukopani... furiozni ataci prema golu protivnika... korpulentni i stameni stoper... beskompromisni komandant zadnje linije tima... iskusni čuvar mreže... vihorno i hitronogo krilo... vrsni tehničar i veliki znalac fudbalske igre... skinuo paučinu iz rašlji... aplauz na otvorenoj sceni... od strane objektivne domaće publike... terenska inicijativa... tehnički doterana igra... lepa za oko... protiv uvek neugodnog... umiranje u lepoti... utakmica prava prvenstvena... danak neiskustvu... moralni pobednici... lopta je okrugla.

Budni jezikoslovci će spremno izraziti neslaganje sa štetnim uticajem ovog novogovora po stanje jezika u celini. Ali oni ne znaju u čemu je stvar, a ona sigurno ne leži u hladnoj, racionalnoj analizi. Hiljadu puta ponovljene fraze mogu biti izvor istinskog hedonizma, i to ne samo za ljubitelje trash estetike. Radio-reporter samo je medijum koji prenosi stanje adrenalinskog šoka do svog slušaoca. I tu se njegova misija završava. Zato što intenzitet doživljaja zavisi samo od vas. Samo vaša mašta je granica. Jer više nema lakih protivnika, danas svi igraju fudbal.

Dejan Petrović