Intervju – Sanja Domazet, spisateljica:
Umetnik u čoveku

"Skerlić je tvrdio da ovde vlada slovenska melanholija na koju je legao orijentalni fatalizam. Od te ubitačne kombinacije, svake godine izgubimo po 30.000 ljudi koji odlaze u svet. Mi smo nacija u rasejanju. Pola nas je ovde, a pola rasuto po svetu. Na putu ka nebeskoj Srbiji, zaglavili smo se kao konobari u Bonu ili stjuardi u Abu Dabiju. Što bi rekao Branko Miljković: naša budućnost premeštena je iza nas"

Roman Fric Sanje Domazet pojavio se pre malo više od mesec dana, na Sajmu knjiga. Izdavač je "Vulkan". Pre ovog, Sanja Domazet je napisala i romane Ko plače, Azil, Čitati more i Acqua alta, knjigu drama i priča Moć maske, zbirke eseja Anatomija zanosa, Božanstveni bezbožnici, Senke, i desetak drama – sve su bile ili su još uvek deo repertoara naših i pozorišta u regionu, a po drami Punjene tikvice Slobodan Šijan je snimio istoimeni film. Takođe, Sanja Domazet predaje četiri predmeta na Fakultetu političkih nauka i piše književnu kritiku.

"VREME": Fric je roman o ljubavi "koja stanuje samo još u bibliotekama i muzejima", kao što kaže njegova glavna junakinja. Fric, sav od emocije, žudnje i ljubavi od koje se umire, kao uostalom i vaši prethodni romani, brane žanr ljubavnog romana...

SANJA DOMAZET: Čvrsto sam uverena da je roman poslednje što je ostalo od Evrope i evropskog senzibiliteta, a da stvarnost postoji samo u okvirima jezika. Roman je poslednja oaza u kojoj podrhtava umorna, umorena Evropa, njen senzibilitet i duh. Samospoznaja jeste ključna pouka romana. U Fricu su sljubljeni muzika, žudnja, nadahnuće, saosećajnost i, najposle, nežnost. Ali za razliku od drugih romana koji govore o ljubavi, ovde je reč o želji koja se ne može utoliti, jer je njena priroda takva da glad izaziva novu glad i zato uvek sazreva u patnju. Naravno, naše doba više ne zna mnogo o želji. Jer najstrastveniju žudnju moguće je osetiti samo za dušom. Da je telo dovoljno, svakome bi bilo dosta ono telo koje se može kupiti za novac, za tridesetak srebrnjaka. Fric je roman o duši koja, kao po Jezekilju, želi da se spoji sa drugom i da zajedno posmatraju svet očima četvorookog anđela.

Iako se dešava u sadašnjosti, u vašem romanu se ne spominje niti je napisan ijedan imejl, nijednom ne zvoni mobilni telefon, nema kompjutera...

Neko u meni ko piše, očito je zasićen dubokim prodorom tehnologije, koja kao da postaje tampon zona između nas i prave stvarnosti. Tehnologija je mogućnost da neprekidno budemo sami, uz iluziju da smo zajedno. Ona dvadeset četiri sata proizvodi iluziju, virtuelnost, koja polako ukida realnost. Nama je lakše i udobnije da verujemo u tugu fotošopirane fotografije, u maske koje su nam srasle s licem, u holivudski genetski inženjering lažne bračne i svakolike sreće, koji polako ubija samu sebe. U nekom trenutku utonuća u jedno od naših bezbroj virtuelnih ja, jer čovek kruni svoje ja, troši ga, ljudsko biće više ne može da dosegne do krhkog, plošnog, istinskog sebe. Otuda toliko mnogo ljudi koji se nikada ne probude, overdozirani snom o lažnoj sreći, koja se završila a samo što nije počela, jer je sva od plastike. A naše duše odavno su tetovirane.

... a nema ni politike. Osim ljubavi, romanom dominira eros, fenomen u koji se u literaturi ne zalazi često.

Osim u velikoj literaturi. Setite se stiha Cvetajeve: "Ljubav poznajem po bolu celog tela dole", ili rečenice Crnjanskog "Vi u grudima imate dubok, ljubičast cvet". Politika ne zna za eros. I zato se homo politikus tek kao senka pojavljuje u ovom mom romanu. To se ne zna, ali Staljin je bio, na primer, na zapadu obožavan od strane latentnih homoseksualaca. U tim brkovima, u kojima su, očito, nalazili nešto "kavkasko-sredozemnomorsko", oni su videli model velikog oca koji će spasti, utopliti, izbaviti... Zanimljivo je, dvadeseti vek ima kao idole Merilin Monro, čije stidne dlačice vire dok joj haljinu diže izduvni, vruć vetar u Sedam godina vernosti, biseksualnu Gretu Garbo, Džejmsa Dina koji gine u saobraćajnoj nesreći upravo pošto je snimio reklamu u kojoj se preporučuje oprezna, spora vožnja, i slaboumne političare, loše glumce, Musolinija i Hitlera u logoreičnim napadima i Staljina – koji je, pošto je nemilice vršio egzekucije gde je i kako je stigao, čitajte Solženjicina, na kraju sahranjen uz vojne počasti. Josif Brodski kaže da je u vreme Staljinove smrti išao u osmoljetku i da su im u školi sikćućim šapatom nastavnici zapovedali: "Kleknite, kleknite."

