Intervju – Slobodan Boda Beljanski, advokat:
Nulta tolerancija za netoleranciju

Sa ministrom pravde kome je važnije za vreme čije vlasti je neki zakon donet, nego to kakav on u suštini jeste, koji se postavlja kao vojnik partije i koji misli da je i za podnošenje ostavke potrebna skupštinska većina, teško se može naći zajednički jezik

Advokat Slobodan Boda Beljanski, doktor pravnih nauka, književnik i pravni pisac, ostavio je trag u advokatskim komorama bivše Jugoslavije, stručnim udruženjima, ali i Advokatskoj komori Vojvodine (kojoj je jedno vrijeme bio i predsjednik). Bavio se, u prvom redu (osim konkretno advokaturom) i filozofijom prava i korupcijom (bio je prvi predsjednik Savjeta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije). I danas je jedan od onih od kojih će svatko tko želi raščistiti svoje dileme o aktualnom zatražiti mišljenje. Prije tek nekoliko mjeseci, na jednom skupu (Yucom), Boda Beljanski je postavio dijagnozu naše pravosudne stvarnosti: "Smatram da je naše pravosuđe, u najmanju ruku, u dubokoj krizi, u kojem ima sve manje stručnih ljudi, sve manje odvažnih ljudi jer, nažalost, kod nas se ta profesija povezuje i sa ličnom hrabrošću. Dakle, sve je manje onih koji su u stanju da odolevaju pritiscima", kazao je.

"Gostovao" je advokat Beljanski više puta i na stranicama našeg lista sa dubokim analizama naše tzv. reforme pravosuđa, ali se ne sjećamo niti jedne situacije u kojoj se ovako duboko moralo "zaroniti" i u vlastitu, advokatsku struku: obustava rada advokata traje gotovo dva mjeseca, a javnost je – zahvaljujući i medijima – zbunjena i ne zna čemu je zapravo reč, o samovolji advokata ili samovolji vlasti, da pojednostavimo.

"VREME": Priličan broj dilema javlja se u svemu što se događa: čini se da Ministarstvo pravde demagoški uspijeva zamagliti razloge štrajka, ali da i predstavnici Advokatske komore Srbije ne uspijevaju odgovoriti na pitanja koja javnost, prilično neinformirana, ne umije da odgonetne.

SLOBODAN BELJANSKI: S porastom složenosti problema zbog kojih jedna ekskluzivna grupacija pruža otpor, pogotovo kada tu grupaciju prati senka negativnih predrasuda, rastu i teškoće u opravdanju njene, uslovno govoreći, građanske neposlušnosti. Ove teškoće, naravno, vešto se koriste da se pomoću kontrole informacija manipuliše javnim mnjenjem. S druge strane, nerazumevanju ne doprinosi samo pravna delikatnost zahteva, nego i neujednačenost izjava njihovih zvanih i nezvanih tumača koji ne zanemaruju lični prestiž.

Kako biste danas objasnili razloge protesta?

Veoma brzo se pokazalo da je danas advokatura čuvar daleko većih dobara nego što su spas od fiskalnog iznurivanja, ili pravo na sastavljanje ugovora: ona je čuvar vlastite nezavisnosti, izložene despotskom nipodaštavanju, sužavanju polja rada i sistematskim pokušajima uzurpacije i dezintegracije. I više od toga! Budući da nezavisnost advokature ima presudan značaj za odbranu ljudskih sloboda i prava, u neku ruku reč je o odbrani odbrane samih sloboda i prava. Građanina, naime, ne bi trebalo zavaravati nadom da će se izbaviti od zloupotreba vlasti i njene represije tako što će, kao što je to kod nas čest slučaj, postati članom vladajuće stranke, ili pripadnikom kakve druge interesne personalne unije. Naprotiv, njemu se moraju dati garancije da će baš kao nepripadnik, a pogotovo kao žrtva ili protivnik, smeti da se suprotstavi takvoj moći uz podršku pravnog stručnjaka kome sistem garantuje nezavisnost, pa otuda i slobodu od straha! Drugim rečima, građaninu je potreban zastupnik koji će ga, ustreba li, stručno i neustrašivo voditi kroz lavirinte propisa i neutaživu ekspanzivnost birokratske državne nemani. Nije uzalud u Osnovnim principima OUN-a o advokaturi podvučena obaveza svake vlade da advokatima obezbedi samoupravna profesionalna udruženja i rad bez zastrašivanja, smetnji, šikaniranja ili neovlašćenog uplitanja.

