U javnosti su doktori ekonomije, prvo ministar finansija dr Dušan Vujović, zatim dr Goran Nikolić, i na kraju guvernerka dr Jorgovanka Tabaković povodom problema zvanog švajcarac izneli niz neistina, pokazujući nedostatak logike i veliku dozu neznanja.

Ministar finansija reče: "To je kao da ste kupili skupe cipele ili televizor. Građani treba da se bolje informišu koji su rizici." Netačno: u obligacionom pravu postoje ugovori sa obročnim otplatama cene (na više rata). Tako se po ugovorima od tri do 12 rata plaćaju nečije skupe cipele ili televizori, a naši stanovi npr. na 120-360 mesečnih rata. Kredit koji sam uzeo otplatiću uplatom poslednje 225. mesečne rate. Ako ne umrem prethodno.

Skupe cipele i televizor ne možete kupiti na 12 rata tako da sa prve tri rate isplatite ukupnu njihovu cenu, a sa preostalih devet rata još po tri para cipela i tri televizora. Dakle, ne možete da dobijete jedne cipele i jedan televizor, a da ukupno platite četiri para cipela i četiri tv-aparata. Mi plaćamo cenu dva ili tri stana, a dobijemo jedan!

Možda je u ekonomiji to moguće, ali u pravu nije. U pravu postoje imperativne (prinudne) norme koje sankcionišu ove nemoralne, nepravedne, nesavesne i nepoštene pravne poslove.

Odredbe takvih ugovora pravo sankcioniše raskidom ili poništajem ugovora (građansko pravo), ili kaznom zatvora ili drugom kaznom zbog krivičnog dela zelenaštva, prevare ili zloupotrebe službenog položaja (krivično pravo). Nije, kako je ministar Vujović rekao, "problem da banke menjaju svoju suštinu", nego banke moraju da poštuju zakon kao što ga moraju poštovati i građani, NBS i ostali državni organi. Jeste, ugovori su problem i NBS i Ministarstva finansija. Jeste, jer se NBS ne bi zvala narodna, već servis poslovnih banaka i zaštitnik njihovih interesa, servis uglavnom stranih poslovnih banaka.

Poznati ekonomski stručnjak i analitičar iz Instituta za evropske studije dr Goran Nikolić kaže da su ugovori u švajcarcima "ugovori za iznadprosečno bogate koji su, eto, bili zaposleni, pa su mogli uzeti kredit u švajcarcima". Direktno je uvredio 100.000 građana Srbije.

Ti "iznad proseka bogati građani Srbije", u proseku su – u zavisnosti od vremena kad su uzeli kredit i, naravno, kursa – uzimali kredite od 45 do 75 hiljada evra. Ti iznad proseka bogati građani kupovali su u proseku stanove od 32 do 50 kvadratnih metara (opet po prosečnoj ceni metra kvadratnog). Oni su kupovali svoje stanove sebi i svojim porodicama, a finansijsko-monetarna oligarhija koja štiti banke od građana dobijala je stanove i otkupljivala ih za par stotina maraka. Danas su takvim izjavama ti "iznadprosečno bogati" diskriminirani, jer Ustav Srbije izričito zabranjuje posredno ili neposredno razdvajanje ljudi po društvenom poreklu i imovnom stanju, njima je povređeno ustavno pravo na ljudsko dostojanstvo, kao i ustavno pravo na slobodu i bezbednost. Kako da slobodno i bezbedno živimo, jer smo zaduženi u švajcarcima, odnosno kad smo iznadprosečno bogati u odnosu na građane koji su svoje kredite, recimo, uzeli u evrima?

Konačno naša guvernerka NBS dr Jorgovanka Tabaković ne zna položaj, organizaciju ovlašćenja i funkciju organa na čijem čelu se nalazi, izjavljujući da ona i njeni saradnici mukotrpno i danonoćno vrše analize i procene, ne znajući da to ne spada u delokrug rada NBS, već da joj je, između ostalih, obaveza da izdaje i oduzima dozvole za rad bankama, kao i zaštita prava i interesa korisnika usluga. Umesto da zaštiti prava građana, guvernerka se opravdava da bi u slučaju da ona i NBS rade svoj posao "gubici po bankarski sistem bili nesagledivi" i "da bi se banke povukle sa srpskog tržišta" kad bi NBS slučajno izašla u susret građanima i pomogla im u pregovorima sa bankama.

Ko brani bankama da se povuku sa srpskog tržišta? Nisam čuo da su se povukle iz Mađarske, Hrvatske, Češke, Slovačke, Rumunije i Poljske... Guvernerka, očigledno, nije ni pročitala prvu stranu Zakona o NBS gde je propisana obaveza da vrši nadzor nad bankama i štiti interese bankarskih klijenata, kao što bi morala da zna da je sama NBS 2011. godine ukinula kredite u švajcarcima. Dakle, ona ne primenjuje propise koje je donela institucija na čijem čelu se nalazi koji su imperativni (prinudni), pa bi joj trebalo reći da je centralna banka na čijem je čelu narodna, pa ako ne može da čuva narod, neka čuva svekrvu; svi bi bili zadovoljni, i narod Srbije i svekrva, i bolničko osoblje.

