Intervju – Gordana Čomić, narodna poslanica:
Vladavina rejting-efendija

"Kao ljudsko biće koje živi u ovom društvu, nikad neću prestati da osećam strahotu kako zbog događaja samog tako i zbog interpretacije posle. Ako na ovom strašnom primeru ne naučimo da ne mogu živi da dele beščašće nad mrtvim ljudima, onda ne znam koliko nama treba nesreće kao društvu da bismo naučili da se to ne radi"

Mnoštvo događaja, emotivnog i političkog naboja zgusnulo se u nekolicini dana. Od objavljivanja izveštaja o padu helikoptera, preko konferencije za novinare premijera Aleksandra Vučića, do zahteva demokrata za njegovom ostavkom, pa zahteva demokrata za formiranjem anketnog odbora u skupštini... Sred svega, jedva da je i primećena vest da su se naprednjaci upravo predomislili i da ipak neće otkazati već otkazan miting u Novom Sadu, 25. aprila. Na početku razgovora sa zamenicom predsednika DS-a i narodnom poslanicom Gordanom Čomić nastojimo da razvrstamo sve ove događaje po kakvoj uzročno-posledičnoj vezi. "Predsednik vlade je sam za sebe rekao, nepromišljeno, da je politička odgovornost njegova. Onda, ako nema ostavke, isto je kao da je rekao ‘baš me briga’", kaže Gordana Čomić. "U ime vladavine prava, moramo da učinimo da takve reči budu teške. Ne može se samo šale radi izgovarati ‘ja sam odgovoran’, nego to mora biti pokazano delom. Da je znanja u vladajućoj koaliciji, sami bi predložili formiranje anketnog odbora. Ako već imate proizvoljnost u izjavama koje su češće bile istresanje na javnost i na medije nego saopštavanje činjenica, ako imate niz promenjenih iskaza, pa može samo da se sluti zašto predsednik vlade danas priča jedno, a sutra drugo, onda vladavina prava podrazumeva da se problem o kome je reč premesti u instituciju. Anketni odbor tome služi. Ako je reč o okupljanjima građana, mitinzi su uvek bili odbrana osnovnih sloboda i prava. Mi smatramo, i očigledno to može da se dokaže, da su u Srbiji ugrožene osnovne slobode i prava kada su u pitanju principi vladavine prava. A vlast iskreno ne razume koncept vladavine prava. I zato mora da nas vidi na ulici."

"VREME": Imate li bilo kakav uvid u to zašto se odustalo od otkazivanja mitinga SNS-a u Novom Sadu, istog dana kada je i miting DS-a u Beogradu, pogotovo što je prethodno bio otkazan zbog "smanjenja tenzija"?

GORDANA ČOMIĆ: Istim narativom kao i u slučaju saopštavanja vesti o tragediji helikoptera i smrti sedmoro ljudi, ova vlast sve što radi jeste da menja sopstvene iskaze. Zato što joj se čini da time odgovara na zahteve svog biračkog tela i svoje podrške. Odgovarati na zahteve svog biračkog tela je legitimno, ali je štetno ako se to radi bez cilja koji bi bio koristan za sve. Ovo što sada rade, menjajući se, predomišljajući se, danas jedno sutra drugo, nikad se ne zna da li se hvale ili se žale onim što rade, to je štetno za sve nas, uključujući i njihovu podršku. To neće ostaviti negativne posledice na rejtinge. Ja, inače, ovu vladu zovem po imitaciji iz regiona "rejting efendije" pošto oni samo o tome vode računa. Dakle, neće ostaviti štetu po rejting efendije, ali ostaviće štetu po sve nas zajedno.

Kako će se, recimo, na unutarvojne odnose odraziti izveštaj o padu helikoptera? Očekujete li promene i podele?

Nadam se da mimo procedura u subordinaciji nikakvih dijaloga neće biti. To je dobro kako za pripadnike vojske tako i za državu. Zakon o odbrani ima članove koji su ostali nepromenjeni nakon izmena prošle godine, a koji daju prostora pripadnicima vojske da budu deo vladavine prava. Ali, za to se mora imati i motiv i integritet, što ne znači konflikt i ne znači pobunu. To znači da pripadnik vojske ima pravo da odbije naređenje ukoliko ga izdaje lice mimo procedure i lice koje nema dovoljno dobru procenu rizika o zadatku o kom donosi odluku.

