Nuspojave Huliganski kompliment Jedni su napadali B92 zbog onoga što je bio nekada, a drugi zbog onoga što je sada i što će tek biti sutra

piše: Teofil Pančić

Neuobičajeno lepo vreme za ovo doba godine izmamilo je u nedelju na beogradske ulice izuzetno mali broj šetača... Nešto u ovoj rečenici ne odgovara frazerskom šablonu, zar ne bi trebalo da ih je mnogo? Ne, zašto? Dovoljni su jedan Vučić i jedan Mali, pa makar i u second hand verzijama...

Šalu na stranu, ovde me ne zanimaju ti što su se špancirali po centru grada, nego oni što su se opredelili za provod preko reke. Pred zgradom RTV B92 na Novom Beogradu tog su dana održana čak dva, hm, javna skupa: onaj dnevni bio je neprijavljen, nenajavljen i nezakonit, a onaj večernji suprotno od toga. Prvo je grupa maskiranih huligana uletela na mali plato pred zgradom ove medijske kuće i napravila kermes pomoću eksplozivnih i neeksplozivnih sredstava destruktivne namene, pa je tom prilikom intervenisala i policija, a onda se uveče, tačno u devet, u terminu emitovanja "Utiska nedelje", okupilo nekoliko stotina što "javnih ličnosti" što "običnih građana", u znak solidarnosti i protesta zbog de facto zabrane emitovanja narečene emisije. Skupovi, dakle, po svemu kao nebo i zemlja, bog i šeširdžija ili Đinđić i Vučić, samo je u oba slučaja meta bila ista: B92.

E sad: kako je moguće da ljudi dijametralno suprotnih orijentacija i vrednosnih sistema imaju istu metu? Tako, lepo: to uopšte nije jedna te ista meta, nego se samo slučajno isto zove (bar za sada). Gotovo da bi se moglo reći: mada su se zatekle na istom mestu u razmaku od svega nekoliko sati, ove dve grupe ljudi zapravo razdvajaju godine. Huligani koji su nasrnuli na B92 zapravo su napali jedan simbol: B92, to su bre oni izdajnici i strani plaćenici, oni pederi, ustaše, soroševci i balije, to su oni što misle da su i Šiptar i peder ljudska bića, pa bi još i da zdravu srBsku omladinu indoktriniraju tim globalističkim glupostima i tako od njih načine roblje Novog svetskog poretka... Drugim rečima, huligani se nisu baš mnogo apdejtovali u poslednje vreme (hoće da zaboli glavica kad se preuči, pa se čuvaju), jer da jesu, znali bi da – po raznim osnovama – B92 doslovno iz dana u dan sve manje liči na sve što oni mrze, i da je njegovo tranzitno stanje sada već sve bliže onome prema čemu su ravnodušni, tako da, ako se to junačko napredovanje u svetlu budućnost nastavi, sledi i njegovo upodobljenje onome što oni vole.

Ništa od ovog ne znači da TV B92 nije uradila solidan posao oko Parade – jer ga je uradila; istoimeni radio još i više i bolje od toga, ali radio je tu ionako sve uočljiviji corpus separatum, tako da nije čudno da kolaju zanimljive glasine u pogledu njegove buduće sudbine: od prisilne eutanazije pa do plišanog "razvoda" od bulevarizovane matice. Megjutoa, solidno izveštavanje sa beogradskih ulica minimum je podrazumevanog standarda korektnosti – toliko je ispunio i ovaj sadašnji Studio B, pa šta? – koji naprosto nije ni približno dovoljan da bi bilo koji medij, a kamoli onaj sa tako visoko obavezujućim imenom i istorijom, udovoljio standardu watchdoga demokratije i pluralizma. Tzv. odlaganje koje mnogo više liči na potuljeno i licemerno ukidanje Utiska nedelje pokazuje da je trend upravo suprotan: da parafraziram famoznu Marksovu "prekobrojnu" tezu o Fojerbahu, do sada su mediji različito tumačili svet, a radi se o tome da jednoglasno usvoje MOJE tumačenje. Čije "moje"? Ne pravite se Toše, jedan je Ja u današnjoj Srbiji, onaj Ja iz teksta Gorana Markovića u "Politici".

Kada stvari ovako čitamo, moglo bi se reći da su poslepodnevni huligani nesvesno uputili B92 jedan okasneli kompliment, sada već u najboljem slučaju poluzaslužen; na drugoj strani, večernji manifestanti pred istom zgradom u poziciji su da znaju kako uistinu stoje stvari. Oni su, dakle, došli da saopšte da B92 ima suvislu budućnost jedino u sopstvenoj "prošlosti", naravno, samo u tom smislu da mora da očuva njen fundament, koji se pak ne može očuvati bez intaktne nezavisnosti izveštavanja i slobode interpretacije. Huligani naivno misle da ta prošlost još traje, večernji hodači znaju da je ta prošlost skoro sasvim iscurila. Da sam, daleko bilo, neko ko se nešto pita na ovom B92, plaćao bih onim huligančićima da svrate bar jednom nedeljno i polupaju nešto, jer su oni kakav-takav legitimacijski osnov. Kad čak i oni sasvim odustanu od B92, to će značiti da je proces tranzicije okončan.

"Utisak nedelje" tada će verovatno biti negde daleko, ili neće biti nigde. Ali, ne radi se tu o "Utisku nedelje", nego o priči kako vešti maheri mogu ama baš svaki narativ da izokrenu sebi u prilog. Kapitalizam, privatno vlasništvo, medijski pluralizam, famozno slobodno tržište, nezavisnost od države? Odlično, evo, mi sve to imamo, i baš zato, iz kapitalističko-komercijalnih razloga, a ne po naredbi tako nekog političara s-kojim-mi-nemamo-ništa, sklanjamo "Utisak"! Osim što ništa od toga, stavku po stavku, nije tačno, ali koliko je onih koji će to razumeti? Mnogo manje nego što je onih koji gledaju "Utisak nedelje", kad im se dozvoli. I to je stravična, neizricana istina koja prati ovaj pomor: na početku, mora da te je neko oklevetao; na kraju te odstrele kao psa. Franc Kafka je pravi hroničar ovog vremena postiđujućeg opadanja. Da sam urednik, ponudio bih mu kolumnu u „Vremenu".