Povratak Vojislava Šešelja:
Ponovo među kumovima

Šešelj se vratio na mesto sa koga je 24. februara 2003. otišao u Hag, praćen trubačima i partijskim kolegama od kojih su pojedini bili zarozani u suzama. Njegov dolazak je ponajviše obradovao očerupanu i osirotelu Srpsku radikalnu stranku, dok je kod nekadašnjih partijskih saboraca vidljiva nelagodnost. Ima i Vučićevih protivnika na opozicionoj sceni koji seire nad navodnim Šešeljevim rečima da se ne vraća u Srbiju da se leči već da se sveti, zna se kome, uz nadu da bi ta osveta mogla da uzdrma ili čak sruši Vučića i Nikolića

"Haški slučaj" Vojislava Šešelja priveden je kraju. Šešelju je zbog teške bolesti dozvoljeno da se leči u Srbiji, a sud je naveo da je pušten na slobodu pod uslovima da ne utiče na svedoke, ne remeti postupak u toku, da se vrati na izricanje presude kad veće Haškog tribunala to bude zatražilo i da vrati pasoš. Sud, međutim, nije smatrao da je potrebna saglasnost Šešelja za navedene uslove, pa je očigledno da je Hag samo želeo da se zbog bolesti što pre reši svetskog rekordera-pritvorenika, koji je u njegovim ćelijama proveo jedanaest i po godina bez konačne presude. Navodni uslovi smandrljani su tek da bi se nešto reklo glede suđenja, za koje niko zaista ne očekuje da će imati formalni kraj.

OPTUŽNICA, SUĐENJE, ČEKANJE PRESUDE: Optužnica za Vojislava Šešelja je obelodanjena 14. februara 2003. godine. Šešelj je dobrovoljno otišao u Hag već posle deset dana, a delovao je kao čovek koji jedva čeka da stigne do Haškog tribunala. Govorio je da bi bio duboko nesrećan kada bi "taj svetski cirkus" prošao bez njegovog direktnog učešća: "Moj životni cilj nije da mirno umrem u krevetu, već da ostavim neko delo po kome će me se sećati pokolenja. Hag je za tako nešto idealna prilika."

Optužen je da je podsticao zločine protiv čovečnosti, za kršenje zakona i običaja ratovanja na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Vojvodine između avgusta 1991. i septembra 1993. godine, za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu, jer je govorima i izjavama doprineo da se kod izvršilaca stvori odluka da počine navedene zločine... Navode optužnice je negirao, iako se devedesetih javno hvalisao sličnim delima, i iz "haškog kazamata" započeo borbu "po kojoj će ga pamtiti pokolenja". Svega je tu bilo, psovki, vređanja, pravničkog nadmudrivanja, traženja miliona dolara za troškove odbrane, štrajka glađu, bolesti.

U pritvoru je čak do 2006. godine čekao početak suđenja, uz mnoga objašnjenja od kojih je najgluplje bilo ono o manjku slobodnih sudnica. Tražio je da se brani sam "jer boljeg pravnika od sebe ne zna", odbijao nametnute advokate, 2006. godine zbog toga štrajkovao glađu i završio u bolnici, ali gotovo svi njegovi zahtevi su uslišeni.

Suđenje je ponovo počelo 7. novembra 2007, a Šešelj je na kraju svoje višesatne uvodne reči pozvao sudije da ga osude na najstrožu kaznu, tvrdeći da će njegova ideologija biti snažnija što kazna bude veća. Suđenje je ponovo prekinuto februara 2009. zbog navodnog zastrašivanja nekoliko svedoka tužilaštva. U julu 2011, Šešelj je podneo zahtev za obustavu postupka zbog "flagrantnog kršenja prava na suđenje u razumnom roku", ali i taj zahtev je odbačen. U januaru 2012. Šešelj je smešten u bolnicu i ugrađen mu je pejsmejker.

FIJASKO TRIBUNALA: Glavni pretres protiv Šešelja završen je u martu 2012, a tužilaštvo je u završnoj reči zatražilo da bude kažnjen sa 28 godina zatvora. Iznoseći svoju završnu reč, Šešelj je ponovio uglavnom sve što je pričao prethodnih godina – da je Haški tribunal nelegalan i da ne radi u interesu pravde već ostvaruje "prljavi zadatak" zapadnih obaveštajnih službi koje mu "komanduju", da je taj sud politički instrument koji zamenjuje američku konjicu ili Šestu flotu, poručio da je završna reč tužilaca "gomila gluposti". Poručio je i da sebe doživljava kao neku vrstu proroka, da veruje da je Hag velika pozornica po kojoj će ga čitav svet pamtiti, da je "vrlo zadovoljan onim što je postigao" tokom suđenja, označivši kao najvažnije to što će "transkript ostati" i da je "zbog toga vredelo živeti", dodajući da ga "presuda ne zanima" i da protiv njega nema nikakvih dokaza.