U romanu se dotičete i odnosa neukih prema umetniku. Kakvo je vaše iskustvo o tome?

Bog upada u naše živote utkan u umetnost. Ovo je iskustvo divno, ali zastrašujuće za one koji nisu pripremljeni za ekstazu tolike lepote. Uloga umetnosti jeste da oplemeni, kultiviše, oduhovi, produhovi. Glavni junak mog romana Feren Fabijanić Fric je pijanista. Budući da imam pijanističko iskustvo, nije mi bilo teško da to prikažem. Nikada neću prestati da žalim što se nisam zavetovala na ćutanje i bavila isključivo muzikom. To bi bila direktna komunikacija sa božanskim. Sigurna sam u to. Ko god da je Bog, visoko je muzikalan. Često idem u Beč, obuzeta, zaneta, razneta Mocartom. On je prosto za oktavu više iznad svih ostalih. Sve bure i oluje, zemljotresi i potresi od kojih drugi kompozitori prave muziku, ispod su njega. Godinama hodočastim u Beč i stalno tražim stan u kome je napisao Figarovu ženidbu. Ove godine sam se dosetila. Stan je na Štefan placu, iza velike crkve. Ali ga ne nalazite. No, setila sam se šta muzičar traži. Blagoslovenu tišinu. I pitala ima li nekog pasaža u blizini. Pokazali su mi pravo na put do Mocartovog stana. Videla sam njegov klavikord, šaputav, usamljen. I njegovu posmrtnu masku. Neki mir oblivao je to lice premlado da bi napustilo zemlju. U tom stanu, u malim sobama, gde su se sudarale tašta, Konstanca, sluškinje, pisao je šest stranica muzike dnevno, primao učenike, igrao bilijar. Konstanca, njegova žena, bila je sopran. Ali bila je bolja u bilijaru. Pogledala sam na ono što je on video kroz prozor dok je komponovao – ništa. Gledao je ravno u novalisovsko, plavo ništa. U ulicu usku kao venecijansku. Upijala je sve zvuke, ali i svu svetlost. Eto. Bog govori sa ljudima raznim glasovima. Dva puta Bog jeste šetao zemljom. Jednom se zvao Šekspir. Drugi put Mocart.

To ste napisali i u Fricu, u kome, uzgred budi rečeno, kažete i da "on na zemlji vaskrsava samo u ženskom telu". Da li treba da shvatim da su Bog i žena po vama jedno?

Nisu, ali žena razume božansko dublje, čulnije od muškarca. Iskustvo rađanja, blisko je iskustvu božanskog stvaranja sveta. Isti bol, ista duboka koncentracija. Marina Cvetajeva, najveća pesnikinja dvadesetog veka, rekla je: "Bože, ne sudi, ti nikada na ovom svetu nisi bio žena." Žena zna za istinu "da se od skice do dela putuje na kolenima", ona u sebi nosi onu klicu koja omogućava najvažniju delatnost na planeti – opstanak tog čuda koje je tokom postojanja izgubilo krila – ljudskog bića. U toj ulozi, žene su strahotno same. To je čuveno pitanje Virdžinije Vulf u Sopstvenoj sobi, šta bi bilo da je Šekspir imao sestru, jednako darovitu kao on sam? Završila bi ranom smrću od loše izvedenog abortusa, jer bi ostala trudna sa nekim od glumaca iz trupe. Veliki broj žena ne ume da reši tu zagonetku – stvoriteljka ili majka. Kao da to nije jedno te isto. Ali griža savesti je još uvek toliko jaka, da su samoubistva među ženama umetnicama, nažalost, svakodnevna stvar. Sama Cvetajeva, Virdžinija Vulf, Silvija Plat, koja je pre samoubistva usnuloj deci sipala po čašu mleka, poslednji podoj, Sara Kejn, primeri su žena koje nisu izdržale.

Deo romana se dešava na ostrvu Pagu na Jadranu, što nekadašnjim državljanima Jugoslavije budi lepa sećanja na njegovu posebnost, ali i pitanje o neophodnosti i pre svega opravdanosti raspada te zemlje.

Upravo sam došla sa izuzetnog Sajma knjiga u Puli, "Sa(n)jam knjige". Ta čarobna žena, Magdalena Vodopija, ponovo je stvorila Sajam – pokretni praznik. Tu sam bila i na programu – kafi s predsednikom Hrvatske Ivom Josipovićem, kafi organizovanoj za goste. Josipović je doktorirao i pravo i kompoziciju, rekao je da su mu omiljeni romani Hadrijanovi memoari Jursenarove i Majstor i Margarita Bulgakova. Dobio je aplauz. Nisam stigla da odem sada na Pag, ali sam pobegla do Rovinja, grada gde smo srećno rasuli našu mladost. Posle vožnje brodom i onih rovinjskih gozbi, otmenih, sa malvazijom koja je drugo ime za čežnju, pitala sam za kafanu kod Eđija, gde su bili stalni gosti Mihiz, Kiš, Pekić, Mića Popović... Eđi je preminuo, a njegov sin je to mesto dao u zakup. Panta rei...

