Lisica i ždral Rusi i ja II Kakaia strannaia, nikogda ne byvshaia nastoiashchei zhizn’. Kako je čudan, nikada ne bivajući istinskim život.

piše: Ljubomir Živkov

Ovaj takoreći ciklus trebalo bi da se zove Ujedinjene nacije, ali su to ime i taj domen uveliko zaštićeni, so, nastavljam pod istom zastavom, "Lisica i ždral", mozaik gde će nacije i manjine biti još neravnopravnije nego što su u klet. stvarnosti. Rusi će, najvećma zbog njihovog veličanstvenog jezika (a koji jezik to nije?! samo što se nije našao u nastavnom planu i programu za srez Zrenjanin leta Gospodnjeg 1961), ali i zbog dobročinstava učinjenih lično meni, zapremiti barem još dva poglavlja, iako i drugi narodi čekaju na red, kao ruski pisci pred Nabokovljevim kabinetom u Americi (praveći vlastitu rang-listu ruskih književnih velikana, Nabokov je napisao: da, baš, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Turgenjev i Dostojevski cupkaju nestrpljivo kao brucoši pred vratima mog kabineta da ih ja profesorski ocenim... Pa ipak ih je ocenio, i gle, dobro prođoše veoma, osim možda Fjodora Mihajloviča kojim je Nabokov oduševljen znatno manje nego čitaoci i profesori književnosti kod nas).

Nisam se suzdržavao kad god bi mi u radnom zanosu kakva ruska reč ili idiom pali na pamet. Osim moje razmetljivosti bilo je za to i drugih razloga – ne znam šta bih napisao umesto ruskog ‘s korablia na bal’; kad o građaninu rošava lica baba koja i sama nije krasavica kaže "kak v tanke gorel", ja se kraj sve okrutnosti njezine ili narodne stilske figure oduševim, jer me te reči, koje su slika, prenesu u Drugi svetski rat i u godine prvih posleratnih petoljetki. Publiku sam, kažem, izlagao zulumu ubacivanja ruskih reči, ruski je umnogome uobličio moju zamornu sintaksu, nadam se da će jednog lepog dana neko makar magistrirati na tome: Vlianie russkogo iazyka na tvorchestvo Liubomira Zhivkova – Uticaj ruskog jezika na stvaralaštvo Lj. Živkova.

Ali ostavimo načas jezik i progovorimo koju o Rusima koje sam upoznao van lektire. U Filadelfiju sam otišao odnevši pismo sa pozdravima i verujem preporukom parohu tamošnje srpske crkve, i lepo me je otac bio primio, ali me vernici neugomonnym srbovanjem odbiše od hrama Gospodnjeg. Crkve u kojima sam održavao svoju nebesprekornu pravoslavnost bile su ruska i rumunska, u rumunskoj sam svirao zahvaljujući Džordžu Kabi (banatskom Rumunu koji je živeo u Harisburgu, glavnom, gle, gradu Pensilvanije) i Karmenu Valentinu, a u rusku me je prvi put odveo Ivan Sljepica, domrista vojnog orkestra u rodnom mestu Imanuela Kanta.

Otišao sam, dakle, u Ameriku, i tamo umnogome zavisio od ruske braće i od ruskog jezika, jedinog stranog jezika kojim sam se unekoliko služio. Da, i za sva poznanstva sa muzičarima anglosaksonskog i semitskog porekla treba da zahvalim Rusu, Sergeju Rogozinu, Njujorčaninu koji nije blistao na PENN-u, ali je imao misiju da pomaže slovenskoj braći, pogotovo ako su braća bila muzičari. Od mene niko nije imao koristi, niti joj se u doglednoj budućnosti mogao nadati, te je blagonaklonost i Serjožina i svekolike braće ruske bila pravi bezrazložni akt.

Serjoža i ja smo autobusom otputovali u Rova-farmu, Nju Džersi, da me čuje menadžerka kojoj sam bio poneo ploče ansambla "Lole" (gde sam bio na slici kao izvođač, a bejah i aranžer; nisam znao šta je CV, ali sam od mojih sestara u Čikagu uzeo ploče i pokazivao kao priručni portfolio): "Impresionirana sam pločama, ali morate nam odsvirati nešto uživo, čim naši gosti završe koncert." A gosti su zasluzhennye artisti iz Rostova, njih sedmoro-osmoro, jedan pravi salto, drugi drži domru iznad šubare i svira neku brzu improvizaciju, publika su stariji građani oba pola, Amerikanci ruskog porekla, dvesto duša, za stolovima na kojima je meze i piće. "Ali ja sam sâm, kako da sviram pred svima, i to posle njihove završne numere koja će biti furiozna?!" – "Ne berite gajle, pa videće publika da ste vi sami..." Završiše kozaci svoje, sleže se prašina za njima, kao nakon juriša na Gornji Terek, nastupiše mojih petnaest minuta američke slave: šamlicu nasred bine i snop svetlosti. Šta da sviram, davai romans "Ia ehala domoi", Rus to ne bi pevao, to je ženska pesma, ali znam sve tri strofe, drugo, ni ovde mi koji pesme isporučujemo uživo ne gledamo na pol, ujutru nam procveta ruža, plačemo za dragim i sl., publika koja se utišala ugledavši na bini usamljenog pojedinca (beleet parus odinokii) nagradila me je nakon prvih reči aplauzom, i okuražila me da napravim medley ruskih pesama i da sa šamlice ustanem neposramljen, položio sam prvu audiciju, i zaista, pozvaše me Rusi na zabavu poltora mesiaca spustia (mesec i po dana potom), Stiv mi pozajmi svoju krasnu korsu, ama se ja izgubim, imao sam mapu, ali ne i GPS ili dovoljno pameti, shvatim da kasnim sad već dva sata i da će se zabava završiti. Ništa, idem da tamo nađem makar vratara ili neku redušu, da se uživo izvinim za svoju prvu međunarodnu brljotinu, stignem u Rovu, kad tamo zabava u punom jeku: nisu ni oni došli na vreme, niti misle da idu uskoro, Liubomir, kak ty opozdal!? Net, vse v poriadke!

Tek kad sam solidno zamezio dozvolili su da se priključim bendu koji je tik uoči mog dolaska i počeo da sviram, liubo, bratcy, liubo, dobiću honorar, nisam napravio faul onako težak kao što sam mislio, da ste Švajcarci ne bismo se ni sreli, a gledaj ti ovo, kad god doš’o – dobrodoš’o!