Intervju – Predrag Sarapa, novinar:
Cenzura, teror i paranoja

Čitave ekipe novinara Studija B – da budemo pravedni, ne samo njih – bile su proganjane, otpuštane i sprečavane da rade svoj posao. Danas umesto policije to čine same kolege u službi nekih moćnika aktuelnog režima i samim tim vlastima je situacija olakšana. Nekada su urednici štitili kolege, dok danas zarad svoje stoličice progone sve oko sebe

Da mu je emisija "Sarapin problem" skinuta s RTV Studio B, Predrag Sarapa je saznao – iz jednog tabloida. Novopostavljena v.d. direktorka i glavna urednica Ivana Vučićević (nakon nedavne smjene Aleksandra Timofejeva) izjavila je da Sarapine emisije više neće biti zbog slabog rejtinga kojega je imala, a nakon što je tu neistinu izgovorila, reagirao je Sarapa navodeći da su posrijedi "zloba, zavist i politička ambicija direktorke da se nekome dodvori". Ona je pak izjavila da je "šokirana prenaglašenom i neosnovanom reakcijom kolege Predraga Sarape", kao i da "nema nameru da učestvuje u lečenju povrede bilo čije sujete". Sve je začinila onom narodnom da "ko gubi, ima pravo da se ljuti" i nadmenim pozivom da ju, ako nije istinito nešto što je navela – tuži!

Zašto je Sarapa za ukidanje svoje emisije saznao iz novina, a ne od nje lično, nije objasnila, iako je nakon dugogodišnjeg rada na Studiju B (1994–1995, te 2006–2014; emisija ide od februara 2006. godine) bar to, kao i svatko drugi, zaslužio.

Umjesto "Sarapinog problema" na toj televiziji, kako je najavljeno, gledat ćemo emisiju nadasve intrigantnog naziva "Beograd na vodi".

"VREME": Izgovor v.d. direktorke i glavne urednice jest da je emisija imala nizak rejting. Što je, u stvari, pravi razlog ukidanja tvoje emisije?

PREDRAG SARAPA: Kada je reč o rejtingu, jasno je da je to jedna ozbiljna laž i pokušaj opravdavanja nečega što se opravdati ne može, odnosno, prikrivanja realnog stanja sve evidentnije cenzure i terora, kako u izboru tema tako i u izboru sagovornika. Zbog odličnog rejtinga emisija koje sam radio svih prethodnih sezona u kojima sam od svih pojedinačnih emisija emitovanih na Studiju B, prema rečima bivšeg direktora Aleksandra Timofejeva, bio najgledaniji, 2013. godine je odlučeno da radim još jednu emisiju utorkom, "Beograde, dobro veče". Od svih epizoda, ta utorkom se iskazala kao najgledanija, s najeminentijim gostima, u odnosu na sve ostale emisije drugim danima. Kroz neka saopštenja Kolegijuma Studija B provejava priča da sam ja bio povlašćen zbog toga što sam radio dve emisije u trajanju od sat i po: moram naglasiti da sam to radio za istu platu i da sam upravo tim emisijama držao rejting cele kuće, pa samim tim smatram da to nije neka nagrada. Mnogo su nagrađeniji od mene bili oni koji su mnogo manje radili i u međuvremenu mešetarili po političkim strankama, ne bi li se u novoj konstelaciji odnosa u gradu domogli neke vlasti u ovoj televiziji. Kada je reč o "Sarapinom problemu" ponedeljkom, rejting je bio odličan. Ove sezone i to mi je potvrđeno čak i od onih od kojih je direktorka Ivana Vučićević tražila mišljenja o tome, nakon čega je pravila kisele face.

Rejting ti je, međutim, bio stabilno visok bez obzira na to što je emisija u nekoliko navrata mijenjala dane kad je na programu...

