54. Sabor trubača u Guči:
Teranje do u nebesa

Kao sve u Srbiji, i Guča napredovala, ima te umetnice što umetnički ko da hodaju po plafon, ali tradicionalno teranje pobeđiva, ništa dok te trube pod šatrom ne oznoje, a plesačice prednjicu i zadnjicu ne bace na sto

O Guči se sve zna i znae, ali, bez mrsomuđenja da li je to srce Srbije, ili zadnja malograđanska kičerajka, To treba videti! Kako bilo, to traje, i trajaće, dok je ovakve Srbadije i Srbije. Ove godine Sabor skraćen, traj’o pet dana, zbog solidarnosti sa poplavljenima, ali to ne menja na stvari, i dalje je sve rekordno. Jedino, i donekle, zakazali nosioci vlasti, koliko se zna inokosno bio ministar inostranih dela Dačić Ivica, sa kojim viđena i uslikana i nova supruga aktualnog Premijera, koji banuo u Guču baš na koncert drugarice mu Cece Ražnatović. Bio i Dodik Milorad, svojim, izbornim poslom. Naprednjaka ne bilo ni pod razno, jali je takva bila naredba, jali im je gospodin Palma otkrio svog Betovena.

Sve u svemu, svi na svome, a jedina nedoumica jeste, da ne citiram sebe evo Draže iz "Danasa", da li u Guči oni koji ne znaju da sviraju zabavljaju one koji ne znaju da piju, ili se radi o tome da oni koji ne znaju da pevaju zabavljaju one koji ne znaju gde su. Odgovor bi mogao da pruži podatak da od nekoliko stotina hiljada posetilaca Sabora, na finalnom koncertu trubača bude tek nekoliko hiljada ljudi, što mu dođe Jedan posto. Ostali se teraju po šatrama i ulicama Guče.

KO NAS SASTAVI: Dakle, subota, Guča u fulu, finalno takmičenje trubačkih orkestara. Reporter krene u obilazak, kasno po podne, ali još sve ko za dana. Narod zauzeo te takoreći dve ulice, spomenik trubaču nekako usamljen, niže note Zlatna truba, stolovi zastrti u belo, strogo vladanje. U toj, neka bude trgovačkoj, ulici, svega, i preko svega, vazdan đinđuva, tu sitan vez, svi sveci u drvetu, i Tajna večera u drvetu, Broz majice, drugi junaci majice, ima i "Jebo nas onaj ko nas sastavi"... Svaka tezga odvrnula svoju muziku, nametnu se, Ja bi došo, ali ne znam kada/ tvoj je ćale zagradio svuda...

Novinar udari preko Bjelice, tije mostova, na drugu stranu gde igralište gde centralna manifestacija. Reka teče, pomutna, niđe onije što kampovali u vodi. Radi luna-park, rade ringišpili, a ima i zmija udav, i konj poni ima. U sve to šator sa tradicionalnu Privrednu izložbu, na ulazu piše, Dragačevo bez genetski modifikovanih organizama i proizvoda. Unutra štand sa fasadne boje, tezga sa šljive, crni luk i bundeve, ima i drvene čačkalice, nekoliko komada drvenih jaja, štand zdrave hrane, ‘voliki krompir, ‘volika vrganj pečurka, sok od šipurka, borovice, drena, pano sa kozom koji veli predstavlja farmu koza...

Novinar krene nazad preko onije Bjelica mostovi, "Broćića avlija" sišla u reku, sve to popatošeno, sve to na visoki nivo, spratovi, čardaci, crep, ćeramida, obezbeđenje, bina za umetnike, gosti koji se vladaju ko da su u gostima... U odnosu na Avliju ostale šatre čista sirotinja, pa i ta hektarska "Kamiondžije 2", đe razapet natpis "Koncert Cece Ražnatović 2007 u Knjaževcu, u organizaciji restorana Kamiondžije 2"... Dalje, po ulice i prečice, sve zauzeto, nabili šajkače, povezali zastave, okačili zlatne kajle, skinuli se, pa se sve jordane i pokazuju sajle.

Poprečnom ulicom, sa taj vez i duborez, u gornju ulicu, gde te točionice sa muziku na struju. Drma, ali sve još u zagrevanju, razne karleuša melodije se sudaraju. Na spomeniku trubaču već živo, jaše se i maše zastavama, jaše se i po okolnom drveću, a najbolje se jaše po ulici, priseli, prilegli, ređaju zidanice od popijenog piva... Niže niz tu licu sastavili se strani orkestri i domaće snage, domaći sve gledaju u saksofone i druge duvaljke što nisu trube. Ali, mani, u bašti jednog od restorana nivo na više nivoa, jedan nabio šešir, a trube ga poklopile, a on samo mrda, za susednim stolom trubači ozdo udarili u teranje, ona, one, na stolu se sve nabija pod suncobran, a on prati, ona ga baš pregoni, on za njom dahće i lipsava.

