Intervju – Vesna Pešić:
Oda radu jednog lezilebovića

"Vučić je naš veliki vođa koji nas uči radu na svom primeru. A taj primer nije baš nimalo ubedljiv. Naprotiv. On je petnaest godina držao banku u Skupštini, prodavao maglu, zagovarao rat i slavio ratne zločince, a sad se predstavlja kao veliki radnik, mučenik koji radi od jutra do sutra. Je l’ to govore drugi premijeri? Žale li se oni građanima da mnogo rade, da im je mnogo teško, da im svi prete, da ne spavaju, da ne kradu i da nemaju kad da jedu? Vučiću ne pada na pamet da se nas nimalo ne tiče sve to što se odnosi na njega lično. To je ta intimizacija koja je strašno autoritarna i iritantna. Pritom, on govori o radu da bi nam rekao kako smo svi mi neradnici i kako smo zato siromašni"

Tokom samo dve i po godine – period u kojem je Aleksandar Vučić postao "sve i svja" – Srbija je doživela neverovatan preobražaj. U tome su verovatno svi saglasni. Problem je, međutim, što taj preobražaj jedni vide kao pozitivan, a drugi kao direktan put u propast.

Vrlo je verovatno da je onih koji smatraju da je Srbija krenula u dobrom pravcu – sve manje. S druge strane, isto je tako očigledno da se oni koji zastupaju suprotstavljeno stanovište mogu čuti i videti u vrlo ograničenom broju medija, da su sve tiši i zastrašeniji, a da istovremeno iz dana u dan žive sve lošije i jadnije. Zbog te tišine, tog straha i te bede, čini se da je Srbija za samo dve i po godine daleko odmakla od kakve-takve demokratije i dospela na potpuno drugačiju političku teritoriju.

"Demokratija u Srbiji već duže vremena vene. Pod vlašću Aleksandra Vučića, ona se sasušila, jedva da još daje znake života. Najtačnije bi bilo reći da je Srbija danas najbliža pojmu stvarne autokratije. Kažem ‘stvarne’, zato što u savremenom svetu retko nailazite na formalnu autokratiju, koja je tako zakonom definisana", kaže za "Vreme" Vesna Pešić, odgovarajući na pitanje da li u Srbiji trenutno imamo demokratiju, autokratiju ili nešto treće.

"VREME": Šta zapravo znači "stvarna autokratija"?

VESNA PEŠIĆ: Stvarna autokratija objašnjava mnoge konfuzije, pa i onu da li ima slobode medija u Srbiji. To što nema institucije cenzure, koja je nekada formalno postojala, koristi se kao dokaz da je s medijima sve u redu. Pa jeste, nema te forme, a ipak je u stvarnosti zavedena skoro totalna kontrola nad svim glavnim medijima. Zato je ispravnije govoriti o stvarnoj autokratiji, u kojoj postoje sve demokratske institucije, ali je iz nje nestao duh demokratskog i slobodnog političkog delovanja. Imamo parlament, Vladu i sud, postoji Ustav koji garantuje široka prava i slobode, samo što su te institucije prazna forma. One trpe direktan uticaj jedne vladajuće grupe, odnosno jednog vođe, kakav je danas slučaj kod nas.

Postoji parlament koji se redovno sastaje, ali pogledajte kako on izgleda. Gde ste videli da predsednik Vlade onako viče na poslanike, vređa ih i ponižava? Vučić ne viče na njih kao izvršna vlast, nego baš kao on lično, kao Aleksandar Vučić. On je obrnuo situaciju: umesto da Skupština (i građani) njega kontrolišu i da u nju dođe da čuje kritike i mišljenja poslanika, on poslanicima, a i celom narodu, neprekidno drži lekcije i uči ih pameti. To je u demokratijama nezamislivo. Daleko smo odmakli s autokratijom, a dovoljan dokaz za to jeste kad pogledate kako Vučić razgovara s novinarima. On demonstrira toliku količinu agresivnosti, direktne prozivke ("Aha, to ste vi iz B92") i arogancije, da takvo ponašanje do sada u Srbiji nije viđeno. A nije da baš ništa ne znamo o autokratskoj vlasti.

