Upoznao sam ga u gimnaziji, na ekskurziji, u diskoteci. Znali smo se nas dvojica i pre te večeri, ali je to bilo površno flertovanje, prava veza počela je tek onda. Možda se ništa ne bi dogodilo ni na ekskurziji da nije bilo njegovog mirisa. Te večeri je on mirisao toliko izazovno da ja nisam mogao da mu odolim i odlučio sam da sa njim provedem noć. Naravno, kada sam se ujutro probudio imao sam osećaj krivice jer sam znao da svi znaju šta se dogodilo prethodne noći. Izdržao sam podsmešljive poglede mojih drugova praveći se da se nije dogodilo ništa neobično.

Nastavili smo da se družimo i posle ekskurzije, ali je to bilo povremeno i neobavezno – prava mladalačka veza.

U ozbiljnu vezu stupili smo tokom majčine bolesti.

Iako je majčina bolest bila teška, ona sebi nikada nije dozvolila da se pretvori u samoživog bolesnika koji očekuje da se okolina podredi njegovoj bolesti. Ipak, razvoj bolesti bio je takav da je postala apsolutno zavisna od mene.

Majka mi je više puta kazala da cela situacija traje već godinama, da joj kažem kada više ne budem mogao da to podnosim i da će ona tada rešiti problem.

Nikada joj nisam rekao da više ne mogu da izdržim. Nije to bilo zato što sam bio hrabar već zato što sam imao njega. On mi je pomogao kada mi je bilo najteže.

Majka je znala da on postoji u mom životu. Bilo je večeri kada bih je upitao da li joj još nešto treba, ona bi mi odgovorila da ne treba i zagledala se u mene kada bih krenuo da izađem iz sobe. Po njenom pogledu sam znao da joj je jasno da tu noć ja neću provesti sam i sa kim ću biti. Nikada nismo govorili o tome, ali je ona znala sve. Majke uvek znaju istinu.

Majka je bila jedina žena u mom životu kojoj nije smetala naša veza. Ostale nisu bile toliko tolerantne. Kada god bih stupio u vezu sa nekom ženom ja sam prekidao odnos sa njim. Nažalost, sve moje veze bi u jednom trenutku postale šuplje i ja bih shvatio da se kraj tih žena osećam usamljenije nego kada sam bio sam. Tada sam se vraćao njemu. Neke žene su me zatekle sa njim, a nekima sam ja rekao za njega. Njihova reakcija bila je različita. Neke su odlazile bez teških reči i sa njima sam ostajao u dobrim odnosima. Druge su zajedljivo prokomentarisale moju vezu sa njim, na šta bih im odgovorio da bi trebalo da se zapitaju šta to on ima a one nemaju kada je meni mnogo prijatnije u njegovom društvu, posle čega bi svaki kontakt bio prekinut.

Sve vreme sam znao da od njega mogu dobiti neku bolest. Rekao sam mojoj lekarki da je moj životni stil rizičan i povremeno sam odlazio na analize. Nisam od njega dobio nikakvu bolest.

U našoj vezi postojalo je pravilo koje sam ja postavio i od koga nisam nikada odstupio. Sve što se između nas dešava mora ostati između četiri zida. Znam ja da to rade i drugi, da to više i nije neka sramota, ali ja nisam želeo da se sa njim pojavljujem u javnosti. Ipak, bio bih licemer da sam našu vezu krio i od svojih prijatelja. Većina njih je za nju znala jer sam im ja to rekao, dok su ostali pretpostavljali da ona postoji.

Poslednjih godinu dana primetio sam da naš odnos nije kao pre. Nekada sam se u njegovom društvu opuštao brzo i lako, a sada je to postajalo sve teže. Pre bih posle nekoliko sati provedenih sa njim zaboravljao na sve svoje nevolje i ujutro bih bio svež i odmoran, a sada to više nije bilo tako. Pripisao sam to činjenici da svaka veza ima svoje uspone i padove i nastavio sam naše druženje.

Onda se dogodilo nešto neočekivano.

Te večeri sam bio čudan, bes je ključao u meni i čak ni on nikako nije uspevao da me smiri. Bio sam toliko besan da sam dozvolio sebi da izađem napolje zajedno sa njim. To što smo izašli napolje zajedno možda i ne bi bilo toliko strašno da zahvaljujući mom ponašanju svi nisu mogli da vide da smo mi u ozbiljnoj vezi.

Kada sam se sutradan probudio, setio sam se svega što se dogodilo prethodne večeri. Pravio sam se da spavam jer sam znao da ću kada otvorim oči morati da se suočim sa njim jer je bio u sobi. Na kraju sam skupio hrabrost i otvorio oči. Uspravio sam se u krevetu i pogledao ka stolu. Flaša sa pićem bila je maltene prazna. Seo sam za sto i zagledao se u flašu.

U flaši je bio on – alkohol. Moj dragi alkohol! Moj prijatelj koji me nikada nije izneverio! Tolikih noći sam mu se bacao u zagrljaj i on me tešio i davao mi snagu da preživim dane koji dolaze. Mnogo godina on i ja družili smo se između četiri zida i sve je bilo u redu. Sinoć sam sebi dozvolio da budem mrtav pijan u javnosti i znao sam da više ništa nije isto. Izgubio sam samokontrolu. Znao sam da moram prestati da se napijam.

Bio sam duboko tužan kada sam shvatio da više neće biti mojih pijanih noći. Napijanje je bilo moja istinska životna radost. Osećao sam i da sam ostao bez jednog od najvažnijih oružja kojim sam se probijao kroz život. Ipak, shvatio sam da to oružje više ne može da mi pomogne. Došlo je vreme da nađem neko drugo.

Vladan Stošić