Nuspojave Mediji, luk i voda Možete stvarati ne znam kako divan "pravni ambijent" i pisati teorijski savršene zakone, ali stanje medija na kraju će opet bitno zavisiti od – političkog konteksta

piše: Teofil Pančić

Evo mog spiska za kupovinu od pre neki dan: vino – crveno, lukac – mladi, sir – ovčiji tvrdi, pršut – njeguški, maslinovo ulje – grčko, Studio B – radio i televizija... Hmmm, da mi ne bude malo skupo? Kad sam sravnio stanje u buđelaru s cenama, shvatio sam da bar jedne stavke moram da se odreknem. I tako je, avaj, sa pijačno-bakalničke šoping liste ispao Studio B. Skupa je to igračka za mene, ali kad se napijem dobrog vina, biće mi svejedno... A Studio B kupiće neko drugi, možda baš na primer građanin Mirković Saša. Ne, to nije onaj Mirković Saša što ga zovu Mici, dugogodišnji čovek broj jedan-dva na B92 koji je sada Tasovčeva desna info-ruka, nego je to onaj zaječarski Mirković Saša, estradni menadžer opšte prakse i medijski magnat u nastajanju/nastojanju, a nepoznatog nadimka. List Danas tvrdi da se narečeni baš namerio na kupovinu Studija B, nakon što mu je propala kandidatura za Tijanićevog naslednika na čelu RTS (da je bilo drukčije, bio bi to trijumf neke nove prakse u kojoj preminule pisce odmenjuju neki od njihovih najekscentričnijih junaka). Mirković na to odvraća nešto u čuvenom filozofskom stilu "mož’ da bidne al’ ne mora da znači" (najznamenitiji zen koan poreklom iz dubina ugledne kuršumlijske škole mišljenja), što je, uostalom, sasvim dovoljno.

Nešto mi govori da će naša urbana čaršija ritualno da ispusti poneki zvuk iznenadjenosti i uvredjenosti pred mogućnošću da "jedan takav lik" (kakav?) kupi Studio B kao – da parafraziram jednu davnu reklamu – "zvuk vaše i naše mladosti", ali to je tek bedna trivijalizacija problema. Nije, naime, jasno zašto bi bilo ko kupio Studio B, odnosno zašto je Studio B uopšte na prodaju? Ako zanemarimo taj – jedino principijelan – aspekt stvari, tada načelnih pitanja više nema i sve se svodi na puki iznos; u tom je slučaju normalno da ja ne mogu da stavim Studio B u svoj zembilj, pardon – portfelj, jerbo nemam para za njega (a imam za kvarat kile luka i mortadele), a Mirković Saša – ili neki drugi, a sličan – može, jer on tih para (možda) ima. Slučaj rešen, trk da polegamo.

U tom smislu, nije nimalo čudno da je Studio B postao glavni reklamni izlog tzv. Beograda na vodi, jer su to nekako komplementarni fenomeni paratranzicijske pljačke i legalizovane mafijaške otimačine: ako pristanemo na komercijalizaciju (i to de facto – nasilnu, kao u nekoj vrsti obrnutog "obaveznog otkupa") ključnih javnih resursa poput aktuelnog, savršeno odgovarajućeg prostora za železničku i autobusku stanicu – što se još, u apoteozi brutalnog cinizma, proglašava radom u opštu korist! – onda nema ni jednog razloga da po istovetnom modelu nekom baji – i njegovim političkim pokroviteljima – ne poklonimo javni resurs (ovde je važno napomenuti: to je poklon samo po sebi, bez obzira na visinu jednokratno uplaćenog iznosa "kupovine"!) kakav je jedan na razne načine bitan javni medij.

E sad, tu treba naglasiti dve stvari. Sama dogma o inherentnoj, samopodrazumevajućoj blagodetnosti privatizacije svih medija (osim, jedva nekako, RTS i RTV) čedo je "demokratske revolucije" dvehiljaditih i u osnovi velika ideološka zabluda: propovedala se kolonijalno i štreberski shvaćena Blagovest da je privatizacija garant nezavisnosti, za razliku od javnog vlasništva, koje da je crni mrak političkog poslušništva. Praksa je to spektakularno demantovala. Kako? Tako što su manje-više jedini respektabilni privatni mediji oni koji su kao takvi i osnovani (Vreme je, da izvinete, jedan od njih), dok su "privatizovani" mediji, naročito u manjim sredinama, ili doslovno propadali i nestajali, ili su se pretvarali u sopstvene karikature, izjedani ili totalnom, vulgarnom komercijalizacijom ili najbanalnijim politikantskim interesima novokomponovanih, neretko i zgodno "nameštenih" vlasnika; ili i jednim i drugim, dakako.

Druga nezaobilazna stvar je naprednjačka karikaturalizacija inicijalno ispravnih ili radikalizacija već inicijalno pogrešnih stvari (setimo se da je Vučić setovan da radi na 78 obrtaja, v. pretprošlonedeljne Nuspojave). Sam Studio B danas je karikatura samog sebe, ali je kao pravno gledano beogradski javni servis unekoliko i atipičan. Naime, koji su drugi "najrežimskiji" mediji u današnjoj Srbiji? Nije to javni RTS (o RTV-u da i ne govorimo, bar do sada) nego privatni Pink; nije većinski državna Politika, nego privatni Informer. Nije, uostalom, ni Utisak nedelje (protivno, nota bene, svakom "tržišnom rezonu") oteran s RTS-a, nego s privatnog, pa još i "stranog" B92...

Ima li ovde naravoučenija? Zakoni su, naravno, važni. Uređen sistem je još važniji. Megjutoa, i jedno i drugo je i dalje bitno i presudno zavisno od političkog ambijenta u kojem se odvija celokupan društveni, pa tako i medijski život. Hoćete li da ovo pojednostavim gotovo do parole, ali ne izneveravajući tačnost izrečenog? Može, evo ovako: ne možete imati i Vučića (i njemu slične) na vlasti, i slobodne medije. Moraćete da se odlučite za jedno od to dvoje (oh, pardon, već ste se odlučili, još 2012, samo možda toga niste bili svesni). Možete pisati ne znam kakve zakone, stvarati ne znam kako teorijski divan i evropoidan "pravni i sistemski ambijent"... ali opet ne ide. Probali ste s njim i sličnima 1998-99, nije išlo; pokušavate opet 2012-2015, opet ne ide. Pametnom bi valjda bilo dosta. Oni drugi kako hoće.