Često putujete, proletos ste na primer bili u SAD. Koja mesta iz sveta biste izdvojili, koja su "vaša"?

Fini eros pariskih trgova, raskoš kiše u Barseloni, venecijanske ulice gde se palace krune i iza svakog prozora neko gviri u vas, živ ili mrtav, ko će znati, jutra svetla kao vaskrsenje u severnoj Africi, tajnovite rimske zidine ili nezamenljiva, neophodna, divlja lepota pustih grčkih ostrva. Kad god sam tužna, pomislim na Njujork i na ono osećanje koje imate dok se muvate Petom avenijom – kao da vaš život tek počinje i da će najbolje zaista tek doći. Topografija zbilja određuje svest. Topografija Njujorka iz mene izvlači samo najbolje.

Svaki prevod dela našeg pisca u inostranstvu je, bez sumnje, uspeh i govori prvenstveno o kvalitetu tog pisca, ali ipak i o nivou srpske književnosti. Pa ipak, kako da znamo da li zaista imamo razlog za zadovoljstvo ili se radi samo o našem hvalisanju?

Naravno da imamo razloga da budemo zadovoljni. Nedavno sam obilazila bečke i nemačke knjižare. Već pedeset godina, među bestselerima se uvek nalazi i knjiga Na Drini ćuprija Ive Andrića. Trenutno jedan nemački novinar piše biografiju o našem jedinom nobelovcu, zato što je Andrić, između ostalog, i jedini pisac koji je poznavao dva ključna čoveka dvadesetog veka: Gavrila Principa i Adolfa Hitlera. Znao je, kažu berlinski arhivi, da će Beograd biti bombardovan i slao redovno, neprekidno, mnogo pisama da upozori tadašnju vladu šta se sprema. Ali svako pismo uredno je dešifrovano, znali su Nemci šifru i depeše su sklanjane u arhiv gde sada čekaju svoj čas objavljivanja. Jer rukopisi, kao što nas je Bulgakov učio, ne gore. Vreme Drugog svetskog rata Andrić je proveo pišući. Bombardovanja je posmatrao s balkona. Tvrdio je da u podrum silaze ljudi koji imaju porodicu, decu ili ozbiljno bogatstvo, a da on ima samo svoj ljudski život i da mu je ispod časti da se zbog toga krije. Skerlić je tvrdio da ovde vlada slovenska melanholija na koju je legao orijentalni fatalizam. Od te ubitačne kombinacije, svake godine izgubimo po 30.000 ljudi koji odlaze u svet. Mi smo nacija u rasejanju. Pola nas je ovde, a pola rasuto po svetu. Na putu ka nebeskoj Srbiji, zaglavili smo se kao konobari u Bonu ili stjuardi u Abu Dabiju. Što bi rekao Branko Miljković: naša budućnost premeštena je iza nas.

Ko vas poznaje, zna da vi i tokom privatnog razgovora često pominjete pisce, slikare i muzičare, i to tako kao da pričate o nekom najrođenijem. Da li je to poruka drugima da se treba ugledati i da treba poštovati autoritete?

Ne verujem u autoritete. Verujem u učitelje. Ja ne verujem, ja znam da jedino umetnost još može da spase čoveka, njegov san. Pokojni Pavić stalno mi je tvrdio da u svetu ima mnogo više lepote nego što se može potrošiti. Ne idem više u kafee gde sam sedela s njim ili sa Petruom Krduom. Suviše je bolno. Nema autoriteta. Svako ima svoj put, svoja radovanja, ali i svoj krst. U životu postoji čovekova potpuna samoća, to svako neminovno iskusi, jezik koji nam pomaže da delimično iz te samoće iskoračimo. Samo delimično, rekoh. Umetnik u čoveku je totalitet ljudskog bića. To što od sebe pokazujemo javno, samo su senke senki naše prave ličnosti.

Studente učite kreativnom pisanju. Kako se uči kreativnost?

Čovek se rađa kreativan i ima potrebu da iskaže bar deo onih svetova koje donosi sa sobom na zemlju. Studente ohrabrujem da čitaju do zore, da studiraju vrhunske novinare-pisce, Markesa, Hemingveja, Džordža Orvela, Trumana Kapota, Foknera, Crnjanskog kod nas, svi su oni imali novinarsko iskustvo. To proučavamo. Šta su i kako su pisali. Koje su nove forme u književnosti i novinarstvu smišljali, koje sve hibridne žanrove. Jer potreba u čoveku za kreacijom nikada se ne gasi. Mika Antić, divni boem Panonije, umro je slikajući suncokrete, sa rukama uvaljanim u zlatni prah. Tako je sahranjen. Logori u Drugom svetskom ratu imali su biblioteke. Šta su čitali zatvorenici? Čarobni breg Tomasa Mana. Svako je imao po pola sata sreće čitanja.

Sonja Ćirić