Aleksandar Vučić je u nekoliko navrata citirao Maksa Vebera, ističući pre svega njegove analize evropske protestantske etike. Da li mislite da je baš Maks Veber lektira koja je najviše uticala na premijera?

Ja mislim da on ni slovo nije pročitao od onoga što je Veber napisao. Nešto je načuo iz druge ruke, ali to što Vučić govori, nema nikakve veze s teorijama Maksa Vebera, a ponajmanje sa protestantskom etikom. Ona se temelji na odgovornosti za posledice, a ne na dobrim namerama, željama i obećanjima. Koliko vidim, Vučiću ne pada na pamet da za sve što radi polaže račune javnosti i građanima. On odgovornost pominje kao krajnji cinizam – u stilu "Smenite me".

Kad se u kontekstu etike odgovornosti prisetimo njegove prošlosti, naprosto je zapanjujuće da je on uobrazio da je nekakva moralna gromada koja mu dozvoljava da baš on čitav narod moralno uzdiže i neprekidno vaspitava. Do besvesti ponavlja da smo lenčuge, da smo "sveznalice", da samo kukamo i kritikujemo, ništa nam nije dobro, da ne cenimo ničiji rad. Postavio nam je i uzore na koje bi trebalo da se ugledamo: moramo da učimo od Novaka Đokovića i Majkla Džordana. To nam je sad, za Uskrs, kao najnovije poručio u "Novostima". Kaže da je u najvećem delu Srbije (sem valjda kod onih zakerala i "ne-znaš-sanskrit kritičara") već pobedila ta filozofija koja je napravila Novaka Đokovića. Čitam to i ne mogu da verujem šta sve njemu pada na pamet.

On ne razume da nije dozvoljeno da građane tretira kao maloletnike. On ne razume da mi nismo njegovi đaci, niti đaci bilo koje vlasti. Što se Maksa Vebera i protestantske etike tiče, ta priča je trebalo da služi njegovoj ambiciji da liči na Zorana Đinđića i ukrade ideje svojih protivnika, što je dobro primetio Teofil Pančić.

Baš je Maks Veber teoretičar koji se posebno bavio harizmatskim tipom vlasti koji, po njemu, obeležavaju posebno nadarene ličnosti. "Nosilac harizme uzima zadatak koji mu je određen i na osnovu svoje misije zahteva da mu se drugi pokoravaju i slede ga", kaže Veber. Može li se ovaj tip vlasti prepoznati u onome što Aleksandar Vučić trenutno radi? Mislite li da on sebe vidi kao Veberovog harizmatskog vođu?

On možda sebe tako vidi kad pravi svoje predstave za nas. Uverena sam da on veoma dobro zna ko je on. On zna da on ne raspolaže ni znanjem ni nadarenostima – osim nadarenosti za manipulaciju i laganje, ali jeste zaigrao ulogu spasioca. Harizmatski tj. revolucionarni preokret karakteriše prekid tradicije i obično se kao primer navode reči Isusa Hrista: "Čuli ste da je bilo rečeno oko za oko, zub za zub. Ali ja vam kažem (…), kad ti ošamari desni obraz, okreni mu drugi." Ovo navođenje Biblije po sećanju samo je ilustracija harizmatskog raskida sa starim i proglašavanje nove vere i novog doba. Tu figuru o "pre i posle" Vučić i njegovi koriste u odnosu na prethodnu vlast. Oni su navodno spasli Srbiju od zlih prethodnika, koji su navodno sve upropastili.

Tačno je da je prethodna vlast mnogo grešila i uprošćavala, ali raskid sa prethodnim "gresima" se nije dogodio. Ti gresi su čak i pojačani dolaskom SNS-a na vlast. Pritom se zaboravlja da ni Vučić nije nov, da je i on prethodnik, i to od one fele koja je nanela Srbiji najveću štetu. Ne možeš biti harizmatski lider iz drugog cuga i na popravnom ispitu.

