Dete sam osobe koja je svoju babu izgubila u saobraćajnoj nesreći. Potpuno izvršenje sudski utvrđene odštete po smrti moje babe nismo dočekali. Moju mamu je ubio njen partner. Postupak se nije okončao meritornom odlukom, već je obustavljen zbog smrti optuženog u pritvoru.

Moj motiv obraćanja, kojim rizikujem medijsku kompromitaciju porodične tragedije, nema izvor u revoltu, već je uperen ka zaustavljanju sumanute, paušalne, varvarske i, nadam se, ali žalosno, nepromišljene, špekulacije sa najvišeg mesta, o mogućnosti uvođenja smrtne kazne u Srbiji. Moj krajnji cilj se ne menja od kada kao homo politicus i dete osećam i mislim – prevencija nasilja i ugrožavanja svih bića na ovom svetu. Iako lično motivisana i sa stečenim znanjem, izričito izbegavam poređenje žrtava i slučajeva. Medij za objavljivanje ovog članka biram svesno i benevolentno, zbog poslovično nepristojnih tabloida koji su prodavali naslovne stranice sa nečovečnim napisima o smrti moje Majke.

Tokom studija prava sam naučila da je svrha kazne preventivna i prvenstveno se odražava u spoznaji počinioca sa težinom i ozbiljnošću svojeg, sudski utvrđenog zlodela. Ova definicija je bila sa nepotpunim efektom u pravnom životu jer je u to vreme smrtna kazna bila sastavni deo domaćeg kaznenog zakonodavstva. To iz jedne perspektive znači da je, u praksi, lice osuđeno na smrt, koje po oceni suda i stručnjaka, ne bi shvatilo svrhu druge kazne, bilo oslobođeno života sa svojim zlodelom, a time i država, koja nije imala nikakve obaveze prema učinjenom pojedinačnom krivičnom delu – osim egzekucije.

Radeći u Savetu Evrope spoznala sam činjenicu da bi bivša SFRJ ispunila uslove za članstvo u ovoj organizaciji da je ukinuta smrtna kazna i da je uveden politički pluralizam sa fer izborima. Ove dve vrednosti, pravo na život i pluralizam, odvajali su nas od razvijenijih društava. Kao naslednik dve žrtve, jedne saobraćajne nesreće, a druge partnerskog nasilja, gde je u drugom slučaju krivični postupak obustavljen zbog smrti optuženog u pritvoru, ne mogu biti mirna tokom javne debate o uvođenju smrtne kazne u Srbiji. Ovo pitanje nikada ne sme biti podložno plebiscitu ili paušalnom, neodgovornom stavu nadležnih, a najmanje dnevna tema skandalističke medijske diskusije.

Smrt u pritvoru neosuđenog počinioca ubistva moje mame nije nikome pomogla. I ja je, nikada, nisam poželela. Osim želje za pravičnim sudskim postupkom i podrške naporima društva da istraje u lečenju posttraumatskih sindroma i prevenciji nasilja, fatalni bol moje mame nisam doživljavala nikako drugačije, osim kao dete koje je beskrajno voli i želi joj mir. I hvala joj na takvom vaspitanju.

Lična muka i profesionalna etika me nisu ohrabrivale da se obratim donosiocima opštih odluka, sa kojima sam svojevremeno poslovno sarađivala, kada su u pitanju rad na bezbednosti u saobraćaju, zaštiti žrtava porodičnog, odnosno partnerskog nasilja i stručan rad sa osuđenima u cilju da spoznaju svoja zlodela. Do nedavnih predloga o uvođenju smrtne kazne.

Mnogo slučajeva nakon moje lične tragedije i tokom mog profesionalnog delovanja me je dovodilo blizu šire reakcije. Ovog puta, kada je debata postala sramno ozbiljna, te provocira vulgaran i agresivan odjek građana, želim da se uključim i obratim se nadležnima u Srbiji, i kao neko ko živi posle smrti žrtava i optuženog, ali i kao pravnik.

Prevencija svakog oblika nasilja u Srbiji je važnija od ekonomskih reformi. Jer, inače ćemo i dalje biti moralno siromašni, i ako, nekim čudom, počnemo da beležimo profit. Takvi ćemo biti opasniji, i po sebe i po druge. Prevencija i iskorenjivanje nasilja zahtevaju veću ozbiljnost i pozornost vlasti od one koja je prisutna.

Vremenom koje mi je bilo potrebno da se ohrabrim i otvorim prema onima koji donose odluke na najvišem nivou, shvatila sam koliko je važan život. Zbog daljeg života.

Smrt ne vraća nijedan život, a satisfakcija je moralnih i emotivnih siromaha. Živeti sa smrću je teško, svima. Ne znam, iz ove pozicije, kakav je odnos prema sopstvenom i tuđem zlodelu u smrti. A, opet, iz ove moje pozicije, spoznaja sopstvenog zlodela, izvesnija je kod živog nego kod umrlog. Potreba za ponavljanjem ovakvih očiglednih istina me izuzetno rastužuje i teško mi je da živim sa razoračarenjem u društvo, uz lični, emotivni gubitak. Umesto sistemskog bavljenja idejom o smrtnoj kazni, stekla bih uverenje da i društvo želi mir za sve nas, žive i mrtve, ukoliko bi se donosioci odluka bavili zaštitom života, civilizacijskih vrednosti i prevencijom nasilja i ukoliko bi efikasno radili na sprečavanju jezika mržnje.

Na raspolaganju sam nadležnima da doprinesem sazrevanju i humanizaciji društva, a sigurna sam da bi me i moje pokojne mama i baba podržale u analiziranju svakog stradanja, pa i njihovog, u cilju prevencije nasilja.

I, zaključno, kada se, prateći ovi sramnu debatu, zapitam, kako bi izgledalo izvršenje smrtne kazne u Srbiji, nedavna prošlost može mi dati sraman odgovor u slici varvarskog postupanja. A novi, moderni uspavljivači su san nezrelih i ugledanje na do juče omraženog Ujaka Sema.

Rad na životu je večan izazov čovečnosti i zahteva zrelost, humanost i odgovornost umesto populističkog, paušalnog špekulisanja o uvođenju smrtne kazne. The death is not the end.