Šta ste vi zaključili iz objavljenih izveštaja?

Pročitala sam to što su obe komisije uradile i to je detaljan izveštaj koji daje obilje podataka o kršenju procedure i o nedopustivim greškama u sistemu, od ministra pa po subordinaciji. Ono što je napravljeno kao interpretacija tog izveštaja u javnosti prilog je istoriji beščašća. I to nema veze sa izveštajem. To ima veze sa voljom ljudi da učestvuju u istoriji beščašća podmećući informacije i stvarajući atmosferu u kojoj su krivi pilot i posada.

Konkretno, zašto anketni odbor i parlament?

Zato što ministar mora biti saslušan. Zato što načelnik Generalštaba mora biti saslušan. Zato što sva subordinacija mora biti saslušana, zato što novinari moraju da dođu i da kažu istinu. Zato parlament i postoji, kao mesto gde će ljudi kroz dijalog utvrđivati činjenice. Ali, krajnji izveštaj mora biti nešto oko čega su se svi članovi anketnog odbora saglasili kao što je glasano na sednici Odbora za kontrolu Službe bezbednosti nakon posete VBA. I utvrđeno je da je ono što je govorio Saša Janković – verodostojno, odbornici su glasali za to. Znači, anketni odbor bi imao zadatak da utvrdi sve činjenice nepristrasno i slušajući sve aktere. Da li će do toga doći ili neće, to ostaje na vladajućoj koaliciji.

U parlamentu ste postavili pet pitanja o tragediji helikoptera. Da li vam je ikada odgovoreno na njih ili vam je možda sam izveštaj dao odgovore?

Ministar ima zakonsku dužnost da odgovara na pitanja poslanika i ja odgovor od ministra odbrane još čekam. Nekoliko odgovora sam dobila posredno, iz izveštaja jedne i druge komisije: da je ministar odbrane doneo odluku o tome da spasilačka misija započne i da traje, da je o toj odluci obavestio brigadnog generala koji je bio na godišnjem odmoru, da je pri tome bio upozoren da se krše procedure ali da je insistirao da se spasilačka misija obavi. Na jedno od pitanja koje sam postavila dobila sam odgovor – da je sve urađeno usmeno. Tragedija ima svoj uzrok i u tome što je neko samovoljom rešio da procedure nisu važne. A procedure jesu uvek važne, šta god te procedure bile.

U uslovima nepostojanja opozicionog fronta, ili nedovoljno orijentisane opozicije, prosto je neodvojivo pitanje da li je vlada u senci zapravo slamka spasa?

Ne, ona je mehanizam. Deset godina smo se borili na ulicama za uspostavljanje elementarnih propisa o vladavini prava. Borba protiv krađe izbora, za slobodne medije, za elementarna ljudska prava, borba za instituciju kakva god da je. Posle 2000. borba se nastavlja u institucijama. Ponekad je jednako teška kao i vaninstitucionalna, kada uopšte nemate sagovornika sa druge strane. Imamo autoritarnu, ponekad neuravnoteženu diktatorsku vlast koja je potpuno nezainteresovana za znanje, činjenice i vladavinu prava. Oni iskreno ne razumeju vladavinu prava. Ja im to čak ne zameram, ali vidim. Ipak, oni imaju podršku, i to je legitimno i legalno. Dakle, vlada u senci mora da bude ta koja kaže: mi smo privrženi dijalogu, oduvek privrženi evropskim vrednostima, vladavini prava, mi ćemo istrajati u tome da s nama stupite u dijalog. Da li će javnost to prepoznati kao korisno za nju, zavisi od naših dela, a ne od toga što govorimo "mi smo opozicija, a oni su vlast". Naš je posao zajednički.

A šta je sa samom strankom?