Izrežirao je "harizmatski prekid" korupcije i lopovluka hapšenjem Miroslava Miškovića. Grmeo je o borbi protiv korupcije i tajkuna. Ta prevara je uspela. Dobio je veliku podršku, ali od "spasilačke misije" nije ostalo ništa. Korupcija i propadanje Srbije dobili su veliko ubrzanje, a od spasavanja je ostalo nekoliko izlizanih fraza, kao ona "Miškovićevi i DS plaćenici". Najnovija povika na DS, "vratite pare narodu", sad se može uputiti na adresu SNS-a.

Uzgred, u modernom društvu, harizmatska vlast u Veberovom smislu više ne postoji.

Šta je, po vama, bila najjača dosadašnja manifestacija autoritarizma ove vlasti?

Ako tražite baš manifestaciju, kao drastičan i najsvežiji primer izdvojila bih donošenje lex specialisa kojim su pogaženi svi mogući zakoni i sam Ustav. Tim zakonom je nasilnički oteto najvrednije zemljište u Beogradu da bi ga Vučić bez konkursa dao svojim arapskim prijateljima, a da nema ni ugovora, ni projekta, niti bilo kakve računice. Ni u tragovima ne postoji interes građana Beograda da to plaćaju, kao što nema baš nikakvog interesa građana Srbije. Drastične primere autoritarizma vidite u Skupštini i vikanju na članove Vlade, a najviše se vidi u sferi medija. Tu imate bukvalno zaposedanje televizija (Pink, Studio B, Happy) i kontrolu gotovo svih ostalih. Zatim, tu je likvidacija pojedinih emisija, kao što su "Utisak nedelje" i još neke. Nijedan medij nije smeo da istražuje čudnu priču o krađi identiteta Vučićevog brata i sukoba s policijom na Paradi ponosa. Drastičan je bio progon ombudsmana Saše Jankovića. Imate i korupcionaški i protivustavni zakon o javnom beležništvu koji je ograničio pravo na slobodu ugovora, zakon je branjen pet meseci, a sud u tom periodu nije radio. Tu su i stalni napadi na opoziciju, pa bih podsetila da se baš na osnovu odnosa prema manjini meri samo postojanje demokratije i njen smisao. Mene je posebno uznemirilo nasilje to jest prebijanje suparničkih kandidata na lokalnim izborima u Mionici. Direktna Vučićeva kontrola i vođenje svih službi bezbednosti, pa i ovo dramatično izbegavanje odgovornosti za pad helikoptera i smrt sedam osoba, jesu manifestacije stvarnog autoritarizma.

Ima li Vučićev autoritarizam neke specifičnosti?

Za njega je karakteristično da on ne vlada na uobičajen način – tako što bi obukao odelo premijera, vršio tu zvaničnu ulogu tako što koncentriše moć i krši zakone prema potrebi, kako to čine autoritarci. Ne, to nije slučaj. On je skinuo sa sebe sve formalne uloge, one koje su "po difoltu" zakonom definisane i kontrolisane. On vlada kao on, u svom prirodnom izdanju, neformalno, sa svojim prijateljima i bratom, kao konkretna ličnost. Zato, na naše zgražavanje, on stalno priča o sebi lično. To izaziva strah i zebnju. Takva vlast je za građane totalno zatamnjena, naročito u pogledu korišćenja nasilja. Vi ne znate šta može da padne na pamet nekom pojedincu koji nije u sistemu, a raspolaže državnom silom. Kako se najbolje vidi ova specifičnost, preplivavanje iz institucija u neformalne odnose? Prvo padaju u oči njena radikalna egocentričnost i narcizam, jer je vladar po prirodi takav.

Gde se to konkretno vidi?

Kad stiže Šešelj iz Haga, ali i ako se tamo vraća, on kaže da nisu u pitanju ni Hag ni Vojislav Šešelj, nego je to udar na vladu, odnosno na njega lično. On je najugroženiji, njemu stalno neko preti likvidacijom i rušenjem. Sada mu preti i nekakva Crna ruka, Rusi i Amerikanci mu mrse konce, i tako redom, i tako stalno. Ne znam da li veću zebnju izaziva njegova stihijska agresivnost ili kada tvrdi da mu neko stalno preti, čak i poslanici!

