Nuspojave Kako polaskati kraljici Biće da je Miloš Vučević dobro shvatio da je njegov Šef svemu uprkos duboko nezadovoljan – ne sobom, nego nama

piše: Teofil Pančić

A taman sam, časna reč, bio namerio da današnju kolumnu posvetim nečemu sasvim drugačijem i da u njoj ni jedared ne upotrebim slovni niz "Aleksandar Vučić", kad ono, ništa od toga. Taj čovek, kao apsolutno vrhunska drama queen, zahteva našu stalnu pažnju, i što je najgore – stalno je i dobija. I što je više dobija, jače kuka za njom. Poput iritantno razmaženog i cmoljavog deteta (tip one odvratne male kalašture iz Biljaninih Skakavaca) koje je, kao što znamo, takvo kakvo jeste zbog bezveznjačkog ponašanja svojih roditelja, a ne zato što se "rodilo takvo". Tako, valjda, i Vučić: Vučić se ne rađa, Vučićem se postaje. I pravimo ga svi mi. Evo, jbg, i ja u tome učestvujem na svoj način...

Kako god, kad sam u nekoliko današnjih (utorak) novina video melodramu za koju je sinopsis napisao Vučević Miloš (SNS gradonačelnik Novog Sada), shvatio sam da đavo možda i nosi Pradu, ali da odnosi šalu, i to nezaustavljivo. Vučević je obelodanio neku vrstu otvorenog pisma sopstvenim stranačkim kolegama zahtevajući od njih da mnogo više pažnje, brige i ljubavi posvete... kome? Građanima koji teško žive, nemaju posla i para etc.? Ma jok, nego Vučić Aleksandru, baš onom: predsedniku njihove hipervladajuće stranke, predsedniku Vlade Srbije, generalnom direktoru glavnine para u ovoj zemlji, glavnom uredniku skoro svih "mejnstrim" medija u toj istoj zemlji i, uopšte, čoveku koji se trenutno (možda) ne pita još samo oko toga kakve će dresove nositi prvotimci klubova u Drugoj južnobanatskoj ligi – grupa istok-jug (mada se neko njegov sigurno pita i za to). Naime, kaže Vučević da je pod snažnim dojmom kako je Vučić ostao manje-više sam sad kad mu je najteže i kad ga napadaju "ale i vrane, kuso i repato" (V. Drašković) sa svih strana. Da prepričam to potresno lirsko štivo svojim nedovoljno istančanim rečima, svi su nekako elegantno izmakli guzice i iz zavetrine gledaju Vučića kako se, sam na svetu, prometejski bori za baklju slobode i napretka kojom je – kao što svi dobro osećamo – obasjao Srbiju. A koju mu – baklju, a u perspektivi možda i Srbiju – oduzimaju zli volšebnici svih gnusnih vrsta, mafijaši i tajkuni, advokati i novinari, opozicija, prosvetari, studenti koji su zapalili žito i razne druge snage haosa i bezumlja. I ima tu još svašta, a ima bogme i svakakvih reakcija, mahom onih koje iskazuju puno razumevanje za Vučevića, samim tim i za Vučića (hm, nova komparacija u srpskom jeziku: pozitiv Vučićević, komparativ Vučević, superlativ Vučić?).

Ljudi, ovo postaje zarazno, samim tim i veoma opasno. Vučić više nije sam u svom nadrealnom javnom samooplakivanju, u izigravanju neshvaćenog samopregornog mučeništva, u tom nepodnošljivom glumatanju jednog drugorazrednog šmiranta čija celokupna karijera ne sadrži ama baš ni jedno opipljivo postignuće bilo koje vrste: ništa, doslovno nichevo, maglu i dim. On, evo, dobija i klo(v)nove, i to u vidu osoba koje očigledno smatraju da ih ni jedna forma ritualnog samoponižavanja nije nedostojna ako ispunjava svrhu, a to je impresioniranje Gazde, koji – onako duševan – ne može ostati ravnodušan na tako ogoljene izlive bezgranične ljubavi. Pustite vi onu da ljubav i laska nisu isto: u politici jesu, ili bar u jednoj specifičnoj vrsti politike.

Na neki je način, dakle, lordmer Vučević u pravu. Vučić je do sada ipak bio sam na javnoj sceni u svojoj teatralnoj praznini taštine, a njegovi su saradnici – možda s izuzetkom uglednog dr Stefanovića – radili svoje, dakako verno služeći Gospodaru, ali ipak ne uzimajući bitnijeg učešća u njegovim šund-performansima. Vučević obznanjuje početak nove ere, kada to kanda više neće biti dovoljno da se bude u Gospodarevoj milosti, nego će ga se morati slediti i imitirati u onome gde je najbesmisleniji; uostalom, kad može on, zašto ne bi i oni? Zato će za doslednog lojalistu vladajuće partije ubuduće biti nužno ispuštati periodične leleke na temu posvemašnje nedostojnosti svih nas tog Sunca koje nas je obasjalo u vidu A. V., a koje mi ne umemo dovoljno da cenimo, nego smo škrti u uzvraćanju makar i delića ljubavi kojom nas Ono štedro obasipa.

Vučević Miloš je lestvicu "humanitarnog" udvorištva postavio izazovno visoko, ali držite me za reč: ubrzo će njegov rekord biti nadmašen. Zašto? Zato jer se ovde, avaj, ne radi o problemu mentalnog ispada odviše zanesenog laskavca-pojedinca, nego o pojavi koja će brzo prerasti u neku vrstu epidemije. A koja je, opet, sasvim logičan nusproizvod sistema lične vlasti i groteskne idolatrije koji se u Srbiji (re)uspostavlja.

A zašto je baš Vučević istrčao s ovom ganutljivom samopreporukom? Biće da je dobro shvatio da je njegov i sveopšti Gospodar duboko nezadovoljan (nama, ne sobom) i otuda nesrećan, mada naizgled "ima sve": ono malo što nema čini mu se obespokojavajuće većim od svega onog ogromnog što ima. Ali, sto mu gromova, istina je surova: to "malo" nikada neće imati, jer se to ne doseže na njemu dostupne načine. I tu ni hiljade Vučevića ne pomažu ništa, naprotiv, samo dodatno podvlače bedu jedne palanačke predstave, jednog sterilnog narcisizma koji može (skoro) sve ljude da opsenjuje neko vreme, može i neke ljude da opsenuje sve vreme, ali... Na kraju i koncu, ne može da zamagli i poništi dubok raskol između infantilnog dramljenja i odraslog državništva.