Transparentnost Srbija: Kako je Vlada pogodila ko će pobediti na konkursu?

Bilo bi veliko iznenađenje da je još neka firma, pored Esmarka, podnela ponudu za Železaru Smederevo ( Ponuda Esmarka - jedina za Železaru ). Naime, predstavnici vlasti u Srbiji su proteklih meseci uporno ponavljali da bi želeli da Esmark preuzme smederevsku fabriku, da je američka kompanija najozbiljniji kandidat (( Blic: Vlada će učiniti sve da "Esmark stil grupa" iz SAD preuzme Železaru u Smederevu), a mediji su čak, nakon sastanka premijera sa rukovodstvom Esmarka u Londonu u oktobru 2014. objavili da je "postignut dogovor" o preuzimanju fabrike.( NOVOSTI SAZNAJU„Esmark" preuzima Železaru!, 29. oktobar 2014. )

Da li bi se neko "ozbiljan" posle ovakvih izjava javio na konkurs?

Šta se desilo od proleća 2014. godine, kada su mediji "saznavali" da postoji 6 ili 7 "ozbiljnih" kandidata, kada je formirana radna grupa na čelu sa tadašnjim ministrom privrede Vujovićem koja je trebalo da kontaktira sve te pretendente?

Ili je Esmark u potpunosti favorizovan ili smo ostali uskraćeni za informaciju da se razgovaralo i sa ostalima. S obzirom da vlasti vole da saopštavaju samo dobre vesti, ako su razgovori bili neuspešni, to nije bio razlog da ostanemo uskraćeni makar za informaciju da je razgovora bilo.

U tom slučaju bismo mogli da zaključimo da je Vlada zaista učinila sve da podstakne što veću konkurenciju za Železaru i da je javno izjašnjavanje za Esmark praktično izjašnjavanje za jedinog kandidata, na konkursu za koji se unapred znalo da će proći bez "ozbiljne" konkurencije. To bi se moglo tumačiti kao populističko insistiranje na činjenici da Vlada želi "ozbiljnog" partnera a ne špekulante. Tumačiti, ali ne i opravdati, jer se špekulanti ne destimulišu izjavama, već uslovima konkursa (godišnji obim proizvodnje, promet, višegodišnje obaveze prema fabrici, radnicima i sl).

Ovako, bez transparentnosti, odnosno informacija sa kim se sve pregovaralo i razgovaralo, i bez konkurencije, ostaje gorak ukus kao prilikom prve privatizacije Sartida. Ugovor o prodaji, za koji se nadamo da će biti javan, pokazaće da li su u međuvremenu naučene neke lekcije.

(Kako je Vlada pogodila ko će pobediti na konkursu, Transparentnost Srbija, 13. januara)

SRS: Zašto bi država Srbija dotirala dodatnih 208 miliona evra, kada je reč o dokapitalizaciji, a sa druge strane vlasnik Esmarka planira investiciju u visini od samo 28 miliona evra u ovoj godini?

„Na osnovu izmena uslova u tenderskoj proceduri, na šta smo ih primorali iznoseći u javnost informacije na konferenciji za novinare 4. decembra 2014, Vlada Republike Srbije je odustala od svih već isplaniranih namera. Za otkup dokumentacije, koji bi inače morao biti moguć istog dana kada je tender raspisan, 5. decembra, oni dodaju u tekst tendera informaciju da se tenderska dokumentacija može otkupiti tek četiri dana kasnije. To im je bilo potrebno da bi promenili tekst i usaglasili nove uslove sa već favorizovanim partnerom Esmarkom. U izmenjenom tekstu tendera ključna stvar je u tome što se išlo na model prodaje udela dokapitalizacijom. Postavlja se pitanje zašto bi država Srbija dotirala dodatnih 208 miliona evra, kada je reč o dokapitalizaciji, a sa druge strane vlasnik Esmarka planira investiciju u visini od samo 28 miliona evra u ovoj godini. Insistiramo da Esmark grupa mora da pokaže i dokaže da je uplatila 16,7 milijardi dinara, ili 80,1 procenat od udela, bez obzira da li se radi o kupovini ili dokapitalizaciji. Ukoliko se ne dostave dokazi o uplati, smatraćemo da se radi o pljački i kriminalu i kada dođemo na vlast ovu privatizaciju proglasićemo ništavnom, a sve učesnike ćemo pozvati na odgovornost," istakao je predsednik Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj.

