Mladen Markov (1934–2014):
Zatvoren krug

"Bićete vi dobar pisac, samo nemojte biti tako prgavi kao vaš Miloš Crnjanski", reko mu je na samom početku njegove književne karijere Milan Bogdanović. Mladen Markov je bio prgav – kada se borio protiv nepravde koja ga je tištila. Bilo da su u pitanju ljudi koji kinje decu u parku, nasilnici sa pit bulovima, crkva ili političari

"Svaki pisac na početku počinje neki krug i onda ga svojim literarnim delom i životnim dobom nekako završava", rekao je Mladen Markov u intervjuu za Radio Beograd pre dve i po decenije. Svoj životni krug on je završio u rodnom selu Samošu, "najmanjem selu u Banatu", kako je govorio. Tamo je sredinom devedesetih godina otišao u dobrovoljno izgnanstvo "zgađen" političkom i intelektualnom "samoproklamovanom elitom" koja je harala Beogradom. Živeći "mirnim i tihim životom, životom prašine i sunca", pratio je šta se događalo u raspadnutoj i zaraćenoj Jugoslaviji. Smenjivali su se Milošević i Koštunica i Tadić i Vučić, a njemu se činilo da se ništa suštinski ne menja u Srbiji. Nervirao se dok je čitao novine u hladovini voćnjaka, zgražavao nad ljudskom glupošću i pokvarenošću. Gunđao je da "nema više živaca da se prepire sa njima, a i inače niko nikoga ne sluša". Klonio se Beograda i retko napuštao svoj "blatnjavi Banat", kada već nije mogao da živi na Mediteranu "što je oduvek želeo". Ta želja mu se samo nakratko ispunila kada je jednu štalu na brdu iznad Lovrana kod Opatije preuredio u kuću. A onda je počeo rat i gotovo sve što je tu uložio propalo je.

Svoj literarni krug Mladen Markov je završio romanom Teskoba (2006) za koji je dobio Nagradu "Borisav Stanković". "Teskoba je proizišla iz stanja svesti. Ona je istovremeno i posledica istorijskih dešavanja za koje mi uvek krivimo druge, umesto da ozbiljnije zavirimo u sopstvene neizmerne greške", govorio je tada Markov u intervjuu "Politici". Njegovi junaci u Teskobi su "obrazovani ljudi, okruženi prostaklukom, fukarom i nečim što je još gore: palanačkim duhom. Njihov razgovor i književno sećanje je bekstvo od negativne stvarnosti, duhovne učmalosti i teškog materijalnog siromaštva." Za glavnog junaka kaže da je "njegova ljubav izgorela. Ostalo mu je samo sećanje." Kao da je objašnjavao zašto se iz grada i politike povukao u banatsku pustoš u kojoj je rođen.

"Od Samoša smo se, po mesečini, dokotrljali do usnule varoši na taljigama sa upregnutim konjem, sedeći na vrećama krompira, luka, brašna, pored korpe jaja", pričao je Markov kako su ga jednog letnjeg jutra dovezli "maltene pod prisilom" u Pančevo na školovanje. "Svanjivalo je a ja sam, još pamtim, gledao u zvezde repatice koje se lepo vide avgustovskih noći nad ravnicom. Iza mene je ostao bos život. Tada je otpočeo bolan koji još traje."

Skačući u igri sa voza na voz, Mladen Markov je kao dečak teško povređen. Oporavak je trajao pet godina. Tada je počeo besomučno da čita. Kao mladić je u Pančevu preživljavao radeći razne poslove. Pošto nije imao od čega da živi, pokušao je nešto da objavi u "Pančevcu", ali "kako ti članci nisu valjali", kako sam kaže, počeo je da prodaje list. Onda je jednom u novinama "Narodna armija" pročitao da je raspisan anoniman konkurs za priču. Seo je i napisao priču Dobrovoljci i poslao pod šifrom "Uznemireni ritovi". U žiriju su bili Erih Koš, Dobrica Ćosić, Velibor Gligorić, Antonije Isaković, a predsednik je bio Ivo Andrić. Dobio je drugu nagradu, prva nije dodeljena. Kada je došao u Beograd da primi nagradu, onako loše obučenog i zaraslog u kosu nisu prvo hteli da ga puste u zgradu. "Dugačku kosu nisam nosio iz mode, nego što nisam imao para da se podšišam", pričao je Markov.

Posle toga je video da je sarajevska "Narodna prosvjeta" raspisala konkurs za roman, pa je "u svom golubarniku na jednom starom sanduku" napisao roman Hronika o zaboravljenom selu. Roman je otkupljen za objavljivanje, predsednik žirija je bio Milan Bogdanović. Nastavio je da šalje romane na anonimne konkurse jer "moralo je od nečega da se živi". Bio je to "početak jednog velikog rada".

Mladen Markov je nakon toga, pored ostalog, napisao romane Ravnica (1957), Likvidacija (1972), Smutnoe vreme 1 i 2 (1976. i 1978), Isterivanje boga (1984), Pseće groblje (1990) i Ukop oca, za koji je 2002. dobio NIN-ovu nagradu. Objavio je zbirke pripovedaka Banatski voz (1973), Žablji skok (1974), Srednje zvono (1979), Starci na selu (1986). Skoro dve decenije radio je na Radio Beogradu.

Preminuo je 9. januara 2014. u Beogradu, a kremiran 12. januara u krugu porodice.

Andrej Ivanji