Kolektivni centar u Krnjači:
Svi na jednom mestu

O zatvaranju kolektivnog centra PIM Krnjača se odavno priča. Poslednji rok koji se pojavljuje u medijima je kraj 2016. godine, kada će se preostala izbegla, prognana i interno raseljena lica smestiti u nove socijalne stanove. Dok se to ne desi, Krajišnici, Bosanci, Kosovci i potopljeni iz Obrenovca dobili su novih pedesetak komšija iz Sirije, Avganistana, Iraka

Preduzeće "Ivan Milutinović" (PIM) Krnjača je naselje od 17 stambenih i još nekoliko "upravnih" baraka. Nalazi se na jugoistočnom obodu Krnjače, kada se sa puta za Vršac skrene desno pre tržnog centra "Pevec", koji ne radi.

Posle skretanja sa glavnog puta, levo je ulaz u kamp. Celim krajem odzvanja romska muzika iz naselja sa druge strane. Na ulazu u kamp je kućica sa čuvarem. Travnjaci između baraka i putića u kampu su podšišani, na štrikovima se suši veš. Između baraka su dva velika sokaka, reklo bi se, koji vode ka parkingu, ostarelom košarkaškom terenu i delu kampa gde je kuhinja. Na jednoj od tih svojevrsnih raskrsnica, odakle se vidi igralište, dominira stara dečija klackalica koja izgleda kao da će pre povrediti nego zabaviti onog ko se usudi da joj priđe. Preko puta je Privremeni centar za smeštaj tražilaca azila, odnosno dve barake oko kojih se šetkaju mladići koji pričaju na arapskom. Naselje je napravljeno za radnike PIM-a, a od 1993. ga koristi Komesarijat za izbeglice i migracije. Kroz njega je do sada prošlo oko 3000 izbeglica.

BLISKI ISTOK

Na zidu upravničke kancelarije u jednoj od te dve barake, okačena je karta sveta a, na malim formatima, naslikane zastave Sirije, Gane, Kurdistana... Na jednoj je, dečije nevešto, nacrtana kuća na kojoj piše "The house of peace".

U kancelariji sede dvojica upravnika koji su ranije vodili centre u Obrenovcu i Bogovađi. Tu su od polovine jula tj. od otvaranja najnovijeg centra za smeštaj tražilaca azila u Srbiji. Pričaju: "Za sada je sve u redu, još uvek se uhodavamo. Najviše je Sirijaca. Sinoć stigao jedan Rus iz Ukrajine. Do sada nije bilo incidenata. Zaključavamo barake u pola devet, za svaki slučaj. Jedna prostorija je preuređena u ambulantu i lekarske ekipe su počele redovno da dolaze. Dolaze i predstavnici nevladinih organizacija, najavljene su posete najviših funkcionera UNHCR-a... Policija ne dolazi."

Te dve barake su drugačije od ostalih u kampu. Imaju po 50 ležajeva u trokrevetnim sobama. Svaka baraka ima po jedno kupatilo sa po četiri tuša, toalet sa po četiri umivaonika i četiri WC kabine. Sobe izgledaju čisto. Na prozorima imaju mrežice za komarce.

Ispred druge barake sedi grupa Sirijaca. Jedan od njih je student iz Alipoa, gradića na zapadu. Putuje već dva meseca i u Krnjaču je stigao prethodne noći iz Grčke. Nije još stigao da vidi ceo kamp, ali mu za sada izgleda u redu. Hrana je dobra, smeštaj nije loš. Ostali klimaju glavom... Nema poseban plan šta će dalje. Odmoriće se nekoliko dana pa će da vidi.

BALKAN

Trenutno u dve barake namenjene tražiocima azila ima pedesetak osoba, a ukupan kapacitet je 100 kreveta. Osim tražilaca azila, u PIM Krnjača živi i 59 izbeglica iz Hrvatske, 25 iz BiH, 98 interno raseljenih i 56 ljudi koji su tu smešteni nakon majskih poplava u Obrenovcu. U jednoj od "upravnih" baraka preko mostića je zajednička kuhinja za ceo kamp. Ne jedu svi u isto vreme, već je napravljen raspored: "naše" izbeglice jedu u jedno vreme, posle njih tražioci azila. Jednak problem za sve je što u blizini nema prodavnice, ali to će se uskoro srediti. Na putu ka kuhinji, stoji pedesetogodišnjak u majici bez rukava. Uzvraća pozdrav pa kreće sa pričom: Iz Islama Grčkog je. To je selo kod Zadra. Posle Oluje je sa ženom i dva sina bio u sličnom centru u Negotinu, a onda je došao ovde. Tu je već 15 godina. Sin, od čije plate su kupovali lekove i hranu, dobio je otkaz, a ni drugi ne radi. Čekaju... "Mislim da smo sad samo mi ostali u Beogradu da nas zbrinu. Prošli put nas je odbilo za te stanove, pa smo sad pisali opet. Videćemo..."

O svom komšiluku: "A šta ćeš... Tako je kako jeste. Nekad bude uzbuna, nekad ne bude. Mi se držimo po strani, kao da nismo ovde. Ima ljudi još kol’ko ‘oćeš. Ima iz Like, sa Banije, tamo ima nekih od Banjaluke, Bosanaca valjda. Sve razbacano tuda. ‘Vamo preko su Cigani, a sad skoro su nam došli i ovi azilanti. Mi se ne družimo s njima. Vidim, počeli su sa ovim dečkić’ma da igraju lopte... Treba znati s njima pričati, ja ne znam..."

Na drugoj strani, ka košarkaškom igralištu, ispred jedne od "obrenovačkih" baraka, čovek kači veš na kanap. Jedna baka sedi pored česme naslonjena na štap. Pored nje, dečak i devojčica mirno gledaju posetioca.

"Već sam dva i po meseca u Krnjači. Živela sam u Vuka Karadžića u Obrenovcu. Nemam gde da se vratim. Nemam ja kuće, nemam ništa... Pa šta ćeš... Nije najbolje, ali nema drugo. Moraš da trpiš sve. Ljudi su mirni. Ne diraju nikoga niti njih neko dira. Ima nekih prijatnih, dobrih, deca se igraju zajedno." Prekida je dečak oduševljeno, ali šapatom: "Ima crnaca!"

mirko rudić