Propagandni plakat, strip i karikatura u okupiranoj Srbiji:
Jugoistočno od pakla

Ove godine navršava se 70 godina od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Povodom ovog jubileja, "Vreme" će se i tokom 2015. na različite načine baviti antifašističkim nasleđem i životom pod okupacijom. U ovom broju govorimo o nacističkoj propagandi, plakatima, stripovima i karikaturama objavljivanim u okupiranoj Srbiji. U Srbiji se vrlo rano pojavio otpor nemačkom okupatoru, nakon čega su usledile drakonske mere odmazde. Okupator je imao puno razloga da pokuša da na lokalno stanovništvo deluje kroz sistematski projektovanu agitaciju

Aprila 1941. godine, odmah nakon što je ustoličena okupaciona vlast u Srbiji, pri nemačkoj komandi je osnovano Propagandno odeljenje Jugoistok (Propagand abteiling Sudost), telo koje je bilo direktno podređeno nacističkoj propagandnoj vrhuški. Avgusta iste godine, formiranjem kvislinške vlade generala Milana Nedića, pokrenuto je i vladino Odeljenje za propagandu, razume se u saradnji sa Jugoistokom. To je značilo da je zahuktala nacistička propaganda imala vrlo solidno utemeljenje na tlu inače nemirne Srbije, u kojoj se vrlo rano pojavio otpor nacističkoj okupaciji, za kojim su usledile drakonske mere odmazde. Između svega toga odvijao se svakodnevni život izmučenog i osiromašenog stanovništva, pritisnutog nestašicama i sluđenog nakon što su krenule da dopiru informacije o koncentracionim logorima i stratištima. U svakom slučaju, okupator je imao puno razloga da pokuša da na lokalno stanovništvo deluje kroz sistematski projektovanu agitaciju.

Jugoistok se, između ostalog, bavio ne samo odabirom tema i izradom propagandnih sredstava kao što su plakati, već i određivanjem lokacija na kojima su plakati trebali da budu izloženi (od administrativnih zgrada do bioskopa, trgovačkih radnji itd.). U svojoj celini, Jugoistok je bio aparatus koji je uključivao sekcije koje su se bavile planiranjem, aktivnom propagandom, štampom, fotografijom, radiom, filmom. Ova organizacija je takođe nadgledala i sve oblike izdavaštva, uključujući, razume se, ilustrovane listove i dnevne novine, medije koji omogućavaju efikasnu difuziju (ali i kontrolu) informacija.

UPOTREBA CRTEŽA: Jedna od omiljenih igrački represivnih režima je karikatura. I premda dobra karikatura predstavlja prvorazredno oruđe satire, kojom je moguće krajnje sažeto izraziti socijalno relevantna (i svaka druga) razmišljanja, u svom vulgarnom obliku karikatura može da bude izraz političke manipulacije, rasizma, čak i prostačke mržnje. Nacistička štampa tridesetih i četrdesetih godina je proizvela priličnu količinu karikaturalnih priloga u štampi, plakatima, crtanom filmu itd., ponekad izvedene od strane vrlo kompetentnih umetnika i ilustratora (zahvaljujući bogatoj tradiciji, koja seže bar do devetnaestog veka, i zapravo nije povezana sa propagandnim, nacionalmitologizujućim i antisemitskim sadržajima koje su nacisti glorifikovali). Manje je poznata (uznemiravajuća?) činjenica da su pod nacističkim patronatom i srpski autori radili propagandne materijale, karikature i stripove, ponekad na lokalne teme – Tito, Draža Mihailović, stanovništvo koje potajno sluša vesti Radio Londona, itd. – a ponekad na zadate teme iz poznatog nacističkog repertoara: antisemitizam, angloamerička i sovjetska opasnost, uspesi nemačke vojske... Prema tvrdnji Koste Nikolića u knjizi Nemački ratni plakat u Srbiji 1941–1944, ovdašnji autori su, barem kada je izrada plakata u pitanju, to radili prema nemačkim uputstvima i nacrtima.

