Mudri ljudi upozoravali su još odavno da ne pretvaramo evropske integracije u praznu, uglavnom predizbornu mantru ili u svežanj novčanica koje će nam neko dati ako uđemo u EU. Nažalost, Tadićeva vlada uradila je i jedno i drugo. Sada, kada su pregovori o pristupanju EU u toku, pred nama je nova mantra – EU integracije kao tehnički posao. Javnost je zatrpana tehničkim detaljima, čudnim, nerazumljivim terminima, drugom ili trećom verzijom nekakvog akcionog plana, licitiranjem sa otvaranjem poglavlja.

Niko ne spori tehničku stranu evropskih integracija. Uostalom, evropska birokratija odavno je na zlom glasu, pa nisu izuzetak ni pregovori sa Srbijom gde se, često radi veselja ili kaprica hiljada birokrata, popunjavaju kilometarske kolone upitnika, formulara i sličnih dokumenata. Kao i kod svake birokratije – neki od njih su važni, neki nebitni, neki izmišljeni da bi se ispunilo radno vreme. Ali, da li su nama evropske integracije takmičenje u popunjavanju gomile papira?

Deo mantre je i mistifikacija oko toga šta treba da bude javno u procesu evropskih integracija. Svi zadaci u procesu pregovaranja klasični su poslovi državne uprave. Pravila po kojima radi uprava regulisana su zakonima Srbije. Zakon o slobodnom pristupu informacijama je jasan – za svaki dokument nastao u radu javne vlasti pretpostavlja se da je javan. Ako postoji potreba da se proglasi tajnom, za to postoji zakonski uređena procedura (ona svakako ne uključuje voluntarističke procene državnih sekretara da li nešto treba da bude dostupno javnosti). Vlast, naravno, može pokušati da tajnim proglasi i ono što ne mora da bude tajno, ali upravo zato postoji Poverenik za informacije od javnog značaja. I civilno dru-štvo će ovu vrstu zaštite sigurno koristiti. Nijedan posao Vlade i državne uprave, pa ni priključivanje EU, nije i ne može biti iznad zakona u Srbiji.

Evropska unija je prvi oblik integracije (i za sada jedini) na svetu koji, osim ekonomske, počiva na jakoj vrednosnoj osnovi. U članu 2. Lisabonskog ugovora pobrojane su vrednosti na kojima EU počiva: ljudsko dostojanstvo, sloboda, vladavina prava, ljudska prava, demokratija i jednakost. Dakle, za prijem u EU nije dovoljno (bar ne bi trebalo da bude) da ste ispunili tehničke uslove i provukli kroz parlament ili Vladu hiljade propisa radi usklađivanja sa pravnim tekovinama EU. Ključan uslov je da država poštuje ove vrednosti (bar u osnovnoj meri – ne poštuju ih ni u EU svi jednako, ali se teži ka tom cilju). Međutim, u Srbiji se vrednosti EU ne pominju od strane zvaničnika. Šefica pregovaračkog tima Tanja Miščević nedavno je, kao pohvalnu stvar, objavila kako Srbija od 2010. ima Agenciju za borbu protiv korupcije, dok Crna Gora mora tek da je osniva zbog evropskih integracija. Na stranu činjenica da Crna Gora ima mnogo ozbiljnije probleme sa borbom protiv korupcije od osnivanja agencije, postavlja se pitanje šta je cilj usklađivanja sa evropskim standardima u ovoj oblasti – manje korupcije ili osnivanje nekog državnog tela? Ako je cilj smanjenje korupcije, onda je optimizam Tanje Miščević pomalo nerealan, jer mi ne samo da ne napredujemo, već i nazadujemo u toj oblasti. Ako sebi i postavimo kao jedan od zadataka osnivanje agencije, onda bi pre svega trebalo da nas interesuje kakva je to institucija. Na primer, da li predsednik Odbora agencije dobije sinekuru u Evropskom sudu za ljudska prava nakon što blokira usvajanje preporuke za razrešenje ministra Selakovića?

Neko će reći, ne insistira baš ni EU na svojim vrednostima u pregovorima sa Srbijom. Za to postoje brojna objašnjenja (uglavnom se svode na paralelu sa "faktorom mira i stabilnosti", kako su Miloševića jedno vreme nazivali na Zapadu), ali da li je to nama relevantno? Šta je cilj ove države, nezavisno od toga šta hoće ili neće neka međunarodna organizacija, pa zvala se ona i Evropska unija? Civilno društvo (bar onaj deo koji se bavi ljudskim pravima i demokratizacijom) već godinama koristi evropske integracije kao metod za modernizaciju Srbije. Zbog poznate osetljivosti naše političke elite na packe sa Zapada, evropski zvaničnici su moćan saveznik da se vlasti nateraju da urade nešto što je inače u interesu građana Srbije – od borbe protiv diskriminacije do uvođenja kanalizacije. Ali evropske integracije nisu i ne smeju biti cilj. Cilj je moderna i uređena država, koja počiva na vrednostima na kojima počiva i Evropska unija. Pregovore treba maksimalno iskoristiti (to je i razlog što civilno društvo aktivno lobira da se što pre otvore prva poglavlja) da bi se dostigli standardi EU u svim oblastima života. A da li ćemo na kraju i ući u Uniju, potpuno je sporedno.

Da li ova vlast iskreno želi prihvatanje evropskih vrednosti (što je, ponavljam, suština evropskih integracija) i da li je sposobna da u to ubedi svoje evropske partnere, dva su različita pitanja. Na prvo, odgovor može da nam bude i jedan od prvih poteza vlasti nakon "pada petooktobarske republike" (hvala Teofilu Pančiću na terminu). Na uredničke funkcije dva dnevna lista kojima i formalno upravlja država postavljeni su dokazani protivnici ovih vrednosti, Ratko Dmitrović i Ljiljana Smajlović. Na drugo, odgovor se sam nameće kada shvatimo da u jednoj od najvažnijih država EU već dve godine nemamo ambasadora. To su odgovori koji mnogo bolje oslikavaju namere i mogućnosti vlasti od površnih i nezrelih izjava ljubavi i podaništva prema evropskim državnicima. Zvanični dokumenti koje srpska administracija prvo piše na engleskom jeziku (na primer, Nacionalni prioriteti za međunarodnu pomoć) pa onda prevodi na srpski, nisu dokaz privrženosti Evropi. Dokaz su nepoštovanja zakona i vladavine prava, klasičnih vrednosti na kojima počiva Evropska unija.

Hvaliti napredak Srbije u evropskim integracijama danas kada je stanje ljudskih prava i vladavine prava na najnižem nivou u poslednjih 14 godina, deluje u najmanju ruku neobično, bez obzira sa koje strane te pohvale dolazile. Ukoliko su ugrožene vrednosti na kojima počiva EU, napretka u evropskim integracijama jednostavno nema. I hiljadu "evropskih" zakona da donesemo o medijima, to neće uticati na stvarnost u kojoj "Utiska nedelje" nema na ekranima, bliski prijatelj premijera kontroliše marketinški prostor, a RTS pušta "Žikinu šarenicu" dok se ljudi dave u Obrenovcu. Dakle, svi koji se bave evropskim integracijama treba jasno da nam kažu: šta su nama evropske integracije? Tehnika i štikliranje odgovarajućih kvadratića ili usvajanje vrednosti i standarda na kojima EU počiva? Lepo je što imamo dobre zanatlije, ali čini mi se da nam negde škripi sa inženjerima.