I pored raznih seljenja termina emitovanja emisije uvek se pokazivalo da ima visok ili odličan rejting u odnosu na neke druge emisije Studija B, ali i u odnosu na druge kuće koje su imale emisije takvog tipa. Kada je reč o rejtinzima, sumnju na celu priču baca priča o tome da su mnoge emisije daleko manjeg rejtinga od moje ostale u programskoj šemi. U jednoj od rasprava o rejtinzima na društvenim mrežama, koja je pokrenuta povodom mog slučaja, moja poštovana koleginica i bivša direktorka i urednica Dragana Milićević je iskazala zanimljiv stav da verovatno većina emisija koje se sada emituju ne bi imale svoje mesto u programskoj šemi. Reč je, kako je ona rekla, o dobrim emisijama i autorima ("Agape", "Nivo 23" i slično), koji po rejtingu – kad bi se samo on gledao – ne bi mogli maltene nigde da se emituju. Studio B kao javni servis ima obavezu da zaštiti i one gledaoce koji konzumiraju takve retke, a kvalitetne sadržaje. Samim tim, priča o rejtingu moje emisije pada pod sumnju, odnosno gubi smisao čak i kroz egzaktne podatke.

Dugo godina je emisija išla sredom, posle toga jedno vreme petkom, pa ponovo sredom, dok se na kraju nije ustalila u terminu ponedeljkom. Zbog dobrog rejtinga, prema rečima tadašnjeg direktora i urednika Timofejeva...

Ali on nije prvi urednik pod kojim je emisija rađena...

Nije, pre njega je bila Dragana Milićević, čiju sam podršku takođe imao. Emisija je tada, kako rekoh, na inicijativu Timofejeva, produžena sa 60 na 90 minuta. Valjda to Timofejev, kao stariji kolega i jedan od boljih TV novinara sa iskustvom, ume da proceni! Postojala je bojazan da će gledanost možda pasti zbog dužeg trajanja, ali uprkos tome, ona je čak i rasla. Svake godine smo imali istraživanja gledanosti, o čemu nas je direktor i urednik izveštavao. Prema njima, od emisija koje se emituju jednom nedeljno stajao sam najbolje.

Zvanično je direktorka rekla da je problem slab rejting tvoje emisije – i ne samo tvoje, tu je i emisija "U centru" kolege Đorđa Mićića – ali čini se da je problem negdje drugdje. Na primjer, u temama koje si otvarao i gostima koje si pozivao u emisiju...

Očigledno je da je to u pitanju i moram reći, ne samo to, u pitanju su veliki kompleksi novinara u pokušaju, početnika koji treba da uče, a ne da se bave lažima, podvalama, političkim dodvoravanjem, klevetanjem i izmišljanjem. Hoću da kažem da iz stava kolegijuma provejava čist politički stav opredeljenosti za nešto što sada čini gradsku vlast u odnosu na onu prethodnu. Govoriti o tome da je u nekim emisijama bilo više ovih ili onih gostiju predstavlja bolesno partijsko prebrojavanje, koje sa novinarstvom nema nikakve veze. Upozorio bih kolege da nisu svi partijski ljudi samo partijski vojnici, već da mnogi od njih imaju svoju stručnost i kompetencije, te da mogu govoriti o raznim drugim problemima i temama. Vrlo lako mogu demantovati tvrdnje da je Dragan Đilas imao bilo kakav uticaj na mene, jer mi čak nikada nije bio gost u emisiji!

A zašto? Ni kad je bio takozvani Đilasov most u žiži javnosti, ili platani na Bulevaru, ili Bus plus ili raseljavanje Roma ispod Gazele?

Moja emisija se isključivo odnosila na tvrde i ključne političke probleme i tu su gostovali ljudi iz različitih stranaka, opcija, profesija, opredeljenja, stavova... Đilas kao gradonačelnik jednostavno nije mogao da se uklopi u sav taj korpus gostiju i teško je bilo dovesti ga, na primer, sa dva političara, jednim novinarom i, recimo, jednim profesorom u studio. Inače, sve te teme o kojima smo pričali obrađivane su u jutarnjem programu i u vestima Studija B. Smatrao sam da je nepotrebno da i moja emisija bude posvećena tim pitanjima i zbog toga nisam imao nikakve pritiske, niti probleme.

Hoćeš reći da ti, na primjer, niti jedna vlast, ni demokrate ni naprednjaci, nikad nisu nametali goste?

Meni lično ne, niti bih to prihvatio. Mislim da je to razlog ukidanja emisije, jer znaju da je kompromis o tome nemoguć.

