30. beogradski džez festival:
Deca & sav taj džez

Najprijatnije iznenađenje 30. BJF, međutim, nije nijedno ukrštanje savremene umetničke muzike i džeza, nego da je u festivalskom (i za Beograd novom) klubu Jazzbuka bilo pravih džem-sešna koje su ubedljivo nosili mladi domaći muzičari, koji daju nadu u sumraku ideološke prohibicije

Pošto je opet izgubio korak pravovremenih priprema (a kamoli proletos objavio tačne datume i glavne goste), ‘okrugli’ 30. beogradski džez festival (dalje: BJF) u poslednji čas provukao se da ga mnogi vrednuju kriterijumom ‘Dobro je da se – pod ovim ekonomskim okolnostima – uopšte i održao’. Budžetiranju (s prošlogodišnjih 4,5 na 6,9 miliona dinara) i statusu BJF ovog puta svakako je pomoglo i podudaranje njegovog trodecenijskog jubileja sa 50. rođendanom rodne mu kuće, Doma omladine Beograda. No, zavisiti o ljubaznosti stranaca je nezahvalno, dovodi i do pretrpavanja četiri večeri programa, ponekad sa četiri kvalitetom neopravdana koncertna nastupa. Portugalski Red Trio može biti zanimljiv onima koji nikad ranije nisu kroz tunel de(kon)strukcije prošli ka razumevanju i inoviranju forme, pa su draži takvih ‘novotarija’ privlačile dovoljno mlade publike na okoponoćne koncerte (ulaznice: 800d.) u sali Amerikana. Tu je raznovrsnost ponudio tek aUStro-afro trio Pušnig-Sas-Dijabate (Mamadu Dijabate svira balafon), a švajcarska pijanistkinja Silvi Kurvoazje i njen životno/muzički partner, cenjeni violinista Mark Feldman, s dobrom ritam-sekcijom, prikazali su šta se sve radi u zornovskom delu njujorške scene.

U donjoj/bioskopskoj dvorani danski pijanista Jakob Anderškov vratio se na BJF, sada s gudačkim triom i perkusionistom, a domaća – gotovo već redovna – uzdanica festivala u dvodelnom setu bio je klavijaturista Vasil Hadžimanov, uz gostovanje saksofoniste Dejvida Binija (SAD). Srbiju su zastupali i izložbeno-svirački poduhvat Serbian Jazz, Bre! i – na otvaračkom koncertu zatvorenog tipa – solidni kvartet ovde naseljenog Ukrajinca Maksa Kočetova, saksofoniste poznatog iz beogradskih klubova i big TV benda. Posle niza nastupa u našoj prestonici, donekle je domaći i italijanski trubač Paolo Frezu, ovog puta sa svojim kvintetom i ubedljivim koncertom savremenog džeza glavne struje. I pre nego što je punoj, oduševljenoj sali varirao Pučinija, postalo je jasno kako je taman vreme da na poziciji ‘glavni džez trubač iz Italije’ smeni Enrika Ravu.

Među vrhuncima BJF 2011. neosporno je bio nastup saksofoniste Čarlsa Lojda i njegovog Novog kvarteta. Visokog muzičarskog pedigrea i bogate prošlosti, čuven po pratećim pijanistima (Džeret, Stenson, Meldau, Moran), blizak rokerskoj publici u legendarnim ‘60-im, veteran i još uvek svež sa svojih 76, Lojd je od originalne fuzije ovog puta došao do opusa Wild Man Dance Suite, a pred punom dvoranom Doma sindikata (ulaznice do 1500d.) najpoznatiji među tri pratioca bio je i ovde viđani bubnjar Erik Harland. Oduševljenje je ulepšano bisom s flautom.

Glavni program 30. BJF-a uokvirila su dvojica izvrsnih latino-pijanista. Pod nazivom Children Of The Light Trio su virtuozna belačka ritam-sekcija Džon Patituči (kontra/bas) i Brajen Blejd (bubnjevi) i za klavirom PanAmac Danilo Perez, koji već više od deset godina muziciraju zajedno. Štaviše, prateći Vejna Šortera impresivno su otvorili BJF 2010. Inače, tada tek u usponu, Patituči je ‘87. na BJF-u bio sa Čikom Koriom, a Perez ‘90. kao najmlađi član UN Orchestra Dizija Gilespija. Sada su na prvi utisak nepovezane naklonosti neoklasicizmu i post-Monku prevejanim zapletom i dinamikom doveli do vrhunca – kao i publiku, uostalom – i duhovitog razrešenja kroz Besame Mucho. Za sam kraj festivala, posle zahtevnog Lojda, Dominikanac Mišel Kamilo (r. ‘54) u standardnom klavirskom triju nastavio je s paljevinom, virtuozno se razmećući kako i priliči njegovom imidžu (ulaznice do 1700d.).

Zgasnuo s raspadom SFRJ i oživljen 2005, BJF je napunio i deset izdanja u ‘novom brojanju’. Promena umetničkog direktora, od sredovečnog novinara Vojislava Pantića ka veteranu-muzičaru Milivoju Mići Markoviću nije se vidno odrazila na koncepciji programa. Stariji protagonisti domaćeg džeza pa i česti učesnici BJF-a ovog puta svirali su po klubovima kao Muha bar, Jazz bašta Male stepenice, Ptica, Das Boot. Festival je, međutim, imao većinu potrebnih pratećih programa – promociju knjige, radionice, izložbu fotografija i plakata, u holu po običaju učenike džez-odseka Srednje muzičke škole "Stanković", premijeru dugometražnog dokumentarca Arrows Into Infinity o Č. Lojdu... A dolazio je i g. Aca Živković (kasnije uspešan evropski koncertni promoter), zaslužan što je BJF ‘71. i počeo, prve tri godine zasnovan na ‘paketu’ Newport Jazz Festivala.

Najprijatnije iznenađenje 30. BJF-a, međutim, nije nijedno ukrštanje savremene umetničke muzike i džeza, nego da je u festivalskom (i za Beograd novom) klubu Jazzbuka bilo pravih džem-sešna koje su ubedljivo nosili mladi domaći muzičari, koji daju nadu u sumraku ideološke prohibicije.

Dragan Kremer