Niže, kod Doma kulture, oplelo opša kolce, traje, ne odujima. Reporter prođe kroz portu crkve, đe nekad bile šatre, ništa, samo trava i golemi hrastovi. S gornje strane, u ulici muzike na struju, sa prvim mrakom, radnja počela da radi. Opšte teranje, samo drma i preskače, muzika se odvrnula, sve karleuše ovog sveta se pomešale, u jednoj od točionica rusvaj i potop, jedna, a to takvo ko da su dve, so dugačke noge, bez šipke se vlada ko da nastupa na tri šipke, ne da izvodi umetnost, hoda uzbrdo, nogama dohvata konstrukciju krova, prelazi iz tiho u tiše, iz žestokog u žešće, to sve diglo glave, to sve baldiše i tiltuje...

WOMEN I MAN: A dalje, dalje mila majko, ima i dalje, u šatri preko puta "Kamiondžija" usitnilo i ukrupnilo, jedna sa veo, toke na prsima i dojnjim stomakom, samo čini to, mrak, sve diglo ruke, a ona sve napred trese, a odzada se istresa... Pod svi dojmovi i tonovi reporter krene na to finalno takmičenje na igralištu, ulaz besplatan, rigorozna kontrola, biće da se ne unese pivo, jerbo kod Jelen sponzora, po te točionice na igralištu, duplo skuplje. Bina zidana, i ograda zidana, dve tribine, jedna pokrivena sa talasast lim. Narod se nabio napred, do bine, na ostalom delu terena čo’ek na čet’ri kvadrata.

Izađoše voditeljka i voditelj, viknuše, Trubaču, sviraj zbor, stadoše izlaze orkestri, voditelji nastaviše, Narode saborski, narode trubački, dobro došli u Guču, svetsku prestonicu trube... dobro došli na završno takmičenje... magija sabora traje više od pola veka, danas je veći i veseliji nego ikada... Pa voditelj viknu, Kako li je na Ovčaru, kako li je na Kablaru, oglasi se, oglasi, prva trubo Dragačeva. Trubač dunu Sa Ovčara i Kablara, svi na bini prihvatiše, bi prangijanja i vatrometa, doživljaj na svakoj visini i vrhuncu. Objaviše i da generalni pokrovitelj Vlada Republike Srbije, ali da najveći broj posetilaca iz Republike Srpske, te da će sve pozdraviti Milorad Dodik, predsednik RS.

Milorad izađe od trubača, pa se reče Milorad, Dobro veče, dobro veče svima, dobro veče Srbiji, dobro veče Republici Srpskoj, svima širom sveta, želim svima, 180 trubača i orkestara da pobede, ove divne večeri koje poklanjamo trubi, širom RS i svugdje gde Srbi žive... želim svima da damo doprinos ovoj manifestaciji, kao djelu naše kulture, naše tradicije i našeg modernizma, da damo značaj našem identitetu, i da kažemo da ovde stanuje Srbija, da ovde stanuju trubači... Milorad se vrati u trubače, izađe i domaćin sabora, pesnik Radomir Andrić, pa Milorad, u pratnji visoke delegacije MZ Guča, ode na onu natkrivenu VIP tribinu, i sjede između visokih predstavnika opštine Lučani i mesne zajednice Guča.

Krenuše orkestri, sa obradom narodne pesme, i interpretacijom narodnog kola, nastupiše orkestri iz Guče, Užica, Vranja... bi Pogledajde mala moja, udariše kola i čočeci, nasta sporadično po-ska-ki-va-nje. Kad najaviše orkestar "Danijela" iz Arilja, sa jedino žensko, a imena Danijela, koje prva truba svojega sastava, baš na numeri Na Moravi vodenica stara, diže se Milorad d’ide kući. Pozdravi se sa visoki predstavnici MZ Guča, uslika sa nekoliko zemljaka koji prevalili veliki put da bi se uslikali sa Milorad, i u pratnji mnogo glavato i mnogo tetovirato obezbeđenje ode odakle doš’o.

Program uze da se nastavi, bi Lepo ti je biti čobanica, bi i drugih pesama, raznih čočeka i kola. Iako sve bilo lepo i najbolje, u publici bilo samo ‘nako, povremeno drmusanje, tek bi na ćirilična kola to uzelo maha. Ali, i na ćirilici, brojni stranci su se ko stidljivo gurkali, dok su tek domaće snage, kad se raspreme, pokazivale kako se to radi, domaćinski zatrčava i preskače, pada i ustaje... Kad se sa bine javi, Ja sam ja, Jeremija... i reporter pređe u odstupanje.

Opet pored "Broćića avlije", tu oni spratovi i čardaci, svaki drugi nivo, na toaletu piše Women, i piše Man. Ostale šatre se raspomamile, trubači okupili, gosti, sa svi svoji, samo se znojaju, zamanjuju jednom rukom, s obadve, ili značajno pokazuju kažiprstom naviše. U tzv. trgovačkoj ulici krkljanac, sve se odvrnulo, tek ako uhvatiš Ej Guča, Guča, Srbija je to, ajmo svi na sto... oli, Velike sam prevalio pute, i donio svakakve valute... U onoj ulici muzike na struju, gde umetnice odapinju noge u krov, mrak i totalni pičvajz. Oće i ponoć, po Spomeniku trubaču kolektivno teranje. Tek se tera na terasi restorana do Spomenika trubi, na stolovima sve što ima trubača i ženskinja, muški o’zdo daju podršku, ko da su u nokdaunu, sve se nešto kolače, nadimaju i mlate rukama uvis.

Dragan Todorović