Intervju – Aleks Čović, programski koordinator ICT Huba:
Rađanje preduzetničke zajednice

"Preduzetnicima je najpotrebniji rani proces validacije, odnosno pronalaženja problema i njegovog rešavanja. Praksa je pokazala da većina startapa propada, ne zato što nisu uspeli da naprave ono što su zamislili, već zato što nisu uspeli da prodaju ono što su napravili"

"U Srbiji je preduzetnička zajednica počela da se obrazuje pre četiri godine, uglavnom kroz inicijativu nekoliko drugara okupljenih u SEE ICT-ju, nevladinoj organizaciji za razvoj i promociju tehnološkog preduzetništva, dakle, bila je to jedna grassroots inicijativa", kaže Aleks Čović za "Vreme". Povod za razgovor sa Čovićem bio je početak rada ICT Huba, u kome budući preduzetnici mogu pronaći prostor za rad i konferencije, hardver, softver, infrastrukturu, ali i savete iskusnih mentora u ICT (informaciono-komunikacionim tehnologijama), marketingu, kao i administrativnu pomoć za započinjanje sopstvenog biznisa.

"VREME": Zašto se preduzetnička zajednica formirala pre četiri godine, a ne pre toga?

ALEKS ČOVIĆ: Dobro pitanje. Startapovi i tehnološko preduzetništvo svakako su postojali u Srbiji i pre toga, ali nije postojala zajednica, nisu postojala mesta okupljanja, nije postojalo čvorište. U Novom Sadu godinama već radi veoma uspešan i relevantan tehnološki startap, koji se zove Area 51, a njihov proizvod je CRM (Client Resource Management), odnosno platforma za vođenje poslovanja koja je potpuno relevantna i značajna u svetskim okvirima. U Beogradu je Nordeus, koji je verovatno najdalje odmakao, postoji ManageWP i još gomila firmi koje jako lepo rade. Bilo je potrebno da neko dođe i zabode zastavicu i kaže "sad imamo startap okupljanje, dođite da se upoznamo". Prvi događaji su imali 10-15 ljudi, to je krenulo da narasta, a najveći događaj kom sam ja prisustvovao bilo je diplomiranje prve generacije Startap Akademije, gde se okupilo 700 ljudi. To su interesantne priče – mladić od 20 godina za šest meseci je napravio i prodao firmu za šestocifren iznos, a firma se bavi pravljenjem teme za neku platformu za koju većina ljudi nije ni čula. Ali to nisu samo interesantne priče – osnovni razlog zašto je ovo sve značajno jeste što ja ne znam za direktniji i brži način da se promeni ekonomska i društvena klima.

Ali, velika većina startapa propadne, samo mali broj njih uspe?

Da, velika većina propadne. Najaktivniji srpski investitor Nebojša Lazić je nedavno rekao na nekom događaju da "devet od deset startapa propadne, ali devet od deset preduzetnika uspe". Startap je po knjiškoj definiciji privremena organizacija koja za cilj ima pronalaženje uspešnog i ponovljivog poslovnog modela. Vi kada nešto radite, na primer, otvarate kafić, prilično je jasno šta treba da se desi da biste uspeli – treba vam dobra lokacija, dobra ponuda, još neke stvari, i ako ispunite sve te faktore, šanse za vaš uspeh rastu. Startapi se po definiciji bave neizvesnim. Dok je u startap fazi, kompanija traži svoj poslovni model, traži mušterije, proizvod, i način da taj proizvod upakuje i proda. Onog momenta kada to pronađe, kažemo da su pronašli direktnu vezu između proizvoda i tržišta. Tada oni znaju potrebe svog tržišta, znaju kakav proizvod treba napraviti, i tu već nije reč o startapima, nego kompanijama koje rade sve što rade i druge kompanije. Sve do tada je proces traženja. Iz te perspektive, osnovni zadatak startapa nije da napravi novac, već da nauči. Kada učimo i istražujemo, često nećemo uspeti, to je tačno, i iz tog ugla većina startapa ne uspe. Međutim, oni koji uspeju, a to je statistika, višestruko otplate neuspehe svih ostalih koji su bili pre njih. Takođe, većina preduzetnika su serijski preduzetnici – pokrenu jedan projekat, rade ga nekoliko godina, uspeju ili ne uspeju – a najčešće ne uspeju, izađu iz toga, pokrenu sledeći i tako dok jednog dana ne naprave uspeh. Tako da neuspeh za preduzetnika znači, ponovo parafraziram Nebojšu Lazića, da nije uspeo da pokrene svoju priču, pa je otišao da radi za Microsoft – to i nije baš neki neuspeh.

Šta je potrebno startapima u Srbiji da bi bili uspešniji?

Retke su kompanije koje su počele od nule i došle do uspeha, a u evropskom startap ekosistemu taj uspeh je najčešće akvizicija – vi napravite neki softverski proizvod, a onda vas kupi, na primer, Adobe. Dakle, za takve stvari je potreban određeni broj godina, a mi smo na početku. Mehanizmi podrške za preduzetnike su još uvek novi, i tek se razvijaju. Ono čime se ja najviše bavim jeste još jedna važna stvar, a to je obrazovanje preduzetnika. Iskustvo je pokazalo da preduzetnici najbolje uče od drugih preduzetnika. Potrebno je da se preduzetnici, koji su napravili određeni uspeh, vrate nazad i vrate to znanje zajednici kao mentori, edukatori, ili investitori u krajnjoj liniji. Sve vreme pričamo o Srbiji kao delu evropskog startap ekosistema – na 400 km odavde, u Sofiji, postoje dva investiciona fonda, od kojih je jedan u poslednje dve godine investirao u 11 srpskih timova. Reč je o investiciji vrednoj između pola miliona i milion evra.

