Kada je 8. oktobra 2013. godine, na otvorenoj sednici vlade prethodni ministar finansija Lazar Krstić predložio ekonomske mere kojima je povećan PDV i uveden "solidarni porez", tvrdilo se kako će te mere stabilizovati javne finansije i stvoriti preduslove za privredni rast. Godinu dana kasnije, možemo da vidimo prve rezultate te reforme. Budžetski deficit je dosegao skoro 300 milijardi dinara, što iznosi skoro osam odsto BDP-a (nikada nije bio toliki, ni apsolutno, ni procentualno), a na kraju 2014. godine očekuje se privredni pad od dva odsto (od 2008. godine nije bio toliko veliki). I ta fiskalna konsolidacija, kao i tri prethodne koje smo uradili u 2012. i 2013. godini, ispala je ekonomski promašaj.

LAFEROVA KRIVA: U čemu je problem? Ovakva vrsta fiskalne konsolidacije podrazumeva povećanje poreza i smanjenje plata i penzija. Zašto javne finansije ne mogu da se stabilizuju ovakvim merama? Zato što neprekidno povećanje poreza i smanjenje plata i penzija smanjuje agregatnu tražnju, tj. ostavlja ljude sa sve manje novca u džepu kojim mogu nešto da kupe. Kada potrošači manje kupuju, proizvođači manje proizvode, tj. smanjuju privrednu aktivnost. Manja privredna aktivnost vodi manjim poreskim prihodima. Manji poreski prihodi smanjuju mogućnost države da servisira svoje tekuće obaveze (isplaćuje penzije, plate, socijalnu pomoć itd. ). Zbog manjka prihoda vlada ponovo smanjuje plate i penzije i povećava poreze… I tako se ulazi u vrtlog koji privredu vuče ka dnu.

U tabeli se nalaze podaci koji ovo potvrđuju. U odnosu na planirane prihode koji su projektovani kada je usvojen budžet u decembru 2013. godine, rebalansirani prihodi su niži za 3,5 odsto (33 milijarde dinara). Prihodi od svih poreza padaju: PDV, porez na dohodak, akcize. Izuzetak je jedino porez na profit. Ovo je neizbežna posledica periodičnog podizanja poreskih stopa i uvođenja novih poreza.

Šta se zapravo dešava kad neprekidno povećavate poreze? Fenomen je u ekonomskoj teoriji poznat pod nazivom Laferova kriva: do jedne tačke se isplati podizati poreze, jer to rezultira u višim prihodima. Međutim, kada se ta tačka pređe, podizanje poreza postaje kontraproduktivno. Smanjenje plata i penzija stvara isti efekat kao porez. Kada nekome smanjite platu za deset ili penziju za 22 odsto, to je isto kao da ste ga oporezovali po tim stopama. Penzioneru kome ste umanjili penziju za 22 odsto je sasvim svejedno da li se to naziva "umanjenje" ili "porez". Zašto sve viši porezi vode do pada budžetskih prihoda? Porezi smanjuju raspoloživi dohodak i kapital potrošača i preduzetnika. Što imaju manje novca, ljudima postaje sve jeftinije da posluju na crno. Poslodavci beže u sivu zonu i ne izdaju fiskalne račune. Potrošači to prihvataju jer su proizvodi tako jeftiniji. Poslodavci zaradu isplaćuju na ruke. Zaposleni to prihvataju, jer znaju da kada bi zahtevali od poslodavaca da ih prijavi i plaća penziono i zdravstveno, poslodavac bi verovatno morao da zatvori firmu, a oni izgubili posao. Sve veće poslovanje i trgovina na crno smanjuju prihode, jer se na crno ne plaća porez. Inspekcije koje će da jure "nesavesne" poslodavce i prodavce mogu samo da pogoršaju stvari, tj. povećaju broj radnji koje će se zatvoriti. Kada su porezi nerazumno visoki, inspekcijama je nemoguće uspostaviti poresku disciplinu.