O Šešeljevim nedelima pre Haga pisano je mnogo puta na stranicama "Vremena" prethodnih decenija, ali pomenuta nedela ne menjaju činjenicu da je Šešelju sam Haški tribunal višestruko pripomogao da od procesa napravi beskrajni cirkus, u kome se često nije znalo ko kome sudi ni šta je uopšte cilj tog suđenja. U održavanju slike žrtve među njegovim pristalicama, Šešelju je sud pomogao skandalozno dugim pripremama za početak suđenja i čekanjem presude, čak i uz činjenicu da je svojim opstrukcijama delimično sam doprinosio odugovlačenju.

Brzometno puštanje zbog bolesti u odmaklom stadijumu, da ne kažemo Šešeljevo izbacivanje iz Haškog kazamata zbog pomenutog razloga, samo je pojačalo osećaj mučnine koji je čitav proces pratio. Florans Artman nekadašnja portparolka bivše tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte, ocenila je da je "Šešeljev slučaj fijasko Haškog tribunala". Ocena je možda preterana: sud koji je, između ostalih, bez dokazane krivice ispratio na slobodu Jovicu Stanišića, Franka Simatovića, Ramuša Haradinaja, pomenuti fijasko je odavno doživeo.

PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA: Kako bilo, Šešelj se vratio na mesto sa koga je 24. februara 2003. otišao u Hag, praćen trubačima i partijskim kolegama od kojih su pojedini bili zarozani u suzama. Doduše, i u prethodnim godina je u Srbiji bio prisutan, mada više kao nadnaravno biće koje se ne vidi, ali se o svemu oglašava preko objava koje je prenosio njegov zamenik Tomislav Nikolić (prisutnost je bila naročito intenzivna do 2008. godine, dok iz radikalskog jata nisu odleteli pomenuti zamenik i Aleksandar Vučić, odvodeći gomilu saboraca).

Ovoga puta, Šešeljev dolazak je na srpskoj političkoj sceni ponajviše obradovao očerupanu i osirotelu Srpsku radikalnu stranku, koja na izborima 2012. ni cenzus nije uspela da pređe. Kod nekadašnjih partijskih saboraca nelagodnost je vidljiva – razumeju oni muku zbog koje je Haški tribunal Vojislava Šešelja ekspeditovao u Srbiju, ali to razumevanje im ne pomaže da progutaju knedlu u grlu koju im Šešeljev dolazak izaziva, zato što znaju da su mu baš oni na mestu najvećih izdajnika zamenili "strane plaćenike" iz devedesetih godina. Mada je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić rekao da lideru Srpske radikalne stranke želi dobro zdravlje i brz oporavak, da uz tu izjavu "nema ni ‘i’, niti ‘ali’", pomenute "i" i "ali" umesto njega danima razvlače premijerovi tabloidi i skutonoše poput Aleksandra Vulina, trubeći o zaveri svetskih moćnika koji bi preko Šešelja da sruše Vučića i destabilizuju Srbiju. Radikali kroz usta zamenika predsednika SRS-a Nemanje Šarovića tvrde da Šešelj neće izazvati haos i nemire u zemlji, već da će destabilizovati "jedino izdajnički režim". "Šta će biti njegovi prvi koraci to niko ne zna osim njega i pretpostavljam da ćemo ga svi čuti na velikom skupu dobrodošlice na Trgu republike, zakazanom za 15. novembar, tačno u podne", izjavio je Šarović.

Ima i onih među ostalim Vučićevim protivnicima na opozicionoj sceni koji sa slatkom jezom seire nad navodnim Šešeljevim rečima da se ne vraća u Srbiju da se leči već da se sveti, zna se kome, uz nadu da bi ta osveta mogla da uzdrma ili čak sruši Vučića i Nikolića, samo ako Šešelj progovori o onome što su zajedno ranije radili. Ono jeste da je Šešelj sva svoja nedela činio u najbližoj mogućoj saradnji sa najvišim predstavnicima sadašnje vlasti (koji su se tom saradnjom ponosili i javno hvalili do čudesnog preumljenja 2008. godine), i da bi o tome imao šta da kaže, samo što je teško očekivati da će Šešelj iz ormana izvući baš takve kosture koji bi i nekadašnje radikale i njega odvukli u takvo blato iz koga se ne izlazi – da mu je do toga bilo, to bi se već desilo.

Ako Šešeljevo zdravstveno stanje to bude dopustilo, najavljivani sukob kumova i bivših prijatelja imaće sigurno sva obeležja nekadašnjih radikalskih obračuna sa "izdajnicima i stranim plaćenicima", uz uobičajeni repertoar najprljavijih optužbi, bez iznošenja dokaza. Nekad jedinstvena, danas rascepljena radikalsko-naprednjačka familija, oduvek je podsećala na onu jednu nezgodnu porodicu kakvu gotovo svaka ulica ima, čiji su članovi skloni nasilničkom ponašanju, skandalima, vulgarnostima, uglavnom prema okolini, a u određenim okolnostima i među sobom. Kada unutar takvih porodica krenu razračunavanja uz psovke, tuču i lupanje tanjira, pristojan svet ne likuje i ne prislanja uvo na zajednički zid da bolje čuje, već se odmakne, uz dozu nelagodnosti i gađenja što pored takvih mora da živi.

Momir Turudić