Nuspojave Prometej na 78 obrtaja Aleksandar Vučić plagira, citira, a zatim sumanuto diletantskim i pregrejanim "sprovođenjem" obesmišljava i unakažava ideje svojih nekadašnjih ljutih protivnika

piše: Teofil Pančić

Dete je u permanentnoj misiji otkrivanja sveta, pa mu je svašta novo i zabavno: hoće, recimo, da rafalno pritiska prekidač i tako pali i gasi svetlo, oduševljeno činjenicom sopstvene "božanske" moći proizvođenja svetlosti ili mraka, hoće da razbije neku spravicu ne bi li videlo "šta ima unutra", i sve tako... Kad smo bili klinci, u ona pradavna gramofonska vremena, zabavljalo nas je i ovo: pustiš neku long-plej ploču, kakve se inače slušaju na 33,3 obrtaja, i podesiš brzinu na 45 obrtaja (na kojoj su se zapravo slušale singl ploče), pa ti je silno zabavno kako se muzika odjednom neprirodno ubrzala, a pevačev glas "utanjio"; još je mnogo urnebesnije ako podesiš gramofon na 78 obrtaja, pa se ono što je bilo muzika pretvori u nekakvu frenetičnu, vrištavu karikaturu... Kažem, znalo je to da bude baš zabavno, ali pod uslovom da to čuješ prvi ili drugi put, i da nisi stariji od, šta znam, osam-devet godina. Ako i nakon te dobi i nakon tog već overenog otkrića ovo "ubrzavanje" ploče nastavi da bude najsmešnija stvar koju umeš da smisliš sebi za razonodu, možda je ipak vreme da, uz brižnu pratnju roditelja, kod stručnjaka proveriš da li je s tobom sve u redu i razvijaš li se mentalno makar minimalno poželjnim tempom.

Otkud sad ove vinilne reminiscencije? Pa evo, slušam nešto Aleksandra Vučića, pa se setih tih dana... Mislim, naime, da sam koliko danas dokonao šta je prava misija sadašnjeg, "preumljenog" Vučića: on je tu zato da ogadi, obesmisli i na svaki drugi način iskarikira ama baš svaku ideju na kojoj ste zasnivali svoj pogled na svet u ona vremena kada je Vučić bio jedan od kapelmajstora mahnitog radikalskog orkestra. Tada ste, eto, bili na suprotnim stranama; vi se niste u međuvremenu priklonili njegovim idejama – ne možeš se prikloniti nečemu tako zaumno antiistorijskom – nego se on, kao biva, priklonio vašim. Nije li to, uostalom, svojevrsni trijumf, ne bi li trebalo da budete zadovoljni? Da, ali – ne. Jer je Vučić, naime, s vašom melodijom i vašim refrenima uradio sledeće: konfiskovao je vašu ploču, a onda ju je pustio na sav glas, preko svih razglasa u zemlji, ali – na 45 obrtaja. A onda mu ni to nije bilo dovoljno, nego je svičnuo onu ručku na 78 obrtaja, tako da sada vaša muzika zvuči kao panično vrištanje retardiranog evnuha dok beži pred razjarenom Godzilom koja ruši sve pred sobom. Bazično, dakle, zvučni zapis je isti, sve je formalno tu, ali – sve zvuči sasvim maloumno. Kako bi drugačije i zvučalo kad je temeljno zloupotrebljeno?

Šta pisac hoće da kaže? Evo slušam Vučićev skupštinski lament nad Beogradom na vodi, a i šire, i šta čujem? Pa, ovo kao da je kopipejstovao iz, na primer, neke studije Latinke Perović ili Dubravke Stojanović, koje su istraživale bezbrojne primere tvrdoglavog otpora modernizaciji u Srbiji XIX i XX veka: od uvođenja železnice, struje, vodovoda, kanalizacije itd. Sve je to bio deo konzervativne, patrijarhalno-izolacionističke "agende" po kojoj Nama ne trebaju sve te tuđinske novotarije i sva ta promaja iz velikog sveta, jer će to da nas otrgne iz naše samozadovoljne učmalosti, a šta ćemo onda mi jadni bez nje, kada je ona osnov i zalog našeg identiteta?!

Slušam, rekoh, Vučića kako izgovara plagirani i unakaženi tuđi tekst, i sviće mi šta je to što taj čovek radi poslednjih godina: da, on sistematski plagira, citira, a zatim sumanuto diletantskim i pregrejanim "sprovođenjem" obesmišljava i unakažava ideje svojih nekadašnjih ljutih protivnika. I tako će ih konačno poraziti i poniziti (što mu oponiranjem nikako nije uspevalo, naprotiv), pa makar i na poprištu ovog bizarnog sraza ne ostao kamen na kamenu... Ne kažem da on to radi sasvim svesno, tj. baš s tom jasno definisanom namerom: misliti tako značilo bi precenjivati ga, i to ne njegovu pakost, nego njegovu pamet. Ali, to nije ni važno: bitan je efekat koji će ovo Vučićevo ludovanje na 78 obrtaja ostaviti na naše živote i na društvenu stvarnost, a taj je učinak devastirajući.

Zato je važno ne dozvoliti plitkom, dosadnom demagogu da bedno falširanim analogijama i ostalom ispraznom pirotehnikom jedan visoko koruptivni i fundamentalno štetočinski projekat proda pod bubrege kao takoreći prometejski akt revolucionarne modernizacije, kojem mogu da oponiraju samo nekakvi palanački mračnjaci koji u svom "balkanskom" zaplotnjaštvu više vole da gledaju ruševne straćare i zarđale šine. Drskom kradljivcu tuđe intelektualne svojine treba ipak staviti do znanja da nismo svi pobenavili i da mu ova jeftina šarada neće proći: nema ama baš ničega "modernizacijskog" niti "emancipatorskog" u izgradnji šume poslovno-stambenih solitera i gigantskog šoping-mola u jezgru (bilo kojeg) grada, niti u ruiniranju saobraćajne infrastrukture, neustavno prisilnoj konverziji javnog dobra u privatnu prćiju i svim drugim pratećim nevoljama koje BNV već sada donosi. Ne donosi BNV Beogradu i Srbiji nikakve nove tehnologije i nove, slobodnije životne obrasce – što je odlika svake stvarne modernizacije – nego, naprotiv, stereotipno i eksploatacijski parazitira na već odavno postojećim i čak dobrano izanđalim (pretežno "trećesvetskim") obrascima, a jedino što donosi su lepe pare za učesnike tog koruptivnog lanca. Muda, dakle, nikada neće biti bubrezi, a detetu bi trebalo nekako oduzeti gramofon, jerbo će inače drndanjem uništiti celu kolekciju ploča, koju ionako ne ume ni da sluša s razumevanjem, a kamoli da svira.