Kako građanin da računa na sebi važnu pomoć usred obustave rada?

Izlaz iz začaranog kruga treba potražiti u parafrazi poznatog paradoksa tolerancije: sve dok neprijatelje prava možemo kontrolisati pomoću racionalnih argumenata ili javnog mnjenja, dužni smo da ta sredstva koristimo. Ali kada racionalni argumenti više nisu u opticaju, netoleranciju ne smemo tolerisati. Ako se oceni da samovolja izvršne vlasti usmerena na kreiranje protivustavnih ili samo nepodnošljivo nepravednih propisa dovodi u pitanje smisao i funkciju advokature, pa i vladavinu prava uopšte, tada ova vrsta otpora ima svoje pokriće. Odavno je poznata težnja državnog aparata da formiranjem vlastitih biroa i službi preuzme ulogu nezavisnih profesija. Profesionalna tradicija, međutim, kako je primetio Rosko Paund, nikada se ne može zameniti političkom tradicijom nosilaca javnih funkcija koji svoj položaj duguju političkim partijama, a mogućnost napredovanja – milosti političkih lidera.

Kako gledate na tvrdnju ministra Nikole Selakovića da je sankcioniranje prekršilaca odluke o protestu protuzakonito?

Da je pažljivo pročitao Zakon o advokaturi i Statut AKS-a video bi da težu povredu dužnosti advokata predstavlja nepridržavanje odluka organa Komore, ali i teža povreda Kodeksa. Da je pažljivo pročitao Kodeks profesionalne etike advokata, znao bi za pravilo 36.4. u kome je izričito predviđeno da advokat treba da izvršava odluku nadležnog organa komore o protestnoj obustavi rada, pod uslovom da je ustanovljen minimum rada neophodan za zaštitu osnovnih prava i interesa klijenata i stranaka.

Kakav je rasplet te situacije?

Ako se ova vrsta protesta nastavi, bilo bi korisno razmisliti o redefinisanju minimuma rada. Ako se prekine, od postavljenih zahteva se ne sme odustati. Pritom, ne bi trebalo dopustiti da protest advokata posluži kao alibi za dosadašnji i njime nikako prouzrokovani potpuni fijasko u reformi pravosuđa.

Može li se očekivati napredak u daljim pregovorima sa ministrom pravde Selakovićem?

Sumnjam. Ako imamo na umu izjave ministra da "skaredno napisani" Zakon o advokaturi mora biti promenjen, jer se u njemu nije vodilo računa o interesima države, da javna ovlašćenja u advokaturi, uprkos dvostepenom postupku i sudskoj zaštiti, treba da budu pod nadzorom izvršne vlasti, da su određene stvari poverene isključivo advokaturi na štetu građana, da se advokatska tarifa primenjuje jedino prema državi i da se advokati, kao i svi drugi, nalaze na tržištu, jasno je da postoji nedopustivo nepoznavanje osnovnih postulata ove profesije i neskrivena aspiracija da se advokatura potčini i razvlasti.

Stavljanje interesa države iznad interesa građana karakteristika je autoritarnih režima, a ne demokratskih sistema sa prioritetom slobode. Uostalom, sa ministrom pravde kome je važnije za vreme čije vlasti je neki zakon donet, nego to kakav on u suštini jeste, koji se postavlja kao vojnik partije, koji neumereno forsira veoma lukrativni činovnički servis na uštrb samostalne i nezavisne pravne pomoći koju pruža advokatura, i koji misli da je i za podnošenje ostavke potrebna skupštinska većina, teško se može naći zajednički jezik. Još je Ciceron govorio da advokat pomaže ne samo pravnim savetima, već i tako što svojim prisustvom, ugledom i stručnim uticajem daje težinu slučaju. Možda bi prvi konstruktivni korak ka rešavanju problema bila upravo ostavka onoga ko se ovim vrednostima poigrava.

Dugo ste advokat i nosilac visokih zvanja u AK Vojvodine i AK Srbije. Pamtite li situacije slične ovima?

Od kada se bavim ovom profesijom bilo je i kriza i protestnih obustava rada. Ne prisećam se, međutim, ni goreg stanja u pravosuđu, niti većeg ataka na advokaturu. Imali smo više loših, nego dobrih ministara pravde. Ali nijedan kao sadašnji nije pokazao više osionosti i ignorancije prema najvažnijim svojstvima našeg poziva.

Tatjana Tagirov