Da li su to oni "investicioni anđeli"?

Tu postoji nekoliko kategorija. Postoje "anđeli", koji su najčešće uspešni preduzetnici pa investiraju svoj novac – oni obično imaju veliki broj investicija, ali ne ulažu velike svote, i investiraju u timove u jako ranoj fazi, a sem novca, daju i svoje savete. Postoje i akceleratori, koji, kao što im ime kaže, za cilj imaju da ubrzaju rast i razvoj startapa. Oni to rade kroz određenu finansijsku investiciju, koja služi tome da se timovima omogući da se posvete radu na svom startapu, da ne brinu o egzistenciji tokom tri ili šest meseci koliko im treba da naprave neku potvrdu da njihov poslovni model nekuda ide. I oni se, takođe, bave investiranjem u ranoj fazi, poput fondova o kojima sam malopre govorio. Treća kategorija je venture capital u klasičnom smislu, dakle, reč je o investicionim fondovima koji investiraju daleko veće svote, ali investiraju u startape i firme koje već imaju tržišnu potvrdu i atrakciju u vidu klijenata i mušterija.

Međutim, sve vreme pričamo o investicijama. To apsolutno nije uslov, i nije jedini način da se radi. Neki od najuspešnijih domaćih primera nisu primali eksterne investicije – razvijali su se svojim ritmom, organski, investirali su koliko su mogli, i danas su jako uspešne kompanije.

Osim finansijskih, koji još vidovi podrške postoje za startape?

Postoji Startap Akademija, čiji sam programski direktor ove godine, u koju sada kreće treća generacija polaznika. Startap Akademija je počela kao škola tehnološkog preduzetništva. Kroz dve generacije i 60 preduzetnika koje je iškolovala uvideli smo da je najraniji proces validacije, odnosno pronalaženja, napipavanja problema i njegovog rešavanja ono što je najpotrebnije i gde najviše možemo da pomognemo. To je izrazito važno jer je praksa pokazala da većina startapa propada, ne zato što nisu uspeli da naprave ono što su zamislili, već zato što nisu uspeli da prodaju ono što su napravili. A ne mogu to da prodaju, jer su napravili pogrešnu stvar, koja nikom nije zanimljiva.

Ceo taj proces validacije i metodologija koja se razvila naziva se lean, zasnovan je na Tojotinom lean manufacturing principu, koji za cilj ima da eliminiše protraćeni trud i resurse. To je način razmišljanja, ali i metod na osnovu kog mladi preduzetnici uče kako da provere i saznaju gde je problem sa njihovim proizvodom i kako da se suoče sa realnošću. Jer, kako je rekao Majk Tajson, "svako ima plan, dok ga ne udarim u glavu". Retko koja startap ideja preživi prvi kontakt sa realnošću, odnosno sa tržištem, u onom obliku u kojem je nastala u glavama preduzetnika. Tek kad tu ideju iznesete na videlo, kada razgovarate o njoj, pričate sa svojim potencijalnim mušterijama, tek tada počinjete da saznajete koji su zaista realni problemi i potrebe. Zato je zajednica izuzetno važna, i zato su habovi, akceleratori, co-working prostori, inkubatori, veoma bitni. Ako imate priliku da radite sa drugim preduzetnicima, koji su na istom putu kao i vi, imate sjajnu priliku da svoje ideje izbacite u javnost i dobijete mnogo drugih korisnih ideja, koje vas teraju da se konstantno preispitujete. I to je specifičnost preduzetničkog poziva – stalno baratanje sa neizvesnošću. Lično mislim da je to veoma korisno, jer se pokazalo kao najbolji način da se umanji šansa za neuspeh.

Da se vratimo na mehanizme podrške.

Da. Startap Akademija je već postala priprema za rano lansiranje i prijem prve investicije. Od 60 preduzetnika u prve dve generacije, nastalo je devet kompanija koje još rade i razvijaju se, a osam od tih devet kompanija je primilo investicije u prvih 6-12 meseci od nastanka. Treća generacija kreće u oktobru. Druga stvar je ICT Hub, koji se pozicionira kao inkubator sa 40-50 preduzetnika. Oni će imati priliku da 12 meseci rade pod jednim krovom, zajedno, u prostoru na Zvezdari koji zaista fantastično izgleda. Imaće priliku i da rade sa velikim brojem mentora, što iz preduzetničkog sveta, što sa ljudima iz tradicionalnog biznis sveta, iz već uhodanih kompanija, što se prvi put dešava u Srbiji. ICT Hub je projekat Orion Telekoma i DNA Communicationsa, podržan od strane USAID-a. Sa druge strane, imamo startap zajednicu, tako da spajamo te dve strukture i dve zajednice koje do sada nisu baš često imale komunikaciju. Dakle, ICT Hub će u sledećih 12 meseci funkcionisati kao inkubator, koji daje s jedne strane tehničku, druge strane obrazovnu podršku. Moje osnovno zaduženje u ICT Hubu jeste da razvijem program edukacije preduzetnika, što sam već radio za Startap Akademiju. Svaka pomoć na početku je veoma dobrodošla, često se investicioni fondovi koji investiraju u ranu fazu zovu "seed" fondovi, jer je to kao jedno seme kome treba svetla, zalivanja i hrane, pogotovo u najranijoj fazi kada je sve jako krhko, kada ljudi najčešće nemaju finansijsku podršku niti svoj novac koji mogu da investiraju.