Ugovori o stambenim kreditima indeksirani u švajcarskim francima su ugovori u dinarima, korisnici kredita nisu nikada videli švajcarski franak, kao ni prodavci stanova. Švajcarski franak je bio tzv. valutna klauzula, zaštita od valutnog rizika, odnosno obezbeđenje poverioca. Petnaest srpskih banaka koje su odobravale kredite u švajcarcima u najmanje dva navrata bile su u obavezi da raskinu sve ugovore o stambenim kreditima zaključene u švajcarcima.

U skandalu oko dnevnog nameštanja vrednosti libora i evrolibora (međubankarska kamatna stopa ) Evropska komisija (EK) kaznila je osam banaka koje su nameštale međubankarske kamate. Kako je EK našla da su se "štimali" libori, tako su banke, znajući za to, izvršile nezakonito bogaćenje na račun korisnika stambenih kredita. NBS je morala da reaguje i po pravu nadzora "natera" banke da nam vrate novac koji su nam nezakonito obračunali i naplatili. EK je banke, naime, kaznila sa 1,7 milijardi evra zbog štimovanja međubankarske kamate koje je uticalo na tržište poslova vredno skoro 300 hiljada milijardi evra (trista biliona evra), a to je prekinuto tek u trenutku kad je Evropska komisija zapretila bankama da će im razrezati globu od deset odsto od vrednosti njihovog kapitala.

Krivicu nisu priznale banke u Srbiji, njihove interese je štitila NBS. Odgovornost NBS je nesporna.

Taj famozni ugovor o stambenom kreditu indeksiranom u švajcarskim francima je pravno neodrživ, i sa aspekta pozitivnog prava, imperativnih normi Republike Srbije, ništav.

U momentu svog nastanka, dakle potpisivanja, odnosno zaključivanja od strane banaka i korisnika kredita, ugovor je bio pravno održiv i dopušten. Međutim, kod ugovora sa obročnom otplatom cene, dopuštenost i održivost ceni se tokom celokupnog trajanja ugovora, do njegovog konačnog ispunjenja. Kako ti ugovori traju od pet do 20 godina sa mesečnim otplatama cene, zakonitost i poštovanje odredaba ugovora ceni se tokom celokupnog trajanja ugovora. Već od početka 2008. godine (negde možda i pre) jedna strana ugovornica (banke) kršila je odredbe ugovora i zakone koji regulišu ovu materiju (Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o zaštiti potrošača, Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga), sve to uz svesrdnu pomoć i zaštitu NBS.

Nizom nezakonitih radnji poslovne banke i NBS dovode u neravnopravan položaj korisnike kredita, između ostalog neosnovano prevaljujući valutni rizik na njih. Banke samovoljno, bez obaveštenja druge strane, povećavaju kamatnu stopu. Kada libor – kao element kamatne stope – pada, one samovoljno i bez osnova podižu maržu. Iako je ugovorima dozvoljena konverzija u evro valutu jedanput u toku trajanja ugovora, banke to ne dozvoljavaju. Tokom trajanja ugovora, dakle sve vreme, pa i danas (27. marta 2015. to treba da isprave) banke korisnicima obračunavaju nepovoljniji kurs u odnosu na onaj po kom su korisnici isplaćeni. Sve to vreme NBS sedi skrštenih ruku, uprkos svojoj odluci o zabrani zaduživanja u švajcarcima iz 2011. godine: na obavezu njene intervencije ne utiče činjenica da su ugovori zaključeni pre te godine, jer je pravno relevantno da oni nisu ni počeli da se ispunjavaju, odnosno izvršavaju, jer je dug po kreditima danas veći nego pre osam godina. Dakle, ugovori nisu ni počeli da se izvršavaju.

Ispunjenje ili izvršenje obaveze plaćanja po ugovoru ne postoji ni u delimičnom delu, a kamoli u potpunosti. Korisnici počinju otplaćivati kredit ispočetka, u većem novčanom iznosu nego u vreme zaključenja ugovora.

Pod pritiskom korisnika kredita donosi se Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kojim se banke obavezuju na pravično postupanje, konvalidaciju svojih grešaka i obračun i povraćaj nezakonito uzetog novca od korisnika kredita (reč je o više od 30 miliona evra). Banke ne vraćaju pokradeni novac nego ucenjuju korisnike da potpisuju nezakonite anekse ugovora, gde im skidaju u budućim ratama nekoliko desetina franaka mesečno. Procenjuje se da su po tom osnovu banke po kreditu sticale nedozvoljenu imovinsku korist od po 5000 do 24.000 CHF. Nezakonito naplaćenu proviziju i ostale naknade troškova ne spominju i ne vraćaju. Što se tiče razlike u kursu valute, takođe ništa. Po tom osnovu su mesečno banke po korisniku sticale protivpravnu imovinsku korist od 5000 do 20.000 dinara (pomnožiti sa 22.000 korisnika).