Sada i njegovi čauši, Maja Gojković i Bečić, izmišljaju kako i njima poslanici prete. A ti osećaš da u stvari oni tako prete svima nama. Ova igra pretnji je deo radikalne psihologizacije i personalizacije vlasti, za koju ne znaš i ne možeš da znaš šta može da smisli i gde će da udari, koja stvara osećaj da živimo u strahovladi. Zbog toga često čujete da ljudi spontano kažu: "Ovo je ludnica." Da, to je očekivano osećanje kad ono lično, najčešće lični bezobrazluk, preplavi pristojno ponašanje koje se očekuje od predsednika Vlade.

Vrlo često, praktično svakodnevno, slušamo premijera koji pominje koliko radi, kako je uvek on žrtva, kako svi žele njegov odlazak sa vlasti i slično. Kome su upućene takve poruke i kakav je zapravo njihov smisao?

To je pozicioniranje gazde iznad građana. Vučić je naš veliki vođa koji nas uči radu na svom primeru. A taj primer nije baš nimalo ubedljiv. Naprotiv. On je petnaest godina držao banku u Skupštini, prodavao maglu, zagovarao rat i slavio ratne zločince, a sad se predstavlja kao veliki radnik, mučenik koji radi od jutra do sutra. Je l’ to govore drugi premijeri? Žale li se oni građanima da mnogo rade, da im je mnogo teško, da im svi prete, da ne spavaju, da ne kradu i da nemaju kad da jedu? Vučiću ne pada na pamet da se nas nimalo ne tiče sve to što se odnosi na njega lično. To je ta intimizacija koja je strašno autoritarna i iritantna.

Pritom, on govori o radu da bi nam rekao kako smo svi mi neradnici i kako smo zato siromašni. Tek kad krenemo da radimo, vratiće nam plate i penzije. Glavna njegova misija je da lenčuge prevaspita u radnike. Kad krenemo da radimo i ugledamo se na njega i Nemce koje je Martin Luter naučio radu i Ezopovim basnama, ima sve probleme da rešimo. Samo rad, rad i rad. Da ne kažem koliko je ta retorika cinična u zemlji u kojoj posla nema ni od korova. I kakva je to oda radu koju prodaje jedan lezilebović koji se bavi najviše sopstvenim marketingom, manipulacijama i mutnim poslovima?

Taj veliki trudbenik bavi se armijom botova koji sistematski obmanjuju javnost za novac, oblači i presvlači ljude da izigravaju podršku pred Skupštinom, pojavili su se opet i pioniri koji dočekuju dragog gosta. Ako je sve to veoma važan rad, za nas bi bilo mnogo bolje kad bi se malo više odmarao.

Utisak je da se između Vlade Srbije i imena premijera stavlja znak jednakosti. Ipak, on je – posebno nakon tragedije s helikopterom – pokazao da se teško odriče čak i loših, neveštih i već na prvi pogled neadekvatnih saradnika. Kako to objašnjavate?

Kao i svi autoritarci, premijer ne dozvoljava da mu mi, kao javnost, smenjujemo saradnike i ministre. Setite se da je stručna javnost imala primedbe na Lazara Krstića, ali je Vučić o njemu govorio kao o čistom geniju i najboljem ministru finansija u regionu. Krstić je zatim otišao po scenariju koji je Vučiću odgovarao. On će da smeni koga on hoće, iz svojih razloga, a ne zato što su ministri pod baražom kritike zbog neodgovornog ponašanja koje je u ovom slučaju s helikopterom dovelo do tragedije. Nije isključeno da je on Gašiću naredio da se pokrene vojska za spasavanje bebe "druge veroispovesti", a i da se pravi medijski spektakl.

Vučić kaže da on snosi političku odgovornost za greške, ali ne vidi se koje je to posledice on podneo. I onda, opet je on taj koji odlazi u Batajnicu da smiruje oficire i obećava da će se kupiti dva nova helikoptera. Cela ta stvar će se završiti tako što niko neće odgovarati. Ta priča je već zatvorena.