Jedan od zadataka vlade u senci je reforma političke stranke. U Srbiji je manje više sve dotaknuto reformama, institucije, svi sektori, sa dobrim i lošim posledicama, i to može da se meri. Ali političke stranke – ni slučajno. I to je najteži posao, jer nema reformi političkih stranaka ako se to ne radi iznutra. U ovoj stranci, a to se može proveriti, to znači uspostavljanje mehanizama ljudskih prava unutar stranke, dijalog između muškaraca i žena, zalaganje za prisustvo žena u politici. Vlada u senci treba da pomogne da se i stranka, pogotovo naša, reformiše iznutra da bi stekla kredibilitet i da bi mogla da odgovori na pitanja koja ljudi imaju. Znači, na opšte pitanje kad ću živeti bolje, koje verovatno svaki građanin Srbije pita neku političku stranku, ja ne mogu da dam jedan iskaz danas, drugi sutra. Moram da znam o čemu govorim i to je ta linija vlade u senci: promocija znanja unutar političkih stranaka i u javnosti.

Šta ova stranka hoće da postigne kroz vladu u senci, šta ova stranka hoće da postigne na opštini Vračar, to se mora znati nezavisno od toga da li je stranka na vlasti ili u opoziciji. Da li ćete vi posle glasati za nas, to je manje bitno. Bitno je da se uspostave odgovornost i integritet ljudi u političkim strankama, a to biva kroz procese koje prolazite, proživljavate i delite s ljudima.

Kada očekujete da će ili DS ili ceo opozicioni blok postati jači, organizovaniji?

Sadašnja saradnja među opozicijom je prirodna saradnja. U parlamentarnoj opoziciji nema posebnih sporova, osim personalnih. I to je ta parlamentarna opozicija...

I jedina vidljiva.

Da, nažalost. Tu su i stranke koje nisu ušle u parlament i moraju se uvažiti i njihovi stavovi i njihova strategija. Dakle, ako će opozicija oko nečega da se ujedini, moj predlog bi bio: ujedinite se oko toga da uspostavimo dijalog znanja. Mi smo dokazali da to zaista hoćemo. Kada je vlast unela Briselski sporazum u skupštinu, koji je u tri četvrtine praktično delo tima Borislava Stefanovića, a u onom važnom poslednjem deo dogovora iz 2013, mi smo rekli da smo "za". I rekli smo da ukoliko bismo mi isti takav sporazum uneli kao vlada DS-a i objašnjavali ga istim rečima, vi biste kao opozicija bili napolju sa 100.000 ljudi. To je ta ogromna razlika između nas.

Sada ste ministarka odbrane vlade u senci. Kako ste dobili taj resor, jeste li sami birali? Ili, zašto, recimo, vi niste ministar unutrašnjih poslova, a Šutanovac ministar odbrane, nego je obrnuto?

Više se odlučivalo zajednički, na osnovu procene, nego što se biralo. Dugo se bavim evropskim integracijama i ljudskim pravima i kroz to veoma dugo sam se bavila sistemom bezbednosti. Verujem, a kroz rad sam to i sebi i drugima dokazala, da je kršenje ljudskih prava bezbednosni problem za državu. Ako pustite i ćutite da se krše vaša prava kao građanina, dozvolite da se pravi hajka na Rome, da se mlate žene, dakle ako sve to pustite, vi postajete rizično bezbednosno društvo. U takvom društvu će se razviti konflikt pre ili kasnije, više pre nego kasnije. Time sam se bavila kroz ulogu žena u postkonfliktnim društvima, s obzirom na moju dugogodišnju saradnju sa ženama u regionu, i kroz proces usvajanja Rezolucije 1325. Moj ključ je bio ta parlamentarna kontrola službi bezbednosti i sistema odbrane. Rugalo mi se u javnosti što sam kao žena ministarka obrane, pošto ljudi imaju o tome lošu percepciju. Pitaju se šta ja znam uopšte o naoružanju. Po formalnom obrazovanju sam fizičarka, i znam sve o naoružanju.

Kao ministarki odbrane vlade u senci, šta vam govori slučaj dokumenta koji je izneo ombudsman Saša Janković o prisluškivanju radikala od strane VBA?