Srpska radikalna stranka - Saopštenje za javnost 15. januara

PRILOG PRIVREDNOJ ISTORIJI: Kako se tope čeličane bivše Jugoslavije

***

Čeličana u Smederevu ipak nije napravljena zato što je tito umesto reči "grožđe" čuo reč "gvožđe": izgled SARTID-a godine 1913.

U Kraljevini Jugoslaviji su radile četiri velike železare

Godine 1930. su u Kraljevini Jugoslaviji postojala 4 preduzeća teške industrije: u Zenici s 3 peći i godišnjim kapacitetom od 50 000 t; u Jesenicama s 5 peći i kapacitetom od 72 000 tona; u Štorama s 1 peći i god. kapacitetom od 15 000 tona i u Ravnom s 2 peći i god. kapacitetom od 15 000 tona.

Železara u Zenici proizvodila je valjano, šipkasto i fasovano gvožđe, valjanu žicu i šine uskog koloseka; u Jesenicama se proizvodila žica, gvožđe u šipkama, obručno i fasovano gvožđe, šine, lim, klinci itd.; u Ravnom: sirov čelik i razni čelični materijal, pera (federi) za saobraćajna sredstva sredstva, osovine za kola i specijalni čelik, koji se uglavnom izvozi; u Štorama: valjana roba, pretežno šipke i trake.

U SFRJ je radilo 12 čeličana – većina s gubitkom

U SFRJ radilo je 12 jugoslovenskih železara, od toga deset većih od kojih su neke bile grupisane u velike kombinate: Štore, Jesenice , Ravne, Zenica, Vareš, Ilijaš, Smederevo, Nikšić, Skoplje, Sisak…

Tokom osamdesetih većina je radila sa gubicima (recimo, 1988. železara Zenica je imala veći gubitak od železare Smederevo). Jugoslovenski metalurzi su se, uopšte, žalili da se domaća cena čelika namerno drži niskom, a da je EU uvela veoma oštre protekcionističke mere za izvoz na tamošnja tržišta, a kritikovani su zbog skupe proizvodnje i zbog rasparčanosti kapaciteta, čime je njihova ekonomija obima smanjena.

Posle raspada SFRJ: Guska i po dinar i po, a čeličana jedan dinar

Štore

Nakon osnivanja kovačnice osnovane 1845. zbog izgradnje pruge Beč-Trst u Štorama je 1851. započela izgradnja pogona za industrijsku proizvodnju čelika. Godina 1990 – 1991. smanjeno je tržište i čeličana Štore u državnom vlasništvu podeljena je na tri kompanije: Jeklo, Livarna, Valji, Industrijska oprema i Vzdrževanje.

Godine 1999. kompanija Slovenske železarne prodala je 80 % akcija firmama Inexa i Unior, pa je 2003. Unior d.d. kupio akcije od Inexe prodao kompanijama Kovintrade d.d. i Dinos Celje d.o.o., a nova kompanija je preimenovana u Store Steel.

Željezarna Jesenice Acroni

Družba SŽ Acroni d. o. o. je bila ustanovljena 23. decembra 1992, kada je Železarna Jesenice preoblikovana u više manjih preduzeća.

U periodu 2007 – 2009. realizovane su tri glavne investicije radi osvajanja novih proizvoda Jeklarna, Vroča valjarna i Predelavi debele pločevine. Godine

2013. izvaljana je bila prva debela ploča u novoj valjaonici Plate Mill .

Železarna Ravne

Železarna Ravne koja potiče iz kovačnica na reci Meži iz 1770-ih je 20 veka izvozila čelik u Grčku, Tursku, Italiju, Siriju, Egipat, a stoleća u Brazil, na a Bliski i dalji istok i u Rusiju. Sada je to skupno ime za više privrednih društava na lokaciji Ravne u Koruškoj, Najveće društvo Metal Ravne zapošljava oko 900 ljudi, a trenutno rade preduzeća Metal Ravne, Noži Ravne, Sistemska tehnika, Petrol Energetika, Serpa

Željezara Zenica

Željezara Zenica potiče od male železare koju je 1882. podigla Austrougarska je u bližoj okolini Zenice, 1891. visoke peći u Varešu, a iduće godine čeličana i valjaonica u Zenici. Smatrana je najvećim preduzećem u SR BiH i trećim u SFR Jugoslaviji. Rudnici gvozdene rude Vareš, Ljubija, Radovan i Tovarnica, zatim rudnik krečnjaka Doboj, železara Zenica, Ilijaš i Vareš objedinjeni su u jedinstven proizvodni kompleks koji se zove Rudarsko-metalurški kombinat Zenica.

