Lični stav Kako da spasemo Srbiju PKB ne treba prodavati, već povećavati proizvodnju i sačekati da se pojave strateški partneri sa kojima ćemo zajedno ulagati

piše: Dragan Đilas

Mnogo puta sam govorio o PKB-u. Mnogo puta su mi rekli da sam sa tom pričom dosadio i bogu i narodu. Moguće, ali mislim da neće smetati da to uradim još jednom. Naprotiv!

Mnogo puta su mi objašnjavali da to što pričam nije politika. Tačno. Jer PKB je mnogo više od politike, bar one srpske. Mnogo više od vređanja političkih protivnika, iznošenja neistina, neispunjavanja datih obećanja i svega onog što se pod politikom u Srbiji podrazumeva.

Šta je PKB? PKB je recept kako da spasimo Srbiju.

Pre pet godina PKB je bio potpuno devastirana kompanija sa 2300 zaposlenih kojima porezi i doprinosi na plate nisu plaćani skoro dve decenije. Bila je to kompanija sa dugom od sto miliona evra koja struju nije plaćala godinama, kompanija u kojoj nije kupljeno ništa od mehanizacije decenijama, kompanija sa skoro deset hiljada krava koje su bile na umoru. Kompanija koju država nije poslala u stečaj niti ju je prodala za nekoliko evra, jer Beograd to nije dao. Preuzeli smo je mi koji smo vodili grad i koji smo verovali da ako se spoje znanje, marljivost i iskrene namere i za PKB i za Srbiju ima nade.

ŠTA SMO URADILI?: Doveli smo profesionalni menadžment sastavljen od mladih ljudi kojima je preporuka bila radna, a ne partijska knjižica. Ovu drugu nisu ni imali i svi su prethodno radili u najvećim domaćim i multinacionalnim kompanijama. Seli smo sa predstavnicima sindikata i dogovorili da broj zaposlenih bude 2000, a plata u proseku 50.000 dinara. I počeli da radimo zajedno. Prva tri meseca radnici nam nisu verovali, mislili su da smo samo još jedna ekipa koja je došla da napuni svoje džepove.

Posle tri meseca u kojima smo postavili firmu na zdrav temelj i promenili ugovore o otkupu naših proizvoda sa moćnim kompanijama jer su bili štetni po PKB, počeli su da nam veruju. Za tri godine smanjili smo dug za tridesetak odsto, ali, što je mnogo važnije, uložili smo u poljoprivrednu mehanizaciju i napravili dve najmodernije farme krava u Evropi. Isplaćivali smo sve svoje obaveze u dan. Isto kao i plate sa svim porezima i doprinosima. Podigli smo za tri godine vrednost firme sa famoznih nekoliko desetina evra na nekoliko stotina miliona evra… Omogućili smo državi da ne mora da otkupljuje zemljište za auto-put, jer je ono PKB-ovo, a PKB je gradski. Samo na tome uštedeli smo desetine miliona evra za eksproprijaciju. Pored auto-puta sutra će nicati proizvodni objekti i veliki magacini. Prodajom samo sto od skoro 25.000 hektara, koliko PKB obrađuje, biće isplaćen ceo preostali dug PKB-a koji je na kraju 2013. bio oko 70 miliona evra. Prodaja sto hektara znači da PKB-u ostaje još 24.900 hektara za osnovnu delatnost. PKB je spašen i ponovo je lider u celom regionu.

ŠTA TREBA DA SE URADI?: Primenom ovakvog ekonomskog modela na celu Srbiju i Srbija će postati regionalni lider. Moramo da vidimo šta možemo sami da uradimo, kako da pokrenemo Srbiju, kako da zaposlimo ljude, povećamo izvoz. Bajke o investitorima iz EU ili Rusije koji samo čekaju da ovde ulože novac, bekstvo su od realnosti, jer i da hoće, nemaju u šta. Pravu šansu za njihov dolazak, kao i za brz ulazak u EU smo propustili u vreme Miloševića. Šta mi danas da ponudimo svetu osim Fijata i samo nekoliko desetina firmi koje zaista rade? Ništa, osim poljoprivrednih proizvoda. To je naša najveća šansa, ali za budućnost, ne za sadašnjost. Jer danas jedva da imamo hrane i za sebe. I ne treba da nam Evropa piše nikakav ed-memoar, šta god to bilo, jer mi i da hoćemo, u Rusiju nemamo šta da izvezemo.