Postoji li trenutno institucija, državni organ, regulatorno telo ili neka osoba koju Aleksandar Vučić pažljivo sluša i čije sugestije poštuje? Da li je vlast na bilo koji način pod bilo kakvom kontrolom bilo kog tela?

Ja to stvarno ne znam. Čini mi se da nema takve institucije, ali sigurno ima privatnih lica. On sam kaže da se čuje dvadeset puta dnevno sa svojim bratom, tu je i kum Nikola Petrović, tu su i druge privatne osobe od uticaja, kao arapski prijatelji, možda i njegovi lični tajkuni. O tome možemo samo da nagađamo.

Ako državni funkcioner skine formalni oklop svoje uloge i priča kao Mika ili Panta, onda više ne postoji normalna i javna kritika vlasti, nego se svaka primedba doživljava kao lična mržnja! Vučić se na to otvoreno žali. Žali se da ga mrzimo i da ga zato kritikujemo. A kad to čujem, uvek u sebi kažem: "Pa, obuci premijersku uniformu i skloni svoju ličnost sa pozornice." Ako on stalno izlaže svoju golu ličnost, onda mu sve mora izgledati kao lični napad. I to je poseban problem za medije – svi se boje da će se on uvrediti. A tako ne može, jer to je pritisak i ukidanje kritike. Ako ti je teško da budeš državni funkcioner, onda se vrati u svet privatnog života. Ali ne, on hoće da nas zastrašuje samim sobom. On čak i sam proziva neke pojedince. Tako je pre neki dan u Skupštini prozvao advokata Srećka Pecikozu, inače potpisnika peticije petnaest advokata protiv "Beograda na vodi". Pa kakav je to način da on proziva i grdi neke građane po imenu i prezimenu?

U medijima koji važe za provladine, već skoro godinu dana često se pojavljuju tekstovi koji se kritički osvrću na rad i ponašanje Tomislava Nikolića. Deo javnosti to tumači kao siguran znak da između Nikolića i Vučića traje neobjavljeni rat? Imamo li u ovom trenutku već viđenu situaciju u kojoj jedan segment vlasti zapravo radi protiv drugoga?

Za javnost tu nema ničeg zanimljivog da bismo nagađali da li se oni slažu ili sapliću. Od početka postoje razlike u pogledu Kosova i Briselskog sporazuma, ali je to pitanje izgubilo na značaju. Dragica i Toma ne kriju da uživaju u životu, troše neke pare koje ne mogu da opravdaju. To smeta Vučiću koji hoće da održi imidž borca protiv korupcije i iluziju o poštenju SNS-a i njega lično. Takođe mislim da je Vučiću više stalo da održava ravnotežu između Amerikanaca i Rusa, da i jednima i drugima isporučuje to što traže, jer je utoliko njegova vlast stabilnija. Toma, predsednik, neskriveno više voli Ruse. Taj sukob, ako postoji, imaće smisla i može biti dramatičan tek pred predsedničke izbore.

Koliko, i da li uopšte, sve ovo podseća na devedesete?

U odnosu na ondašnje vreme, danas je problem što su se velike promene desile u samoj socijalnoj strukturi, koja bitno utiče na sve ovo o čemu pričamo. O tome niko ne govori. Devedesetih smo svi bili u istoj situaciji, bili smo jednaki, a nasuprot nama stajali su vlast i tek poneki pojedinac koji se obogatio na sankcijama i švercu. Sada je situacija potpuno drugačija. Postoji jedan elitni viši srednji sloj, koji nije tako mali i zanemarljiv, a u koji ne spadaju tajkuni i milioneri. Taj sloj ima dosta para, u jakim je godinama. Šta mislite, ko to nedeljama sedi u hotelu Grand na Kopaoniku, ko se druži, izlazi i uživa? Njihova deca sva idu u strane škole, ne žive ovdašnjim životom. Oni o vlasti misle potpuno isto kao mi, nisu blesavi da ne vide, ali na pamet im ne pada da pomognu i da se angažuju. Državne škole su sada za sirotinju. Klasični srednji sloj na velikom je udaru. Oni nemaju snage, a pritom ne postoji nikakav socijalni kapital, to jest kohezija i solidarnost koja je onda postojala.