Željezara Zenica dostigla je najveći obim proizvodnje od 1,870.000 tona 1987. i izvozila na sever Afrike, Indiju i u Evropu, od Švedske , preko Norveške, Njemačke, Francuske, Italije do Mađarske.

Tokom rata u BiH skoro svi pogoni u Željezari su bili ugašeni.

Posle rata investitorima iz Kuvajta je proizvodni deo nekadašnjeg giganta prodat za jedan dolar, pa je septembra 1998. godine nastalo zajedničko preduzeće BH Steel d.o.o. Zenica udruživanjem tadašnje Željezare i Kuvajtske investicione agencije (KIA). Od 2004. godine u preduzeće ulazi LNM Mittal grupa, a nakon spajanja kompanija Mittal i Arcelor, zenička kompanija je postala članica Arcelor Mittal grupe (u 2006. godini). Ova kompanija danas zapošljava oko 2.500 ljudi.

Arcelor Mittal danas je među tri najveća izvoznika u BiH.

Deo Željezare koji je još uvijek u vlasništvu Vlade Federacije godinama grca u dugovima.

Vlada FBiH je obećala da će privatizovati i ovaj deo.

Mittal Zenica organizuje proizvodnju u koksarama, staklarama, valjaonicama, visokim pećima, termoelektrani, pomoću transporta i centralne službe i tako dalje.

Sisak

Željezara Sisak koja potiče od Talionice Caprag iz 1938. bila je žilu kucavicu Siska, ali ju je preko noći uništio koncept deindustrijalizacije i privatizacije 90-ih. Industrijski kombinat „Željezara Sisak" razdeljen je tokom tranzicije i privatizacije na više metalurških preduzeća, među njima su:

Valjaonica cijevi Sisak

Metaling, koji se bavi proizvodnjom i montažom čeličnih konstrukcija

Felis, valjaonica čeličnih odlivaka

Energana je postala Energo, a pa je nastao Sipas, Remont Caprag itd.

Železara deluje od 1996. godine u tri proizvodna centra: bešavni centar (valjaonica bešavnih cijevi), šavni centar (valjaonica šavnih cijevi) i centar hladne prerade. Danas, nakon čak četiri promene vlasnika, ne djeluje ništa.

Na međunarodnom konkursu 2001. pobeđuje rusko-austrijski konzorcijum Trubo Impeks koji Željezaru kupuje za kunu, ali Trubo Impeks da već nakon tri meseca napušta Sisak, a 2003. Željezaru je kupio ruski Mečelj, a kada se Mečelj odlučio da se povuče radnici su opet štrajkovima hteli da nateraju vladu da uđe u vlasničku strukturu Željezare, koju je 2007. kupio američki CMC, preko svoje švajcarske podružnice CMI. Oni su navodno prodali mašine tako da valjaonica šavnih cevi, po kojima je Željezara Sisak bila poznata, otišla u SAD-u, a valjaonica bešavnih cevi u Meksiko.

Sadašnji vlasnik ABS, deo talijanske grupe Danieli, je čeličanu, zemljište, infrastrukturu i hale obiju valjaonica kupio 2012. Novi vlasnici postrojenje koriste za topljenje otpadnog čelika.

Nikšić

Na prostorima Rudog Polja, pored malog grada Nikšića, po odluci Vlade FNRJ od 16. 12. 1950. godine počela je izgradnja Željezare Nikšić koja se zbog poremećaja u sferi plasmana čelika na tadašnjem domaćem tržištu preorjentisala na proizvodnju betonskih čelika.

U jula 2004. godine izvršena je privatizacija prodajom većinskog paketa akcijskog kapitala i trajala je do kraja 2005.

Željezara je prvi put privatizovana 2002. godine, kada je većinski udeo kupila ruska kompanija Rusmonostil, koja je nakon kratkog zadržavanja ostavili fabriku u dugovima, a Vlada, preuzimajući dug, dovela novog strateškog partnera, firmu Midlend risorsis holding.