Govori mi o tome da ministri ne razumeju koncept vladavine prava. Da politički funkcioneri ne razumeju, ali vojska i pripadnici Ministarstva odbrane razumeju. To je čestit, vredan svet i to je sektor u kome su najdalje odmakle reforme u skladu sa evropskim vrednostima. Slušala sam Petra Cvetkovića, direktora VBA, koji kaže – ja znam da me zakon obavezuje na saradnju sa Sašom Jankovićem, i, "birao sam manje zlo". To ne govori čovek koji ne razume koncept vladavine prava, ali govori čovek koji razume svoj položaj u subordinaciji, i ja to poštujem.

Ako gledate ceo događaj, odbijanje saradnje sa Sašom Jankovićem, pa onda neprimerene kampanje kojima se blatio zaštitnik građana, neprimerene optužbe, izmišljotine u vezi sa čovekom koji primenjuje zakon koji ga obavezuje na saradnju sa VBA i sa VOA, sve to vreme imali smo paradu neznanja i kiča, menjanja iskaza svih i svakoga samo zato da bi neko zadovoljio svoj dečački unapred utvrđen stav "e, ne dam Saši Jankoviću informacije".

Kao ministarka odbrane vlade u senci podržavate li pristupanje NATO-u?

NATO je jedna emotivna tema u našem društvu i o tome će se pričati ili "zlotvori su nas bombardovali", pa ko god je za NATO onda je izdajica ili strani plaćenik; ili će se govoriti da je NATO dobar za Srbiju iz ekonomskih, geostrateških razloga. To su dva emotivna stava. Oni pričaju paralelno, i među sobom ne razgovaraju. Međutim, prvo da vidimo šta je ta organizacija, šta je Partnerstvo za mir, kakvu dobrobit za VS ima, koliko je dobra VS u poređenju sa vojskama zemalja koje su već članice NATO-a, a tvrdim da je po svim parametrima izvanredna u poređenju sa drugima. Da li naša javnost zna da je Makedonija rekla da hoće da bude u NATO-u, da je dala akcioni plan, da je sve ispunila, i da je u Bukureštu zbog spora sa imenom odbijen prijem Makedonije u NATO. Da li znamo da su sada jedine misije koje NATO ima praktično ovde, u našem regionu. Ali, sve zajedno, ove i mnoge druge teme kad se pomene NATO, ovde nisu na dnevnom redu.

Zbog pitanja Vojvodine svojevremeno ste trpeli incidente u skupštini, jedna radikalka vas je čak gađala cipelom. Radikala više nema u parlamentu, da li su ekscesi time nestali i kakvi su odnosi sada u parlamentu, pogotovo iz ugla opozicije?

Ne verujem da će se ponoviti incidenti u tom fizičkom smislu prostakluka i agresije, kojima se skrivaju strah i neznanje. A verbalnog nasilja je bilo uvek, i od vladajuće strane i od opozicije. Mi smo bili opozicija i 2004–2007, a za DS se tad tražio, recimo, "sanitarni otklon". Bilo je i tada ministara koji su bezrazložno bili agresivni kada su poslanici opozicije u pitanju, a predsednik vlade nikad nije došao u parlament, osim na rezoluciju o Kosovu. Ali, bilo je zametaka dijaloga. Na primer, rezolucija o pridruživanju Evropskoj uniji koju je ta skupština, a mi smo tada bili opozicija, usvojila 14. oktobra 2004. doneta je uz dogovor sa radikalima. Oni su izašli iz sale, da se ne vidi da je 82 protiv. Sa socijalistima takođe, da mogu da budu uzdržani. Mi kao DS, podrazumevalo se, glasali smo za iste one ljude koji su samo dan ranije tražili da se za nas napravi sanitarni otklon.

Kakva je razlika od tada u odnosu na ovaj drugi opozicioni mandat?