Zamislite samo da su se tim jadnim profama u štrajku pridružili makar samo još lekari, to bi već bilo nešto. Ali nisu, niko se nikome ne pridružuje, a ti što imaju, neće da se akaju sa politikom. Ni stranke više niko neće da finansira. Niko iz te bogatije grupe neće da se angažuje. I šta onda da očekujemo? Mnogi su razvili prilično uspešne poslove, i nemaju nikakve veze s nama i običnim ljudima. A sirotinja ne može nikada ništa da postigne. Ne vezuju nas za devedesete samo populizam i nacionalizam, nego i to što ima više sirotinje, što je srednja klasa takođe postala sirotinja, a nekada smo svi bili isti i orni da se borimo za promene. Vučić će otići kad se sam "ispuca", a ne zato što će ga smeniti opozicija.

Kakva je trenutno uloga srpske opozicije? Vidite li je uopšte?

Meni se čini da je situacija u Srbiji toliko katastrofalna da opozicija, pre svega DS i njemu prijateljske stranke, samo treba da se okupi i napravi jak politički instrument koji funkcioniše i u stanju je da se bori i preuzme vlast.

Mnogi sada traže nekakve zanosne političke identitete, dokaze o poštenju, pa i harizmatske lidere, jer su navodno razočarani, nikome više ne veruju, i zato neće da se pomere. Smešno je kritikovati Demokratsku stranku kako nema jasan identitet, a nikada ga nije ni imala: bila je oduvek neki centar, malo na levo, nacionalno umerena i oprezno proevropska. Ali, kao građanska stranka, ona je jedina bila odlično organizovana i to je bio njen identitet na kome je radio Zoran Đinđić. Ne može se pitanje organizacije stranke totalno odvojiti od njenog identiteta. Problem DS-a nije u identitetu, to je čak i lakše nadomestiti jednim aktuelnim i efektnim programom, nego u tome što sama, iznutra, ne može da se okupi i ostvari maksimalan organizacioni potencijal. Svaka je vaška obaška, a od toga nema ništa.

Mora da nam bude jasno gde stoluje rukovodstvo, kad se sastaje, kakve su odluke, šta su planovi, a šta strategija za osvajanje vlasti. Iz Demokratske stranke su otišli oni koji su joj naneli najveće štete. Ona ne mora da bude u stalnoj depresiji i da se čisti od grehova (mada mora staviti do znanja da stare greške neće ponoviti), već da se organizuje i počne protivniku da zadaje udarce. Tada stižu i razočarani, koji ovako samo sede i gledaju.

Demokratska stranka formirala je Vladu u senci. Kako ocenjujete takav potez? Postoji li nešto što bi opozicija mogla da uradi a što bi osetno uzdrmalo temelje Vučićevog režima?

Po meni je to slab instrument. On ne smeta, ali i ne doprinosi jačanju stranke i njenoj koheziji koje sada nema. Podržavam miting zakazan za 25. april, i dobro je što kažu da je građanski, za sve nezadovoljne. Sigurno da ima mnogo efikasnijih poteza od vlade u senci da se vlast uzdrma. To su na prvom mestu dobra organizacija, jasan program, složno i aktivno rukovodstvo, sposobno da strateški isplanira kada i gde će zadati najjače udarce, posebno što predstoje izbori tri godine uzastopce. Nikako ne treba pristati na spajanje lokalnih i republičkih izbora, pa čak i predsedničkih, jer je to potpuno autoritarno i nedemokratski. Zašto to nikad nismo videli u Nemačkoj ili Francuskoj, da sve izbore skrkaju u jedan dan i da tako skraćuju mandate? No, to je važna i široka tema, i mora se posebno analizirati.

To što Vučić neće opoziciju i što je guši, opasno je i za njega. Kad nema sistemske opozicije, koja može mirnim putem da preuzme vlast, onda ni on sam ne zna šta će da mu se desi u budućnosti.

Tamara Skrozza