Intervju – Toni Parsons, pisac:
Priča je car

"Zapad voli sve da deli na crno i belo, na dobre momke i zlikovce. Mislim da situacija na Balkanu nije tako jednostavna. Teško je boriti se protiv predrasuda koje vladaju ne samo o Srbiji nego, recimo, i o Siriji"

Zvezda ovogodišnjeg Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu bio je Toni Parsons, novinar i jedan od najčitanijih britanskih pisaca. Povod Parsonsovom gostovanju u Srbiji je njegov najnoviji roman Jedan po jedan. Osim u Beogradu, primerke ovog romana Parsons je strpljivo i srdačno potpisivao i u Novom Sadu, Požarevcu i Nišu, na turneji po Srbiji kojom ga je provela "Laguna", ovdašnji izdavač njegovih romana.

Jedan po jedan je prvi detektivski roman Tonija Parsonsa, zaokret u njegovoj karijeri prepoznatljivoj po emotivnim temama iz domena porodičnih i muško-ženskih odnosa. Njegovi dosadašnji romani su bestseleri (Čovek i dečak, Potraga za suncem, Odlasci, O životu, smrti i doručku, Ljudi i dečaci, Novi početak, Moja omiljena supruga, Naše nezaboravljene priče, Prava porodica, Čovek i žena, Za moju malu), pa se prognozira da će istu sudbinu imati i Jedan po jedan, uzbudljiv triler o detektivu Maksu Vulfu koji rešava ubistva serijskog ubice, junaka društvenih mreža zato što žrtve bira među političarima i bogatašima. Prema ugovoru sa londonskim izdavačem, Toni Parsons će napisati i dva nastavka priče o Maksu Vulfu.

"VREME": Vaše knjige su prevedene na 40 jezika. Kakav je osećaj prelistavati svoju knjigu objavljenu na jeziku koji ne razumete?

TONI PARSONS: Osećaj je dobar, veoma dobar. Sviđa mi se korica knjige, roman deluje kao dobra publikacija. Moje knjige nekad izgledaju čudno, kao na primer kineska izdanja. U nekim zemljama moje knjige plasiraju na čudan način, kao da su iz grupe knjiga o Bridžet Džouns, a znamo da nisu. Međutim, kakvo god da je izdanje, po jedan primerak čuvam na posebnoj polici koja zauzima jedan zid u mojoj radnoj sobi.

Nekoliko puta ste pred novinarima rekli da je Srbija u svetu nepravedno optužena. Na šta ste konkretno mislili?

Mislim na činjenicu da Zapad voli sve da deli na crno i belo, na dobre momke i zlikovce. Mislim da situacija na Balkanu nije tako jednostavna. U vreme raspada Jugoslavije, Srbija je optuživana da je agresor. Čini mi se da je sve to daleko zamršenije nego što političarima sa Zapada izgleda. Ja ne mogu da tvrdim da sam stručnjak za situaciju na Balkanu, ali poznajem Srbiju, bio sam ovde nekoliko puta i mislim da ovde žive dobri, pametni, ljubazni, pismeni ljudi i da jedan predsednik ili general svakako ne može da izbriše te urođene osobine stanovnika. Teško je boriti se protiv predrasuda koje vladaju na Zapadu, ne samo o Srbiji nego, recimo, i o Siriji. Moja vlada na primer smatra Asada zlikovcem a pobunjenike dobrim momcima, mada su ti pobunjenici isti oni koji su podmetali bombe u londonskoj podzemnoj železnici. Moj premijer misli da ako ukloni Asada, baš kao što je i Toni Bler mislio da ako skine Sadama, da će sve biti u redu. Međutim, kada se ukloni diktator, vrlo često nastane metež. Ništa nije tako jednostavno kao što političari misle. Ja sam pro-Srbin, jer poznajem ovu zemlju. Političari je ne poznaju, i zato mislim da imaju pojednostavljen pogled na nju.

U vašim romanima pišete o politici samo u nagoveštajima.

Ja sam pre svega pripovedač, i svi događaji i svi likovi mojih romana su podređeni priči. Priča je car! U tom smislu politiku uvodim u priču onoliko koliko je potrebno da priča bude bolja.

Jedna od vaših čestih tema je samoća. Moglo bi se pomisliti da je razlog tome lično iskustvo.

Ne toliko koliko bih voleo. Svaki pisac želi da ostane sam kako bi mogao na miru da piše. Ja nikada nisam bio potpuno sam, uvek sam bio povezan sa jednom ili više osoba. Zbog toga toliko cenim samoću. Ponekad želim da se zatvorim, da ne moram da razgovaram ni sa kim osim sa sobom o svom novom delu, pa neka mi se smuči zvuk mog sopstvenog glasa! Pisanje je terapija. U vreme kada sam pisao Čovek i dečak, razbolela mi se majka. Umrla je šest nedelja pre nego što je roman objavljen. Pisanje mi je pomoglo da prevladam emocije tokom njene bolesti. Zato mislim da je pisati o emocijama zdravo, lepo i lekovito.

Maks Vulf, detektiv iz vašeg najnovijeg romana, samohrani je roditelj, voli psa, boksuje... sve su to detalji koji postoje ili su postojali i u vašoj biografiji.

Naravno! Maks je 50 posto – ja. Kad Džejms Bond govori o kolima, o vinu, ženama, Jamajci, o bilo čemu, to u stvari jednim delom govori Jan Fleming, autor Džejmsa Bonda, a jednim delom Flemingova mašta. To je dobar koktel koji funkcioniše i u slučaju Maksa Vulfa.

Otkrili ste da svakog dana disciplinovano napišete 1000 reči. Da li zažalite za vremenom kada ste, kao novinar, pratili po turnejama velike rok bendove, među kojima i Rolingstonse i Seks Pistolse?

Ne naročito. Tada je to bilo zabavno i zanimljivo, ali sada znam da je to bilo druženje sa ljudima koji su rano umrli od droge. I ja sam svojevremeno bio poprilično umešan u to. Međutim, kao i uvek kad se razmišlja o prošlosti, pokušavam da potisnem ono što je bilo ružno i da zapamtim samo lepo.

Sonja Ćirić