I oni su krajem 2006. godine napustili Željezaru. Nakon njih došla je holandska kompanija Montenegro spešelti stils (MNSS), koja je ostala do aprila prošle godine, kada je u fabrici na zahtjev većine od 1.412, koliko ih je tada bilo, uveden stečaj. Bivši vlasnik MNSS B.V. je kupovinom većinskog paketa akcija preuzeo Željezaru 2008. godine.

Novi vlasnik nikšićke Željezare, koja se sada zove Toščelik Nikšić je turska kompanija Toščelik

Skoplje

Skopska kompanija Makstil koja proizvodi valjane ploče je 1997. formirana kao nezavisna kompanija grupe Duferco Group koja kontroliše 54% kapitala, Duferco je povezan s brazilskim proizvođačima (Cosipa/CSN/CST/Acominas i Usiminas) koji kontrolišu mrežu malih čeličana u SAD, na Dalekom istoku (prva fabrika u Tajlandu 1980).

Feronikl

Kompleks, poznat kao "Feronikl" Glogovac datira iz 1979. god, kada je tadašnja SFRJ uložila u izgradnju preko 300 miliona dolara. Sastoji se od tri otvorena rudnika nikla i fabrika u kojima se proizvode nikl legure gvožđa i nerđajući čelika.

Godine 1998, u kompleksu je prestala proizvodnja i kasnije je oštećen od NATO bombardovanja.

"Feronikl" je navodno prodat za 33 miliona evra - sada je u vlasništvu kompanije Cunico, koja je u vlasništvu Benni Steinmetz grupe (BSG) i Mineralni resursi (IMR), Aleksandra Maškeviča iz Kazahstana, koji takođe ima i izraelsko državljanstvo., Patoka Čadijeva i Alijana Ibrahimova. Srbija osporava kosovske privatizacije nekadašnjih društvenih preduzeća, ali nije jasno šta konkretno preduzima na zaštiti svojinskih prava.

Smederevo

Smederevska železara je osnovana kao Srpsko akcionarsko rudarsko topioničarsko industrijsko društvo (SARTID), 20. februara 1913. U proleće 1921. godine, na samoj obali Dunava, započinje podizanje prvih većih prerađivačkih postrojenja. Do 1926. napravljena je čeličana. Godine 1935. puštena je u rad topla valjaonica za tanki lim. Uporedo sa njom, izgrađena je i pocinkovaonica. Narednih godina puštene su u rad simens-martinova peć od 20 tona i valjaonica čeličnih profila. Sartid je, do 1939, već zapošljavao 900 radnika, proizvodio 18.000 tona čelične robe i bio među najvećim železarama na Balkanu.

Komunisti su, nakon nacionalizacije (izvršene 5. decembra 1946), otpočeli dalje širenje i osavremenjenje pogona. Godine 1963. po odluci da se pristupi izgradnji nove tzv. integralne železare 70 odsto sredstava trebalo da dobije od Centralnog investicionog fonda. Iz istog izvora već su bile izgrađene, ili modernizovane, železare u Jesenicama, Ravnima i Štorama (sve u Sloveniji), u Sisku (Hrvatska), dobar deo metaloprerađivačkih postrojenja u Zenici (BiH), Skoplju (Makedonija) i Nikšiću (CG), ali kada je Srbija došla na red da se okoristi o Centralni investicioni fond, on je ukinut. Da bi se izgradio, MKS je počeo da se zadužuje kod stranih i domaćih banaka. Krediti su uzimani, zatim delimično vraćani, produžavani ili zamenjivani, tako da se na kraju sasvim izgubila računica. Dugovi su delimično otpisani 2000.

Visoka peć, odnosno topionica sirovog gvožđa, završena je 1971, hladna valjaonica 1973, čeličana sirovog čelika 1974, a topla valjaonica 1979. Ipak, smatralo se da je do 1986. godine još uvek stepen ukupne izgrađenosti bio samo oko 60 odsto.

Tokom 90-ih bilo je raznih pokušaja da se održi proizvodnja (projekat «Gvozden» s topljenjem starog gvožđa, proizvodnja pečuraka u toploj valjaonici, itd.

Posle oktobarske revolucije SARTID je 2003. prodat US stilu za 23 miliona dolara, do početka 2012. je obezbeđivao 13 odsto ukupnog izvoza Srbije, US Stil se povukao i prodao srpskoj vladi čeličanu za jedan dolar, i sada priča počinje iz početka