Navigator:
Javna privatnost

Jedna od prvih slika objavljenih na internetu skinuta je prošle nedelje sa mreže pošto je na njoj provela punih osam godina. Za to vreme videlo ju je 2,4 miliona posetilaca, što je zavidan broj i za najznačajnija dela svetske umetnosti, a kamoli za predmet web obožavanja, neugledni bokal za kuvanje kafe na univerzitetu u Kembridžu.

Čuveni bokal našao se na internetu iz krajnje praktičnih razloga. Jedan od istraživača, Kventin Staford Frejzer, smatrao je da je neverovatno gubljenje vremena penjati se nekoliko spratova do Trojan sobe, samo da bi tamo zatekao prazno lonče. Koristeći prednosti kompjuterske mreže razvučene po univerzitetskim laboratorijama, on je postavio kameru koja je svakih dvadeset sekundi "osvežavala" sliku, pokazujući promene nivoa tečnosti zainteresovanim kafopijama. Kako je lokalna mreža povezana na internet, tako se i lonče tamo našlo, a nije trebalo mnogo da o ovoj dovitljivosti dozna i ostali svet. Mnogim sajber turistima kafa u Kembridžu postala je obavezna stanka (http://www.cl.cam.ac.uk/coffee/coffee.html.), a bilo je i takvih koji su na univerzitet dolazili da ovo "čudo" vide i uživo.

Ocenjujući da je osam godina bilo dosta, kao i to da na internetu ima uzbudljivijih stvari od posmatranja kako se lonče puni i prazni, ljudi sa Kembridža su odlučili da ga penzionišu, tešeći one koji ga do sada nisu videli da to ionako nije onaj originalni bokal, koji se odavno polupao, već ko zna koji naslednik po redu (nešto kao Fantom iz stripa).

Među te uzbudljivije stvari svakako spadaju živi ljudi koji su spremni da svoj svakodnevni život u potpunosti iznesu pred sud javnosti, kačeći web kamere po celoj kući. Jedan od svežijih primera su Tanja Korin (32) i Džoš Haris (39), koji su to uradili iz umetničkih razloga. Okruženi sa 32 kamere koje su nemilosrdno otkrivale sve što se unutar njihove kuće dešava i to prenosile na adresu weliveinpublic.com, Džoš i Tanja su izdržali 78 dana, pre nego što su odlučili ne samo da od eksperimenta (umetničkog projekta) odustanu nego i da se privatno raziđu.

"U početku smo bežali iz kuće kada bismo poželeli malo privatnosti, a kasnije smo pokrivali kamere", rekla je nakon svega Tanja, dodajući da bi ponovo pristala na sličan eksperiment, ali pod drugačijim uslovima. "Ne bih ponovo izložila čitav svoj život, možda samo par sati dnevno", dodaje ona.

Iako u mnogim aspektima interneta ne zaostajemo previše za svetom, ova vrsta egzibicionizma nije se još kod nas primila (kamere sa krupnim planovima ulica se ne računaju), možda zbog toga što je toliki broj kamera, makar i za umetnički/sociološki eksperiment još uvek nedostupan. Ili možda treba početi od nečeg jednostavnijeg poput lončeta za kafu.

A bilo bi publike, i za jedno i za drugo.

Zoran Stanojević