Lisica i ždral Iznenadni gost Dok se Toma Nikolić vojvodski baktao sa redakturom ćiriličnog besplatnog udžbenika za malene Bunjevce, glumac Depardije posetio je predsednika Vlade, ministra kulture i gradonačelnika

piše: Ljubomir Živkov

Dostojanstveno je predsednik podneo nepravdu koju mu je naneo protokol Žerara Depardijea, visoki i široki gost iz beskrajne Rusije, provodio je slatke čase u društvu dostojanstvenika izvršne i gradske vlasti, uskrativši sebe Skupštini i predsedniku Republike. Poslanicima je packa pala lakše nego predsedniku, jer potonjega za gosta vezuju kako ljubav prema Rusiji tako i proizvodnja alkoholnih pića, s tim što se Sirano vinarstvom bavi naveliko, a naš predsednik nadugačko, tj. peče rakiju u domaćoj radinosti, nadomak privat. crkve.

Gost reče da se nama zaputio zbog kulture, a pokrovitelj naših najvećih kulturnih manifestacija ko je nego predsednik! Nisam kraj najbolje svoje volje razabrao ko je i zašto novorusa pozvao u posetu, slušao sam vesti i vrebao ono "na poziv toga i toga" došao u posetu, svečanu, nezvaničnu, radnu, šta ja znam... Sam vizitlija pravdao se da mu je na srcu kultura, i da nije više bez Srbije mogao da izdrži, što mogu i da razumem, ne treba mu viza, ima para, kupi kartu i dođe, ali bio je sad u Beogradu i muzičar Mark Forry, pa se ipak sreo sa mnom, a ne sa Vučićem, Malim i maestrom Razbaruhovim.

Flober mora da se prevrtao u grobu slušajući svog sunarodnika koji je postao culture addict, gde si, garsončiću, bio kad sam pravio rečnik opštih mesta? Da. Došao je Depardije zbog kulture, svoje lične, ruske, srpske, francuske, svejedno, želi da ga pamte kao građanina sveta, a ne kao poreskog obveznika, tako nešto, uglavnom su za njega našli vremena najviđeniji ljudi naše današnjice i sutrašnjice; sad nemamo ni slučaj Džonija Depa, koji ide kod Kusturice pa svrati kod Borisa Tadića, Depardije je zapucao izravno u plemićko gnezdo, ravnodušan prema našoj glumadiji. Kako li je najavljena i režirana ta spektakularno isprazna vizita? Ruski ataše za kulturu natuknuo je našem da bi taj i taj pre nego što počne berba grožđa voleo da se opija jedno dva dana srpskom kulturom, i naši kad su čuli brže-bolje istumbaše svak svoj schedule i prijaviše se da budu domaćini: šta ima da se viđa sa Tomom, da ga ovaj pita šta radi sa kominom, kako rešavaju problem džibre, pa je li istina da u jednoj ruskoj guberniji stanovništvo pije patoku... Drugo, bolje da ga prime oni nego da ode u Niš kod vinogradara Živković Zorana!

Ko bi se pod milim bogom toga setio, daj da pozovemo Depardijea! Teško mi je da zamislim i kako se Žerar setio Srbije: "Već neko vreme nisam proširio svoj kulturni vidik, mogao bih da se vinem do Srbije na čijoj su se blagoslovenoj teritoriji rodila devetorica rimskih imperatora. Pri tom, sunarodnici i komšije rimskih careva nisu uveli sankcije Rusiji, što je vrhunska učtivost, samim tim i kultura. Kazaću da me politika ne interesuje, ali da se ponosim što Srbija nije kaznila moju novu rodinu!

Pozovu moju neznatnost iz Maršalata u zimu 1979. godine da kao redov JNA i kao član ansambla "Lole" zasviram i ja malko Vrhovnome komandantu na Tari. Moji pretpostavljeni prvi put ugledaše logo i pečat veličine dinje, otpremiše me proudly iz tih stopa na lice mesta, u holu nas naravno postroje poltora chasa pre nego što će Maršal doći, postroje nas s obe strane tepiha, sve estradne umetnike, konobare, spremačice, pripadnike obezbeđenja u civilu, da propustimo najdražeg gosta kroz jednog zaista toplog zeca koji bi bio čista suprotnost onome na Golom otoku: naš najveći sin neće marširati holom kao kroz brisani prostor, nego će nam se smeškom levo i desno odužiti za našu nestrpljivost da ga što pre izbliza vidimo. Stojim u sredini niza, nema druga Tita pa nema, kad se sa kraja bližeg ulazu začu da neko tapše, šumski požar ne širi se tako brzo kao što se aplauz preliva do najudaljenijih pripadnika počasne civilne garde, ali umesto da se pojača počinje tapšanje da se kao koleba, pa i da jenjava, prikupim kuraž, nagnem se ka ulazu i ugledam na bordo tepihu dve pudlice – visoki glasnici veličanstva koje se još ne vidi, ali kome se možemo uskoro nadati.

Neko je ugledav dva psetanceta pomislio valjda da ih gazda vodi na dužem povodniku i ushteo da se kao prvoaplaudirajući ureže Maršalu što dublje u njegovo sećanje, ostali su prihvatili, ko zna ko to u ljudima aplaudira, onaj neurovegetativni sistem, koji radi nezavisno od naše volje i našeg kakvog-takvog uma, uglavnom ja ostadoh u društvu žigosan kao persona koja je aplaudirala Titovim pudlicama, da bih trideset pet godina docnije gledao moje izabrane (možda i naturene mi voljom većine) predstavnike kako tetoše stranca i kako ga obasipaju gostoljubivošću kojom će preplaviti Vladimira Vladimiroviča, ako samo održi chestnoe slovo i dođe nam u pretprazničko veče tj. devetnaestog oktobra.

Ko je odlučio šta će gostu da poklone? Dajte mu nešto recipročno njegovim darovima, avaj, došao je praznih ruku, v takom sluchae dobiće pletenu, takoreći potrošačku korpu sa provijantom iz našeg klimatskog pojasa i buteljku-dve vina sa geogr. poreklom, ladno?

Da, možda je, grešna mi duša, g. Depardije samo uljudno prihvatio poziv mojih rukovodilaca sklonih simbolizmu: sin Francuske koja nas je volela, a mi isto tako nju, miljenik je ruske države – i EU i Rusija?