Vrlo indikativno je da, u brojnim komentarima na portalima i društvenim mrežama, ima veliki broj onih koji te bezrezervno podržavaju i onih koji te nimalo ne vole, ali i jedni i drugi žale zbog ukidanja tvoje emisije, videći danas u njoj jedan od rijetkih preostalih prostora za suočavanje različitih mišljenja.

Čini mi se da, osim botova sveprisutnih, čak manje aktivnih u mom slučaju, građani reaguju realno, ne vezujući se za mene, voditelja, kao ličnost, već se određuju prema poslu koji sam radio. Ono što me raduje, i pored kampanje koja je besomučno vođena, uz tešku zloupotrebu javnog servisa, gde se danima emitovalo saopštenje kolegijuma Studija B, iza koga se krije ne-znam-ko, građani mi prilaze na ulici i pružaju mi podršku uz najčešće konstatacije: izdržite, znamo o čemu se radi.

O čemu se radi i kako reagiraju kolege?

Radi se o cenzuri i o pokušaju opravdavanja takve cenzorske politike, odnosno o pokušaju skretanja pažnje sa suštine na gluposti poput toga da li su neki gosti kod mene polemisali žešće, ili je nekom promakla neka reč. Ovim pristupom vraćamo se u neku vrstu novinarstva gde su novinari skretničari, bez stava i mišljenja i prava na komentar. Ako se stvarno pretvorimo u sprovodnike tuđih mišljenja, onda ova profesija gubi svaku svrhu i novinarstvo više nikome neće biti ni potrebno. U tom slučaju bi moćnici sami sebi mogli da postavljaju najpoželjnija pitanja i sami sebi da daju najpametnije odgovore. Nama kao novinarima ostaje samo da se divimo i aplaudiramo. Na tu vrstu novinarstva ja ne pristajem.

Studio B, kao uostalom i druge javne servise, u javnosti bije glas da su uvijek bili pod pritiskom stranaka na vlasti. Konkretno, u Beogradu, da su favorizirali i Čovića i Draškovića i Đilasa, i danas Sinišu Malog...

To može i tako da se vidi. Na moju veliku žalost, ono što jeste suština to je da svaka gradska vlast ovu televiziju, moj Studio B, vidi kao svoju slikovnicu i prostor za ličnu promociju. Jedan od zadataka Studija B jeste da obaveštava građane o zbivanjima i u gradu i u gradskoj upravi i tanka je linija između realne informacije i šminkanja stanja u korist aktuelne gradske vlasti. Ono što se meni čini jeste da je i u našem Beogradu bitka sa političarima ista kao i na republičkom nivou. Samo je mnogo teže doći do realne informacije u korist građana. Poznato je da su u Studio B upadale razne falange, policije, čak i stranačke, zauzimale kancelarije ljudima i kontrolisale etar, pa i vodu u koaksijalnom kablu!

Čitave ekipe novinara Studija B – da budemo pravedni, ne samo njih – bile su proganjane, otpuštane i sprečavane da rade svoj posao. Danas umesto tih policija to čine same kolege u službi nekih moćnika aktuelnog režima i samim tim vlastima je situacija olakšana. Nekada su urednici štitili kolege, dok danas zarad svoje stoličice progone sve oko sebe. Konkretno, u Studiju B kolege mi se žale na mobing, razne vrste novouspostavljenih besmislenih pravila, poput naredbe da zaposleni potpisuju platni listić kako bi dokazali da im je uplaćena plata... Do toga da se izmišljaju kreativni timovi koji služe samo za zamazivanje očiju kako bi se ljudi po dubini firme smenjivali i na njihova mesta dovodili podobni, koji te poslove i ne znaju da obavljaju. Tako je postalo važno ko će biti šef voznog parka, ko šef produkcije, ko tehnički direktor i nikome nije jasno zbog čega ljudi koji su to radili godinama veoma kvalitetno ne mogu više to raditi. Mislim da se radi o klasičnom teroru i paranoji da je neprijatelj svako ko je u vreme prethodnih direktora radio, i to dobro i profesionalno, neki odgovoran posao.

Tatjana Tagirov