Da nije tako, pa ne bi prethodne godine u Bosnu izvezli skoro 2,5 puta više hrane nego u Rusiju. Zato država, jer nema ko drugi, mora da napravi desetine manjih PKB-ova širom Srbije, a ne da PKB prodaje. PKB ne treba prodavati, već povećavati proizvodnju i sačekati da se pojave strateški partneri sa kojima ćemo zajedno ulagati.

Pre 40 godina je u Srbiju došao Unilever, jedna od najvećih svetskih firmi u proizvodnji hrane i sa PKB-om osnovao zajedničko preduzeće Frikom. Pa kada je to moglo u vreme komunizma, zašto ne bi moglo danas!? Ako napravimo sirovinsku bazu, u Srbiju će doći velike kompanije i počeće preradu našeg voća i povrća. Ne zato što nas vole i što su nam vekovni ili decenijski prijatelji, već zato što im se više isplati da u Srbiji prerade srpsko voće u sok, nego da ga prevezu do Poljske i tamo to urade. Sa tim kompanijama dobićemo i pristup evropskim i svetskim tržištima na kojima oni rade već desetinama godina.

Da bismo napravili takva prava preduzeća, a ne političko-partijske firme kao što je do sada uglavnom bio slučaj, moramo odmah da prestanemo sa demagogijom o platama državnih direktora. Pa kako da ih odredimo. Pogledajmo kolika su primanja menadžmenta u Delta agraru, MK Komercu i nekoj multinacionalnoj kompaniji koja radi u Srbiji, poput Nestlea na primer. Uzmimo prosek te tri firme i eto nam iznosa plate za menadžment svakog srpskog PKB-a. Samo tako ćemo dobiti one koji znaju i vrede. I nije u redu da se u javnosti plate tih ludi upoređuju sa platama ministara i predsednika, jer 90 odsto njih ni u jednoj ozbiljnoj firmi ne bi dogurali dalje od asistenta ili kurira.

IZLAZAK IZ SPIRALE: Broj zaposlenih i plate će u takvim firmama biti veće nego kod mnogih privatnika, jer je za njih profit svrha poslovanja. Zato i smanjuju plate na nivo koji je često ponižavajući, jer znaju da ljudi moraju da rade i pod takvim uslovima i da nema države ni sindikata da ih zaštiti. Državnom preduzeću profit nije svrha sam po sebi, jer državi nije potreban veći stan, bolji auto… Umesto u te svrhe, profit će se ulagati u razvoj preduzeća i bolji život građana. Tako ćemo zaposliti desetine hiljada ljudi koji će svoje bolje plate trošiti kupujući u Srbiji. Povećaće se tražnja, pa će i druge firme povećavati svoju proizvodnju jer će imati kome da prodaju ono što naprave. Državni budžet će se puniti, pa će biti više para za lekare, nastavnike, medicinske sestre, sudije, policiju... Izaći ćemo iz spirale propadanja i krenuti spiralom rasta i razvoja. Možda nekome deluje prejednostavno, ali ne zaboravite da su sva najbolja rešenja uvek bila jednostavna.

Vratimo se na pitanje sa početka priče. Šta je PKB? PKB je Srbija. Ili preciznije, Srbija danas je PKB od pre pet godina. I PKB i Srbiju su uništavali raznorazni u prethodnih četvrt veka. Mnogi su mislili da nema šanse da ga spasimo, kao što to danas misle za Srbiju. Pokazalo se da je moguće i ono što ponekad deluje nemoguće i da rešenje uvek postoji. Za to, kao što sam već rekao, potrebni su znanje, marljivost, iskrene namere i spremnost da se takvim ljudima prepusti vođenje najvažnijih resursa u Srbiji. Ma koliko delovalo utopistički, siguran sam da će takvo vreme doći.