Ovo što vlada želi da uradi kroz oktobarski rebalans se ni po čemu suštinski ne razlikuje od onoga što smo već radili četiri puta pre toga. Smanjenje plata i penzija da bismo u budžetu uštedeli 400 miliona evra dovešće do još nižih prihoda, pa ćemo sledeće godine morati ponovo da dižemo poreze, smanjujemo plate i penzije, i dodatno se zadužujemo. Ili sve to zajedno.

SEĆATE LI SE FONDA ZA RAZVOJ: Ali zašto porezi moraju da budu tako nerazumno visoki, odnosno zbog čega moramo da smanjujemo plate i penzije? Na to ukazuje drugi zanimljiv podatak u ovom rebalansu. Prihodi padaju, ali rashodi rastu. I to ne bilo koji rashodi, već rashodi za subvencije i državnu administraciju. Subvencije su porasle za 13 milijardi dinara. Kakve su to subvencije; ko ih koristi? Najpre Fond za razvoj. Sećate se Fonda za razvoj? To je ona institucija poznata po tome što je protraćila oko milijardu evra na selektivne kredite koje je delila tajkunima koji ih nikada nisu vratili u Fond. Ovo nisu insajderske informacije. Pročitajte izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije od 30. jula 2014. godine. U njemu sve piše. Država je kroz Fond za razvoj delila novac tajkunima koji su jedan deo stavljali u sopstveni džep, drugi ulagali u proizvodnju, a treći vraćali strankama koje su trenutno bile u vladi. Da li ste se ikada zapitali odakle stranke dobijaju po nekoliko miliona evra koje troše na izbornu kampanju? Ovde leži deo odgovora.

Ali to nije sve. U ovom rebalansu nove subvencije (ili garancije za kredite) dobijaju javna preduzeća kao što su Srbijagas, Poštanska štedionica, Dunav osiguranje, Skijališta Srbije, Turistička organizacija Srbije, Putevi Srbije, RTB Bor itd. U svakom od njih sedi v.d. direktora koji je na ovaj ili onaj način izrazio poslušnost vladajućoj stranci. Dakle, biće još novca za rasipanje, zapošljavanje stranačkih kolega, simpatizera i rodbine, sponzorisanje sportskih klubova, marketing agencija, "konsultanata", i izvlačenje novca iz javnih preduzeća za finansiranje političkih stranaka.

Čak i ako pretpostavite da su subvencije neophodne za privredni razvoj, postojale su mnoge druge budžetske stavke koje su mogle da se smanje što kroz odgovornije ponašanje državne administracije, što kroz smanjenje potrošnje u vezi sa funkcionisanjem administracije. Kazne i penali po nalogu sudova koji su nastali kao posledica neodgovornog ponašanja državnih službenika iznose deset milijardi dinara. Sama vlada je uvećala svoj budžet za dve milijarde dinara. Nepromenjeni su i rashodi za nabavku građevinskih objekata (18 mlrd.), robu i usluge (2 mlrd.), nabavku zemljišta (4,5 mlrd.), raznih mašina i opreme (10 mlrd.), investicioni plan (4 mlrd.), dotacije nevladinim organizacijama (8 mlrd.) itd. Zar sve ove ekonomski neproizvodne aktivnosti nisu mogle da sačekaju 2016. godinu kada je premijer rekao da će se steći uslovi za privredni rast i porast plata i penzija?

Kako vidimo, sve ove rashode karakteriše sledeća činjenica – oni nemaju ekonomsko opravdanje, već političko. Drugim rečima, najveći deo subvencija koji je povećan ovim rebalansom ima za cilj da obezbedi nastavak finansiranja stranačke mašinerije, starih i novih tajkuna, te nastavak stranačkog zapošljavanja u javnim preduzećima. Taj trošak, međutim, neće platiti te privilegovane grupe, već će se on socijalizovati, tj. preliti na većinu građana Srbije koji će ga osetiti kroz tanje novčanike. To je, zapravo, glavni razlog zbog kojih zaposleni i penzioneri treba da se žrtvuju u ovom rebalansu.