I

Bila je to jedna od onih godina u kojima se mnogo šaputalo. Za osmi rođendan drugu iz razreda se kupovala sveska na linije i olovka. Rođacima u Sarajevo slali smo konzerve ananasa i kutije cedevite u koje smo sakrivali cigarete.

Neki se događaji u sećanje urežu kao mnogo puta odgledani film. Vozim se u autobusu petnaestici, od Zemuna ka gradu. Tišina. Sedim sa mamom i primećujem starijeg gospodina koji stoji. Obučen je u crno. Hoću da mu ustupim mesto. Pitam ga da sedne, ali on odmahuje rukom i vikne "ne". Grubo. Odsutno. Razočarana sam. Navikla sam da mi se ljudi smeškaju i zahvale mi ako nešto dobro uradim (loša navika). Na Zelenom vencu svi izlazimo. U tom trenutku on mi prilazi i ubacuje mi u ruke gomilu ferero roše kuglica u onoj zlatnoj, naboranoj foliji, nekoliko pakovanja žvaka i još pokoju uvijenu štanglu nekih skupih čokoladica. Radi to skoro bez reči. Neka žena prolazi pored nas i dobacuje srdačno "nisi ti tako loše prošla". Ne stignem ni da mu zahvalim. Od silne radosti.

Možda i nije bilo toliko slatkiša. Na kraju, u moje osmogodišnje šake teško da bi moglo stati brdo čokolade. Ali tada mi se činilo da je to pravo bogatstvo. Kada sam sledeći put kupila pakovanje ferero rošea prošlo je nekoliko godina i bila sam u džinovskom supermarketu u Mađarskoj. Ali to je već druga priča.

Skoro sigurno starac iz autobusa više nije među živima. Ako mu je tamo negde gore zatrebala glavica luka, mogla bi da mu se računa vožnja petnaesticom početkom devedesetih.

II

Nedavno sam se vratila iz Erfurta u Srbiju. Provela sam tamo oko dve lepe godine. U nekoliko mojih snova, Erfurt, srednjovekovni, mirni nemački gradić (neko bi ga čak nazvao i pustim), ima široke bulevare i svetlost Tajms skvera. Samo dokaz koliko mi je bio drag taj boravak.

Nešto pre povratka u Beograd, u nedeljno poslepodne, sedim u erfurtskom tramvaju. Uvek ide polako, pa stignem da razbistrim misli. Preko puta mene sede dve bliznakinje. Imaju oko pet godina. Nešto se smeju. Gledaju me, a onda jedna od njih sugestivnim pokretom naređuje gospođi koja je sedela do njih da dođe na moje mesto, a da ja sednem pored. Pitam ih kako se zovu, a njih dve me i dalje samo posmatraju. Pomišljam, nije moj govorni nemački za svaku pohvalu, ali nije baš ni toliko nerazumljiv. I tek tada shvatam da je cela porodica, otac, majka i devojčice, gluvonema. Kako se igrati sa decom koja ne čuju i ne govore? Ali to je i radost bivanja sa tim, kako je govorio Duško Radović, ljudima u odelu dece. Brzo nađemo načina, i već se zabavljamo – prsti trče po ivici sedišta, kao padaju, a onda plešu. Usred igre, jedna od devojčica, ona koja me je i pozvala da sednem pored njih, baca mi se u zagrljaj. Grli me dečije jako. Jače od svih reči koje ne može da izgovori.

Otac i majka je gledaju zbunjeno, sležu ramenima, a onda se i oni smeškaju.

Raznežena sam. Potresena. Srećna.

Na izlasku iz tramvaja, njih dve mi mašu, trče do poslednjeg prozora i mašu čak i kada tramvaj krene.

III

Ponekad nam tako sasvim nepoznati ljudi ulepšaju dan. I nećemo ih više nikada ni sresti, ali ih pamtimo, i kada ih spomenemo, imamo osećaj bliskosti. Zahvalnosti. Uverenost da će, pored svega, ipak svetu na kraju biti dobro. I nek je ta uverenost patetična, lažna, naivna, sa njom se lakše diše. I lakše gleda.

Možda smo ih sreli u Pragu i prodavali su razglednice, ili u Kotoru, ili u Ohridu. Možda baš kao u pesmi Crnjanskog. Jedne zime, iz vrta zavejanog, istrči neko ozeblo, tuđe dete…

Možda su za vreme Drugog svetskog rata vašoj baki koja je od gladi padala u nesvest doneli na vrata džak brašna. Kao u priči, dok je zbunjeno gledala u nepoznatog čoveka, objasnio joj je da je bio prosjak i da su mu njeni roditelji uvek davali novac i da sada vraća to.

Poznajem neke dobre ljude koji uvek zapale sveću za prolaznike koji su naš život dotakli. Ili neke druge koji u njihovo ime nazdravljaju.

Jelena Jorgačević