Razlika je što je tada vladajuća koalicija bila autentična. Sada, ova vladajuća koalicija ima jedan unutrašnji konflikt koji jako teško rešava. Oni su iskopirali evropsku ideju, i neka su, to je dobro. Samo što nisu ukapirali da to znači da se dnevno nešto radi "po jevropski". I oni tu vrlo teško stavljaju kopče u javnoj političkoj komunikaciji. Rečju, njihov izgovor se svodi na to da dobar izgovor para vredi. Dakle, za sve su krivi demokrate i biciklisti. I onda ti pitaš: što biciklisti? I to je cela komunikacija, to je neproduktivno, a završi se tako što Marko Đurišić i ja pronađemo u budžetu da nije dobro sračunato, kako da kažem, fali 35 miliona. Oni onda sat vremena viču kako su demokrate krive za sve. Da bi posle sat i po ministar rekao: čekajte, moramo odbor da napravimo... Strategija dobrog izgovora para vredi u politici, ali ako ne znate da je koristite oročeno, onda pravi ogromne štete. I to je sada faza u kojoj živimo.

Ono što mene jako brine je to što je obesmišljen rad odbora, koji bi morali da budu kostur parlamenta. Znate, dođe Davenport na Odbor za evropske integracije da predstavi izveštaj. I onda pita, ima li neko nešto da pita – i nema niko ništa da pita. To je tako strašno da ja nemam jezičku metaforu da to izrazim. Dođe ministar za zaštitu životne sredine, i isto nema niko ništa da pita.

Prethodnog premijera, kada ste bili opozicija, kažete, niste ni videli. Koliko sada parlament kontroliše izvršnu vlast?

Nedovoljno. Poslovnik obavezuje vladu na sednicu poslaničkih pitanja svakog poslednjeg četvrtka u mesecu. Za ovih 11 meseci bile su dve sednice. Za sve ostale sednice našao se način da se izbegnu, što je nerazumno.

Nije li to i jedan od puteva uspostavljanja diktature i zašto opozicija ćutke pristaje na to?

Problem je što se od vas i ne traži da pristajete. Raspored sednica se napravi tako da se izbegne četvrtak.

Kako je bilo u vreme vlade DS-a?

Isto je bilo teškoća sa ministrima. Ja sam otkazivala te sednice, jer su se pojavljivala samo dva ministra i rekla bih – to ne može. Ali, imali smo interpelaciju, imali smo je bar u vladajućoj većini. Takvo ponašanje nekad nije toliko vezano za sklonost ka autoritarnoj vlasti koliko je vezano za nesklonost vladavini prava. A to su dve potpuno različite stvari.

Dugo ste u parlamentu, 15 godina kao narodna poslanica i deset godina kao potpredsednica skupštine. Šta, pre svega, uočavate u parlamentu danas?

Ove tri godine opisala bih jednom rečenicom: opoziciji je trebalo nedopustivo mnogo vremena da ukapira da je opozicija, a vlast još nije ukapirala da nije opozicija. Oni se ponašaju kao da su opozicija. Neću biti iznenađena da u bilo kom trenutku u skupštini neko gledajući u klupe u kojima mi sedimo kaže: pa, vi ste vlast, rešite to!

Još nešto je uočljivo. To što imaš većinu koja aplaudira u parlamentu kada ulaziš, to je za tebe predsedniče vlade problem, a ne zadovoljstvo. A ta većina čak i ministrima aplaudira kada ulaze.

Ako uspem bar do nekoga od njih da doprem rečenicom da je anketni odbor u skupštini zbog tragičnog slučaja helikoptera dobar za Srbiju, i za sve nas – znaću da je jedan deo mog poslaničkog posla obavljen, proceduralno i institucionalno. Kao ljudsko biće koje živi u ovom društvu, nikad neću prestati da osećam strahotu, kako zbog događaja samog tako i zbog interpretacije posle. Ako na ovom strašnom primeru ne naučimo da ne mogu živi da dele beščašće nad mrtvim ljudima, onda ja ne znam koliko nama treba nesreće kao društvu da bismo naučili da se to ne radi. To nije rečenica koju mogu da stavim u anketni odbor, ali to je moj dubok vrednosni stav. I nadam se da će oni sami da predlože anketni odbor, u tom slučaju ja ću da glasam za anketni odbor koji oni predlože. Nema veze, povući ću naš predlog. Uostalom, to je ta razlika između nas. Mi nikad, nikad nećemo biti opozicija kakva su oni bili.

Ivana Milanović Hrašovec