Posebno je zanimljivo da su neki od plakata, kao i prilozi u štampi, bili oblikovani u vidu stripa. Na tom poslu angažovani su beogradski strip crtači, kako oni već afirmisani u predratnom periodu, kada je lokalna strip produkcija dosegla zavidan nivo čak i po standardima mnogo razvijenijih zemalja, tako i neki mlađi autori. Bio je to kuriozum svoje vrste, s obzirom da strip u vreme Trećeg rajha gotovo da nije ni postojao u samoj Nemačkoj, budući uglavnom smatran za "odveć američki" način izražavanja.

STRIP I PROPAGANDA: Meseca septembra 1941. godine, u listu "Novo vreme" je objavljen poziv strip crtačima da primere svojih radova donesu u uredništvo časopisa "Dom i svet". Ubrzo su stripovi počeli da izlaze u nekim od okupacionih listova, većinom su to bile storije bezazlenog sadržaja, možda i zato što je neko u nemačkoj administraciji došao do zaključka da je ipak potrebno da čitateljstvo ima i nekog oduška, i da mu bude omogućena i nekakva razbibriga, pa makar to bio i strip. Čitav niz strip autora, među kojima i Đorđe Lobačev, Slobodan Bogojević, Vladimir Žedrinski, Milorad Dobrić, Dragan Savić, Radomir Perica i brojni drugi, tako su došli u priliku da objavljuju čak i u to teško vreme. Bruno Maskareli, koji je nekako uspevao da sakrije svoje jevrejsko poreklo (po ocu), objavljivao je storije o svom junaku Janaćku – zbunjenom pojedincu koji pokušava da se snađe u okupacionim prilikama. Strip je izlazio u kaiševima na stranicama (satiričnog) lista "Bodljikavo prase". Međutim, među crtačima je bilo i onih koji su svojim radovima ugađali okupacionim vlastima, ili su čak kreirali eksplicitnu nacističku propagandu. Svakako je najdalje u tom pravcu otišao Konstantin Kuznjecov, jedan od najistaknutijih predstavnika beogradskog stripa u predratnom periodu. Kao i brojne druge ruske izbeglice koje su u Beograd stigle nakon Oktobarske revolucije, Kuznjecov se grozio komunističkih vlasti (već i zato što su prilikom ustanka u Rusiji ubili njegovog oca). Njegova rešenja plakata, ponekad uobličenih u vidu stripa, uprkos kvalitetnom crtežu, ostala su upamćena kao amblematični primeri okupacijske propagande. Godine 1944, Kuznjecov je zajedno sa nemačkim trupama napustio Beograd i neko vreme boravio u izbegličkim logorima u Nemačkoj, gde je počeo da kreira stripove sada na antinacističke teme, za publikacije pod američkim patronatom; nakon svega, pošlo mu je za rukom da emigrira u SAD.

Nakon oslobođenja, bilo je razumljivo da nove vlasti neće biti ravnodušne prema umetnicima koji su ih tokom rata ružili, pa čak ni prema onima koji su uopšte objavljivali svoje radove tokom okupacije. Neki od autora su emigrirali, ali je ipak dobar broj njih nastavio da objavljuje u domaćim posleratnim časopisima, i tako postao delom novog društva. U još ostrašćenom vremenu neposredno nakon oslobođenja, bilo je i slučajeva paušalnog kažnjavanja, čak i bez suđenja, što je rezultiralo streljanjem tada 24-godišnjeg strip crtača Veljka Kockara, koji je uspevao da objavljuje u listovima iz vremena okupacije, a da nije nacrtao ni jedan jedini crtež koji bi mogao da se protumači kao propaganda. Nesretna sudbina ovog autora inspiracija je za dokumentarno-igrano-animirani film, koji bi u dogledno vreme trebalo da bude realizovan.

Saša Rakezić